Kentauri

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

„Kentaur” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Kentaur (višeznačna odrednica).
Kentaur
Kentaurkinja, na slici Džona La Fadža
Lični podaci
Druga imenaKentaur, sentores, strelac[1]
Mitologija
MitologijaGrčka
RegionGrčka, Kipar
StaništeKopno
GrupisanjeLengendarno stvorenje
PodgrupisanjeHibrid
Slična stvorenjaMinotaur, satir, harpija
Kentaur u borbi, detalj sa fasade Partenona

Kentauri (grč. Κένταυροι) su bića iz grčke mitologije, polu-ljudi, polu-konji.[2]

U mnogim grčkim mitovima smatra se da su kentauri divlji poput neukroćenih konja, a rečeno je i da su nastanjivali regiju Magnezija i planinu Pelion u Tesaliji, Folojevu hrastovu šumu u Elisu i Malejevo poluostrvo u južnoj Lakoniji. Kentauri su kasnije predstavljeni u rimskoj mitologiji i bili su poznati likovi u srednjovekovnom bestijaru. Oni ostaju u osnovi moderne književnosti fantastike.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Grčka reč kentauros se generalno smatra da je nejasnog porekla.[3] Etimologija iz ken + tauros, 'probadajući bik', bila je [euhemerism[|euhemeristička]] sugestija u Palafatovom racionalizujućem tekstu o grčkoj mitologiji, O neverovatnim pričama (Περὶ ἀπίστων), koji je uključivao jahače strelce iz sela zvanog Nefel, koji su eliminisali krdo bikova koji su bili pošast Iksionovog kraljevstva.[4] Druga moguća srodna etimologija može biti „ubica bikova“.[5]

Mitologija[uredi | uredi izvor]

Kentauri su potomci Iksiona i Nefele,[6] boginje oblaka, deca njihovog sina Kentaura i magnezijskih kobila.[7] Živeli su u teško pristupačnim šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Predstavljani su kao surova bića, koja su često ulazila u sukobe sa ljudima. Tako se kao njihovi protivnici pominju Lapiti (kentauromahija) i Herakle, koji se sa njima sukobljavao više puta. Najčuveniji kentauri bili su Hiron, Fol i Nes. Prva dvojica su, za razliku od ostalih Kentaura, bili jako obrazovani i inteligentni, a treći je došao glave Heraklu.

Jedno drugo pleme kentaura je po predanju živelo na Kipru. Prema Nonu, njima je otac Zevs, koji je, frustriran nakon što mu je Afrodita izmakla, prosuo svoje seme na tlo te zemlje. Za razliku od kopnene Grčke, kiparski kentauri su bili rogati.[8][9]

Takođe se navodi da su postojali Lamijanski Feri, dvanaest rustikalnih demona (duhova) reke Lamos. Zevs ih je postavio da čuvaju odojče Dionisa, štiteći ga od Herinih mahinacija, ali ih je razbesnela boginja pretvorila u kentaure sa volovskim rogovima. Lamijanski Feri su kasnije pratili Dionisa u njegovoj kampanji protiv Indijaca.[10]

Sukob Kentaura i Herakla[uredi | uredi izvor]

Kada je Herakle pošao da izvrši svoje četvrto delo, da ubije erimantskog vepra, svratio je u pećinu kod kentaura Fola. Fol je dao Heraklu da jede meso, ali nije hteo da otvori posudu sa vinom koja je pripadala svim kentaurima. Herakle je ipak uspeo da ga nagavori da to uradi. Kentauri su pobesnili kada su osetili miris jakog vina. Odmah su jurnuli na Folovu pećinu. Herakle je branio Fola i uprkos tome što je Kentaurima pomogla njihova baba Nefela, boginja oblaka, koja je poslala jaku kišu i zemlju učinila klizavom, Herakle je uspio da ubije nekoliko kentaura, a ostale naterao u beg.

Herakle je slučajno pogodio svog prijatelja, mudrog kentaura Hirona. Izvukao je strelu, ali ništa nije moglo da pomogne protiv Hidrinog otrova. Ipak, Hiron je bio besmrtan, pa od otrova nije mogao da umre. Zato je on svoju besmrtnost ustupio titanu Prometeju, a on je sišao u mračni Had.

Dok je Fol sahranjivao svoje rođake, on je izvukao jednu Heraklovu strelu i počeo da je razgleda. Ona mu iskliznu i ubode ga u nogu, i on ostade na mestu mrtav. Herakle ga je sahranio uz veliike počasti.

Kentauromahija[uredi | uredi izvor]

Kentauri ubijaju Kajneja

Kada se kralj Lapita, Piritoj ženio Hipodamijom, na svadbu je pozvao sve Olimpljane osim Areja i Eride, sećajući se neprijatnosti koju je Erida izazvala na svadbi Peleja i Tetide. Svadbi su prisustvovali mnogi kraljevići iz Grčke, kao i Kentauri.

Kentauri su bili nenaviknuti na vino, a pili su ga bez mešanja sa vodom, pa su se napili. Zbog toga su napali Hipodamiju i ostale goste. Piritoj i Tezej i ostali Lapiti su priskočili u pomoć Hipodameji i tako je izbio sukob koji je trajao do noći, u kome su poginuli Kajnej i Lapit. Tako je počela dugotrajna svađa između Kentaura i Lapita koju su potpirivali Arej i Erida iz osvete što nisu pozvani na svadbu. Tezej je oterao Kentaure, koji su ponovo skupili snage i napali Lapite. Oni su saladali glavninu lapitske vojske i oterali Lapite u Meleju.

Varijacije[uredi | uredi izvor]

Ženski kentauri[uredi | uredi izvor]

Žene kentauri sa strane Venere (mozaik iz rimskog Tunisa, 2. vek)

Iako se žene kentauri, zvane kentauride ili kentaurese, ne pominju u ranoj grčkoj književnosti i umetnosti, povremeno se pojavljuju u kasnijoj antici. Makedonski mozaik iz 4. veka pre nove ere je jedan od najranijih primera kentaure u umetnosti.[11] Ovidije takođe pominje kentauridu po imenu Hilonom[i] koja je izvršila samoubistvo kada je njen muž Kilar poginuo u ratu sa Lapitima.[12]

Ogusten Kurtet, Kentaur i faun (1849), Lion, Parc de la Tête d’or

Indija[uredi | uredi izvor]

Cilindarski pečat Kalibangana, datiran u periodu od 2600. do 1900. pre nove ere,[13] pronađen na mestu civilizacije u dolini Inda prikazuje bitku između ljudi u prisustvu stvorenja nalik kentaurima.[14][13] Drugi izvori tvrde da su predstavljena stvorenja zapravo pola ljudi a pola tigrovi, koji su kasnije evoluirali u hindusku boginju rata.[15][16] Ovi pečati su takođe dokaz odnosa Inda i Mesopotamije u 3. milenijumu pre nove ere.

U popularnoj legendi povezanoj sa hramom Pazaja Srikantesvaram u Tiruvanantapuramu, prokletstvo svetog bramina transformisalo je zgodnog princa Jadava u stvorenje koje ima telo konja i prinčevu glavu, ruke i torzo umesto glave i vrata konja.

Kinaras, još jedno mitsko stvorenje polučoveka, polukonja iz indijske mitologije, pojavilo se u raznim drevnim tekstovima, umetnostima i skulpturama iz cele Indije. Prikazan je kao konj sa torzom čoveka gde bi bila glava konja, i sličan je grčkom kentauru.[17][18]

Rusija[uredi | uredi izvor]

U ruskoj narodnoj umetnosti i lubočkim otiscima 17-19 veka pojavilo se stvorenje nalik kentauru, polučovek, polukonj, po imenu Polkan. Polkan je originalno zasnovan na Pulikanu, polupsu iz pesme I Reali di Francia Andrea da Barberina, koja je nekada bila popularna u slovenskom svetu u prozaičnim prevodima.

Umetnost[uredi | uredi izvor]

Kentauri su čest motiv u antičkoj umetnosti, počevši od najstarijih spomenika gde su predstavljani sa dve ljudske i dve konjske noge. Od 6. veka p. n. e. su prikazivani sa sve četiri konjske noge, dok su im glava, torzo i ruke ljudski. Najčešće su prikazivani u kentauromahiji.

Klasična umetnost[uredi | uredi izvor]

Beotijski kantharos, kasni geometrijski period.

Izobilna mikenska grnčarija pronađena u Ugaritu uključivala je dve fragmentarne mikenske figure od terakote koje su uslovno identifikovane kao kentauri. Ovo otkriće sugeriše poreklo iz bronzanog doba za ova stvorenja iz mita.[19] Oslikani kentaur od terakote pronađen je u „Grobnici heroja“ u Lefkandi, i do geometrijskog perioda, kentauri su bili među prvim reprezentativnim figurama naslikanim na grčkoj grnčariji. Često objavljivana bronza iz geometrijskog perioda na kojoj je ratnik licem u lice sa kentaurom nalazi se u Metropoliten muzeju umetnosti.[20]

U grčkoj umetnosti arhajskog perioda, kentauri su prikazani u tri različita oblika.

  • Neki kentauri su prikazani sa ljudskim torzom pričvršćenim za telo konja, gde bi bio konjski vrat; ovaj obrazac, koji je profesor Paul Baur označio kao „klasa A”, kasnije je postao standard.
  • Kentauri „klase B” su prikazani sa ljudskim telom i nogama spojenim u struku sa zadnjim delom konja; u nekim slučajevima se kentauri i klase A i klase B pojavljuju zajedno.
  • Treći tip, označen kao „klasa C”, prikazuje kentaure sa ljudskim prednjim nogama koje se završavaju kopitima. Baur ovo opisuje kao očigledan razvoj eolske umetnosti, koja nikada nije postala naročito rasprostranjena.[21]

U kasnijem periodu, slike na nekim amforama prikazuju krilate kentaure.[22]

Kentauri su takođe često prikazivani u rimskoj umetnosti. Jedan primer je par kentaura koji vuku kočiju Konstantina Velikog i njegove porodice u Velikoj Konstantinovoj kameji (oko 314–16 godine), koja otelotvoruje potpuno paganske slike i u oštroj je suprotnosti sa popularnom slikom Konstantina kao zaštitnika ranog hrišćanstva.[23][24]

Srednjovekovna umetnost[uredi | uredi izvor]

Kentauri beru grožđe na kapitalu iz 12. veka iz Mozaične opatije u Overnju.
„Zodijački čovek”, 15. vek. dijagram ljudskog tela i astroloških simbola sa uputstvima na velškom koji objašnjavaju važnost astrologije iz medicinske perspektive; kentaur je prikazan oko butina kao Strelac ispod Škorpije [genitalije] i iznad Jarca [kolena].

Kentauri su sačuvali dionizijsku vezu u romaničkim rezbarenim kapitelima Mozaične opatije u Overnji iz 12. veka. Drugi slični kapiteli prikazuju žeteoce, dečake koji jašu koze (dalja dionizijačka tema) i grifone koji čuvaju putir u kome je bilo vino. Kentauri su takođe prikazani na brojnom piktskom isklesanom kamenju sa severoistoka Škotske podignutom u 8–9 veku (npr. u Majgl, Pertšir). Iako su izvan granica Rimskog carstva, smatra se da su ovi prikazi izvedeni iz klasičnih prototipova.

Morderna umetnost[uredi | uredi izvor]

Biblioteka Džona K. Hodžisa na Univerzitetu u Tenesiju ima stalnu izložbu „Kentaura iz Volosa“ u svojim prostorijama. Izložba, koju je napravio vajar Bil Vilers kombinovanjem studijskog ljudskog skeleta sa skeletom šetlandskog ponija, nosi naziv „Da li verujete u Kentaure?“. Prema rečima izlagača, to je trebalo da zavara studente kako bi bili kritički svesniji.[25]

U heraldici[uredi | uredi izvor]

Kentauri su uobičajeni u evropskoj heraldici, iako su češći u kontinentalnom nego u britanskim grbovima. Kentaur koji drži luk se naziva strelcem.[26]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The name Hylonome is Greek, so Ovid may have drawn her story from an earlier Greek writer.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ For Collins English Dictionary: "sagittary." Collins English Dictionary – Complete and Unabridged, 12th Edition 2014. 1991, 1994, 1998, 2000, 2003, 2006, 2007, 2009, 2011, 2014. HarperCollins Publishers 1 Sep. 2019 https://www.thefreedictionary.com/sagittary
  2. ^ „Definition of centaur by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. Merriam-Webster.com Dictionary. Pristupljeno 2021-06-06. 
  3. ^ Scobie, Alex (1978). „The Origins of 'Centaurs'”. Folklore. 89 (2): 142—147. doi:10.1080/0015587X.1978.9716101.  Scobie quotes Nilsson, Martin P. (1955). Geschichte der griechischen Religion. „Die Etymologie und die Deutung der Ursprungs sind unsicher und mögen auf sich beruhen” 
  4. ^ Scobie (1978), str. 142.
  5. ^ Alexander Hislop, in his polemic The Two Babylons: Papal Worship Revealed to be the Worship of Nimrod and His Wife. (1853, revised 1858) theorized that the word is derived from the Semitic Kohen and "tor" (to go round) via phonetic shift the less prominent consonants being lost over time, with it developing into Khen Tor or Ken-Tor, and being transliterated phonetically into Ionian as Kentaur, but this is not accepted by any modern philologist.
  6. ^ Nash, Harvey (jun 1984). „The Centaur's Origin: A Psychological Perspective”. The Classical World. 77 (5): 273—291. JSTOR 4349592. doi:10.2307/4349592. 
  7. ^ Alexander, Jonathann. „Tzetzes, Chiliades 9”. Theoi.com. Theoi Project. Pristupljeno 28. 2. 2019. 
  8. ^ Nonnus, Dionysiaca, v. 611 ff, xiv. 193 ff, xxxii. 65 ff.
  9. ^ „CYPRIAN CENTAURS (Kentauroi Kyprioi) - Half-Horse Men of Greek Mythology”. www.theoi.com. 
  10. ^ „LAMIAN PHERES - Centaurs of Dionysus in Greek Mythology”. www.theoi.com. 
  11. ^ Pella Archaeological Museum
  12. ^ Ovid, Metamorphoses 12.210 ff.
  13. ^ a b Art of the first cities : the third millennium B.C. from the Mediterranean to the Indus. (na jeziku: engleski). Metropolitan Museum of Art. str. 239—246. 
  14. ^ Ameri, Marta; Costello, Sarah Kielt; Jamison, Gregg; Scott, Sarah Jarmer (2018). Seals and Sealing in the Ancient World: Case Studies from the Near East, Egypt, the Aegean, and South Asia (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 9781108168694. 
  15. ^ Parpola, Asko. Deciphering the Indus Script. Cambridge Univ. Press. 
  16. ^ „Indus Cylinder Seals”. Harappa.com. 4. 5. 2016. Pristupljeno 16. 7. 2019. 
  17. ^ Devdutt Pattanaik, "Indian mythology : tales, symbols, and rituals from the heart of the Subcontinent" (Rochester, USA 2003) P.74: ISBN 0-89281-870-0.
  18. ^ K. Krishna Murthy, Mythical Animals in Indian Art (New Delhi, India 1985).
  19. ^ Ione Mylonas Shear, "Mycenaean Centaurs at Ugarit" The Journal of Hellenic Studies (2002:147–153); but see the interpretation relating them to "abbreviated group" figures at the Bronze-Age sanctuary of Aphaia and elsewhere, presented by Korinna Pilafidis-Williams, "No Mycenaean Centaurs Yet", The Journal of Hellenic Studies 124 (2004), p. 165, which concludes "we had perhaps do best not to raise hopes of a continuity of images across the divide between the Bronze Age and the historical period."
  20. ^ „Bronze man and centaur”. The MET. Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 16. 7. 2019. 
  21. ^ Paul V. C. Baur, Centaurs in Ancient Art: The Archaic Period, Karl Curtius, Berlin (1912), pp. 5–7.
  22. ^ Maria Cristina Biella and Enrico Giovanelli, Il bestiario fantastico di età orientalizzante nella penisola italiana (Belfast, ME: Tangram, 2012), 172-78. ISBN 9788864580692; and J. Michael Padgett and William A. P. Childs, The Centaur's Smile: The Human Animal in Early Greek Art (Princeton University Press, 2003). ISBN 9780300101638
  23. ^ The Great Cameo of Constantine, formerly in the collection of Peter Paul Rubens and now in the Geld en Bankmuseum, Utrecht, is illustrated, for instance, in Paul Stephenson, Constantine, Roman Emperor, Christian Victor, 2010:fig. 53.
  24. ^ Iain Ferris, The Arch of Constantine: Inspired by the Divine, Amberley Publishing (2009).
  25. ^ Anderson, Maggie (26. 8. 2004). „Library hails centaur's 10th anniversary”. The Daily Beacon. 97 (8). Arhivirano iz originala 20. 9. 2007. g. Pristupljeno 21. 9. 2006. 
  26. ^ Arthur Fox-Davies, A Complete Guide to Heraldry, T.C. and E.C. Jack, London, 1909, p 228.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kentauri na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кентаури&oldid=27551827”