Фернандо Магелан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фернандо Магелан

Ferdinand Magellan.jpg
Фернандо Магелан

Датум рођења: 1480.
Датум смрти: 27. април 1521.

Фернандо Магелан (пролеће 148027. април 1521; порт. Fernão de Magalhães; шп. Fernando de Magallanes) је био португалски истраживач који је пловио под шпанском заставом. Он је први отпловио из Европе у Азију идући на запад, први европљанин који је прешао Тихи океан и први који је водио експедицију са циљем да оплови земаљску куглу. Мада је Магелан трагично изгубио живот на Филипинама, пре повратка у Европу, осамнаест чланова његове посаде се вратило у Шпанију 1522. опловивши Земљу. Ступио је у службу Шпаније и повео експедицију од 5 бродова да би открио нови поморски пут за Молучка острва („Острва зачина“); 1519./1520. испитао је југоисточне обале Јужне Америке, открио 1520., мореуз (касније назван Магеланов) и њим прошао у Велики океан, кога је назвао Тихи океан (Пацифик), јер у њему није доживео буре као у Атлантском океану. Доспео 1521. године на Филипинска острва, где је убијен, а експедиција наставила пут око света, који је трајао до 1522. У Шпанију се вратио само брод „Викторија“ са 18 људи, под заповедништвом Себастијана дел Кана. Овим првим путовањем око света очигледно је доказано да Земља има лоптаст облик.

Индија[уреди]

Након путовања Васка де Гаме у Индију и отварања тамошњих трговачких путева за Португал у Лисабону се доноси одлука да то није довољно него се треба створити трговачко царство у којем нико други неће имати право на трговину зачинима. У складу са тиме 25. марта 1505. година португалска ратна флота од 22 брода је кренула на то путовање. На једном од тих бродова се налази Фернандо Магелан који у својој 25 години креће на своју прву прекоморску авантуру.

Први део путовања око Африке и присиљавање тамошњих владара је прошло без отпора икакве важности (највећа „битка“ је била у Танзанији) што се неће поновити у Индији. Тамошњи локални владари су готово одмах након доласка Васка де Гаме добили за савезнике Египат, Венецију и Дубровачку републику који су се уплашили од губитка монопола на трговину с Индијом. Захваљујући тој помоћи раније пријатељски расположени владар подручја Диу у Индији се осјетио довољно јаким да се не поклони Португалцима што доводи до битке код Дија. У њој захваљујући својој храбрости у борби Фернандо Магелан бива први пут запажен. Током сљедећих борби током овог португалског освајачког похода ће такође бити примијећен што му доноси унапређења. Током 1510 година то ће му напокон донијети награду и титулу капетана брода. Када са својим бродом сљедећу годину усмјерава противно наређењима на исток бива смијењен и послат натраг у Португал.

Мароко[уреди]

Од краља по повратку у домовину без обзира на такав нечасни отпуст он добија пензију коју сматра мизерном за живот па креће с Португалском војском у ратни поход на Мароко 1513. године. Тамо током битке код Азамора бива теже рањен у борби прса у прса. Ово његове треће рањавање није као претходна два током ратова у Индији неважно пошто ће од њега до краја живота шепати. Када током овог похода као инвалид бива оптужен за трговину с непријатељем не чека пресуду него дезертира и бежи у Лисабон код краља да се одбрани од оптужби. Противно његовим очекивањима да ће бити лепо дочекан од краља овај га присиљава на повратак у Мароко и суочавање с оптужбама. Како су оне касније одбачене Магелан напокон добија часни отпуст из војске и враћа се у Лисабон. Тамо га поновно дочекује краљ 1515. године који изражава сумњу да ће овај капетан добити икада више на заповедање брод своје државе. Додатни проблем за Магелана је што поновно не добија пензију коју заслужује него неку „мизерију“. Сада захваљујући својим познанствима која му дају безброј могућности, почиње размишљати о издаји домовине. Први корак у том смјеру постаје набављање информација из тајног португалског поморског архива. Знајући веома добро да ће му требати додатна помоћ ради уверавања краља Шпаније Карла V да му дају флоту на управљање, приступа свом пријатељу и поморском астроному Фалеиру. Заједно с њим план за пролаз кроз државну администрацију је спреман и 20. октобра 1517. године напушта своју родну домовину у коју више никада неће ступити.

Навигацијски план[уреди]

Магеланов пут око свијета

За разлику од других непознатих авантуриста који сваки мјесец долазе на шпански двор Магелан је већ потврђени капетан који захваљујући такође познатом Фалеиру нема проблема да оствари своје замисли. Када на састанку предлаже да се у Индију стигне путујући на запад вјерују му чак и они који су се некада противили Колумбу. Током излагања својег предлога Магелан случајно или намјерно лаже обечавајући да богата острва пред Индијом спадају у шпанску интересну сферу по оном како је папа подјелио свијет. Та свјесна или несвјесна лаж резултује испуњавањем свих његових жеља за овај подухват прве пловидбе око свијета. Стварни проблем је било само путовање пошто је у прорачунима Магелан направио драстичну погрешку. По његовом размишљању пролаз у Тихи океан су већ открили Португалци и он се налази код 40 паралеле. Та грешка ће створити током путовања велике проблеме овом истраживачу.

Тражење пролаза[уреди]

Највећи шок Магелан ће ипак доживјети кратко вријеме прије замишљеног почетка експедиције када долази краљева наредба да у његовој флоти која има велики број португалаца не смије остати више од њих шест. Након те наредбе капитани бродова његове флоте постају Шпанци што ће већ током првог дјела путовања створити велике проблеме. Послије ове велике смјене посаде Магеланова експедиција 20. септембра 1519. године напокон напушта територија континенталне Шпанске. Током ове прве рунде путовања његова флота ће стати на Канарским острвима за посљедње снабдијевање након чега креће према Бразилу. 13. децембра 1519. године ова флота која се састоји од бродова Сан Антонио (највећи), Тринидад (адмиралски), Цонцепцион, Викторија и Santiago (најмањи намјењен истраживању плитких вода) долази у залив данашње града Риа гдје се снабдијева тргујући с домороцима. Након тога цијела флота креће уз обалу Америке према 40 паралели гдје се наводно налази чувени пролаз. Тај постављени циљ је био достигнут 10. јануара 1520. године када се пред Магеланом отвара пролаз у који шаље неколико бродова да га провјере. Вијест која му стиже неколико дана потом од њих је катастрофална. Ово није био пролаз у Тихи океан него ушће неке велике ријеке (Рио де ла Плата). Ова вијест на Магелана дјелује убитачно. Деморализиран он сада не зна што да ради тако да иако флота напушта ушће ове ријеке 2. фебруара 1520. године настављајући свој пут према југу уз обала његови капетани знају стварно стање. На крају готово фатална одлука постаје оснивање града Сан Гиулиана у данашњој јужној Аргентини 2.4. 1520. године. Пет дана потом 3 од 5 бродова његове флоте су се побунила и само захваљујући својој готово сулудој храбрости он успијева у ноћном нападу повратит једног од њих и тако скршити буну (пошто је омер сада у његову корист). Од побуњеника био је убијен само капетан брода освојен у ноћном нападу док су друга двојица коловођа препиштени својој судбини на непознатој обали. Сада у поновно смиреној ситуацији Магелан доноси одлуку да презими у новооснованом граду и шаље само бродић Сантигао у даља истаживања. Његов бродолом и преживљавање посаде 22. маја 1520. ће додатно увјерити Магелана у потребу чекања тако да ће се Сан Гиулиано напустити тек 24. августа 1520. године. Мање од 2 мјесеца потом или тачније 21. октобра 1520. Магелан успијева наћи улаз у пролаз који од тада носи његово име. У почетку он још увијек не зна да је успио у свом подухвату па дјела бродове у двије групације ради бржег истраживања. Током ове подјеле брод Сан Антонио ће 8. новембра 1520 дезертирати и вратити се у шпанску. Без обзира на то остатак флоте коју чине сада три брода улази у океан којему ће дати име Тихи 28. новембра 1520. године.

Тихи океан[уреди]

По изласку из канала Магелан усмјерава своје бродове у смјеру сјеверозапада. Током овог путовања које ће трајати до 6. марта 1521. године посада ће појести све јестиво на броду прије него што дође до првог насељеног острва (у Маријанском архипелагу). То насељено острво Магелан је назвао Острвом лопова пошто су током првог дана када измучени Шпанци нису могли реаговати локални становници покрали с бродова све што се могло. Опорављена посада бродова је већ сљедећег дана узела своју освету када је напала и опљачкала локално становништво да се опскрби нужно потребним намирницама. Настављајући свој пут Магелан долази до маленог острва на подручју Филипина гдје његов преводилац с Малајског (којега има с првог путовања у Азију) напокон сусреће људе који разумију његов језик. Тим догађајем тај „неважни“ преводилац имена Енрике постаје први човјек који је отпловио свијет. Напредујући тако међу острвима од малених до све већих и политичких важнијих Магелан стиже на острво Цебу који се налази у средишту Филипина. Тамошњи локални рађа након упозорења муслиманског трговца на опасност коју представљају Португалци (он их је замијенио за Португалце) он их дочекује отворених руку 7. априла 1521. године. Схватајући технолошку надмоћ својих посјетилаца рађа Хумабон чини све да створи савез с њима тако да и прелази на хришћанство. Те слободне руке дане посјетиоцима који су до тада гладовали и нису видјели жену дуже од годину дана ствара убрзо незадовољство међу локалним становништвом што резултује побуном локалног поглавице имена Лапу-Лапу острва Мактан против Хумабона. Како би доказао корист од шпанског пријатељства Магелан се понудио да ће с својим људима угушити буну што је било прихваћено. У бици која слиједи 27. априла 1521. године Магелан гине с још два или три човјека. Иако је такав резултат битке био катастрофа оно што слиједи постаје још горе. Намјесто да се Шпанци поновно искрцају и нападну поглавицу како би повратили част своје земље они почињу преговоре о повратке тијела палог капетана. Резултат тога постаје одбијање домородаца да га предају и разочарење рађе Хумабона у своје нове савезнике, након чега ће се он одрећи.

Наставак експедиције[уреди]

По тестаменту Магеланов преводилац и роб Енрике је требало да буде ослобођен након његове смрти. Како капетани одбијају извршити ту посљедњу жељу свог заповједника он се окреће раџи Хумабону с којим ствара план за напад на Шпанце. То ће се и догодити 1. маја 1521. године када у „издајничком“ нападу бива убијено 30 чланова посаде заједно с главним заповједницима. Немајући довољно људи за управљање с 3 брода посада се одлучује на потапање Цонцепциона слиједећи дан. Од тада па све до новембра ови бродови без својих пилота ће се изгубити међу индонезијским острвима без знања како да наставе свој пут. Најбољи доказ овог лутања нам постаје чак 6 потребних мјесеци да би се стигло од острва Цебу до богатих Малушких острва између Нове Гвинеје и Сулавесија. Тамо они налазе пријатељски настројеног султана од Тидора с којим почињу обострано корисну трговину. Током тамошњег боравка се примијетило да брод Тринидад пропушта воду у таквој количини да се није могао спасити без великих поправака. Како је једини преостали брод била малена Викторија нити приближно се није могло на њега смјестити све морнаре тако да капетан дел Кано оставља посаду од Тринидада да поправи свој брод (и крену потом преко Пацифика до америчких колонија) док ће он с Викторијом и теретом мирођија кренути одмах у Европу. На том дугом путовању он је веома добро знао да не смије нигдје поновно пристати ради хране или воде пошто би Португалци одмах заплијенили брод због чега га он тада пуни храном и водом. Задња база за снабдијевање на овоме дугом путовању постаје острво Тимор 13. фебруара 1522. године након чега је напријед било само море. Већ током маја ове године када брод Викторија пролази рт Добре наде на њему се једе само рижа пошто ништа друго није преостало. Током остатка пута посада је полагано почела умирати од скорбута и глади тако да када се брод приближио Зеленортским острвима у власништву Португала дел Кано доноси одлуку да се тамо морају опскрибити храном и водом или ће сви умријети прије повратка кући. Да би тако нешто било изведиво он скида шпанске ознаке брода и ставља португалске како би одглумио њихов брод који је доживио несрећу. Ова превара изведена 9. јула 1522. у потпуности успијева тако да је брод добио нужно, а истовремено искрцао 13 тешко болесних чланова посаде. Прије него што је превара откривена брод је кренуо према Шпанији гдје стиже 6. септембра 1522. године завршавајући тако Магеланов сан о пловидби око свијета.

Магеланово управљање[уреди]

Данас се готово у свим књигама наводи како је 265 људи кренуло на путовање, а вратило их се само 18. Иако је то потпуна истина она истовремено подразумијева да су сви остали током овог тешког путовања преминули што нити приближно не одговара стварним догађајима. Као што смо видјели 13 људи је остало на Зеленортским острвима (били су заробљени), 51 њих је остало с бродом Тринидад и било заробљено такође од Португалаца. Ако узмемо да се највећи брод с цјелокупном посадом побунио и вратио кући можемо додати још 80 особа које су преживјеле. Свеукупно под Магелановим руководством ова експедиција је имала минималне губитке који су се након његове смрти почели нагло гомилати што више него ишта друго показује његове способности.

У контакту с домороцима он је ипак био готово идентичан другим шпанским освајачима. На подручју Бразила гдје му је било забрањено чинити злочине он одржава строгу дисциплину међу људима при контакту с домороцима. Та контрола брзо нестаје у другим дијеловима свијета гдје његова „руља“ узима све што жели без да им се он одлучно супростави. На подручју сиромашне Патагоније он чак издаје наређење да се зароби неколико локалних становника да би их се одвело у шпанску. Још горе сцене настају на Острву лопова гдје се врше пљачкање и паљења домова. Тај начин рада га је на крају стајао главе на острву Мактан. Тамошње локално становништво је било уплашено од Шпанаца тако су бјежали од сукоба с њим. Тек када је Магелан донио наређење да им се спале куће долази до битке у којој ће погинути.

Личне жртве[уреди]

Прије одласка на путовање Магелан добија насљедну титулу поткраља за све земље које ће открити. Ту титулу на крају нико неће носити. Његова малена дјеца ће умријети прије њега, заједно с жениним братом који је био на путовању с њим. С друге стране сви они који су га били издали бивају награђени. Посада брода Сан Антонио који је дезертирао добија од краља част откривача Магелановог пролаза. Сам дел Кано који довршава његово отпловљавање свијета и због тога бива слављен је био један од помилованих побуњеника од априла 1520. године.

Спољашње везе[уреди]