Masimo D’Alema

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Masimo D’Alema
Predsednik Saveta ministara Republike Italije
Na dužnosti
21. oktobar 1998 — 26. april 2000.
PredsednikOskar Luiđi Skalfaro
Karlo Aceljo Čampi
ZamenikSerđo Matarela
PrethodnikRomano Prodi
NaslednikĐulijano Amato
Zamenik premijera Italije
Na dužnosti
17. maj 2006 — 8. maj 2008.
PremijerRomano Prodi
PrethodnikĐulio Tremonti
NaslednikAnđelino Alfoni
Ministar spoljnih poslova
Na dužnosti
17. maj 2006 — 8. maj 2008.
PremijerRomano Prodi
PrethodnikĐijanfranko Fini
NaslednikFranko Fratini
Lične informacije
Rođenje(1949-04-20)20. april 1949. (75 god.)
Rim, Lacio, Italija
Polit. strankaArt.1 (since 2017)
Druge političke
afilijacije		PC (1963–1991)
PDS (1991–1998)
DS (1998–2007)
PD (2007–2017)
SupružnikLinda Điuva
Deca2
Veb-sajtZvanični veb-satj

Masimo D’Alema (rođen 20. aprila 1949)[1] je italijanski političar i novinar koji je bio 53. premijer Italije od 1998. do 2000. godine. Bio je potpredsednik Vlade Italije i ministar spoljnih poslova od 2006. do 2008. godine. D’Alema je takođe jedno vreme bio nacionalni sekretar Demokratske partije levice (PDS). Mediji su ga nazivali vođom Maksimom zbog njegovog imena i zbog njegove dominantne pozicije u levičarskim koalicijama tokom Druge republike.[2]

Ranije u svojoj karijeri, D’Alema je bio član Komunističke partije Italije i bio je prvi bivši komunista koji je postao premijer jedne zemlje NATO-a i jedini bivši komunistički premijer Italije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

D’Alema je rođen u Rimu 20. aprila 1949.[3] kao sin Đuzepea D'Aleme, komunističkog političara. Oženjen je Lindom Đuvom, profesorkom na Univerzitetu u Sijeni, i ima dvoje dece, Đuliju i Frančeska. Kasnije je postao značajan član Komunističke partije Italije (PCI), čiji je najveći deo 1991. postao Demokratska partija levice (PDS), a 1998. se spojio u Demokrate levice (DS).

1998. godine, nasledivši Romana Prodija, postao je premijer kao vođa koalicije levog centra L'Ulivo . Bio je prvi bivši komunista koji je postao premijer jedne zemlje NATO -a i prvi premijer rođen nakon što je Italija postala republika 1946.

D’Alema tokom sastanka Demokratske stranke

U unutrašnjem životu svoje stranke, uglavnom tokom prelaska iz PCI u PDS, D’Alema je naglašavao da treba obnoviti njene korene u marksizmu, sa ciljem stvaranja moderne zapadnoevropske socijaldemokratske partije. Bio je direktor L'Unita, ranije zvaničnog lista PCI, koji je kasnije postao list DS.

D’Alema je bio član Evropskog parlamenta za južnu Italiju sa Demokratama levice, deo grupe Partije evropskih socijalista, i sedeo je u Odboru Evropskog parlamenta za ribarstvo i njegovom Komitetu za spoljne poslove sve dok nije podneo ostavku nakon njegov izbor u Predstavnički dom u Italiji.

Nakon pobede Romana Prodija na opštim izborima u Italiji 2006. godine, D’Alema je prvobitno trebalo da postane predsednik italijanske Republike kada se Predstavnički dom ponovo sastane, ali je sam D’Alema povukao, podržavši zvaničnog kandidata koalicije levog centra, Đorđo Napolitano, koji je izabran. Neposredno nakon izbora u aprilu 2006. godine predložen je za budućeg predsednika Predstavničkog doma. Partija komunističke refundacije snažno je insistirala da Fausto Bertinoti postane sledeći predsednik. Nakon nekoliko dana burne debate, D’Alema se povukao da spreči raskol između političkih partija, što su njegovi saveznici pozdravili. Istog meseca imenovan je za potpredsednika vlade i ministra spoljnih poslova u novoj Prodijevoj vladi. Bio je na tim funkcijama sve dok Prodijeva vlada nije pala i dok Berluskonijeva koalicija desnog centra nije pobedila na opštim izborima u Italiji 2008. godine. D’Alema je na ovim izborima ponovo izabran u Predstavnički dom kao deo nedavno formirane Demokratske stranke . [3]

Izraelsko-libanski sukob 2006[uredi | uredi izvor]

Dok je bio ministar spoljnih poslova Italije u vladi levog centra Romana Prodija 2006–2008, D’Alema je zauzeo proaktivan diplomatski stav tokom Libanskog rata 2006 . Italija je vodila pregovore sa izraelskim ministrom inostranih poslova Cipi Livni, a Izrael ju je predložio da vodi multinacionalnu mirovnu misiju Unifil, iako su opasnosti od misije za italijanske trupe izazvale upozorenja opozicije desnog centra da bi mogla da se pokaže kao misija „kamikaze“, sa mirovnim snagama u sendviču između Izraela i dobro naoružanog Hezbolaha . [4] D’Alema je obećao spremnost Italije da sprovede rezoluciju Ujedinjenih nacija o Libanu i pozvao druge zemlje članice Evropske unije da učine isto jer bi stabilnost Bliskog istoka trebalo da bude glavna briga Evropljana. [5]

NATO bombardovanje Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Dok je D’Alema bio premijer, Italija je učestvovala u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. Napad su podržali Silvio Berluskoni i opozicija desnog centra, dok je krajnja levica oštro osporavala. D’Alema je u knjizi intervjua “Protivstruja” naglasio i da je uz Širaka i Šredera bio odlučno protiv kopnene invazije na Srbiju. Govoreći o tome kako se Italija pridružila snagama NATO kada je Srbija bombardovana 1999. godine, rekao je da se seća scena kada je posetio Albaniju i Kosovo i kada je video da “reka ljudi teče preko granice i čitavu tragediju jednog naroda”, i dodao da je to bio trenutak kada je shvatio da se ništa ne može učiniti osim da se interveniše, prenosi Koha.

Izborna istorija[uredi | uredi izvor]

Izbori Kuća izborna jedinica Partija Glasovi Rezultat
1987 Predstavnički dom Leče–Brindisi–Taranto PCI 115,784 DaY izabran
1992 Predstavnički dom PDS 30,819 DaYizabran
1994 Predstavnički dom Kazarano PDS 24,018 DaYizabran
1996 Predstavnički dom PDS 38,077 DaYizabran
2001 Predstavnički dom DS 38,204 DaYizabran
2004 Evropski parlament Južna Italija Ulivo 836,707 DaYizabran
2006 Predstavnički dom Apulia Ulivo – [a] DaYizabran
2008 Predstavnički dom PD – [b] DaYizabran
2018 Senat Republike Nardo LeU 10,552 NeN Nije izabran
  1. ^ Izabran po zatvorenoj listi sistemu proporcionalnog predstavništva.
  2. ^ Izabran po zatvorenoj listi sistemu proporcionalnog predstavništva.

Prvi izbori[uredi | uredi izvor]

Opšti izbori u Italiji 1994. ( C): Kazarano
Kandidat koalicija Partija Glasovi %
Masimo D’Alema Naprednjaci PDS 24.018 34,80
Lorenco Emilio Ria Pakt za Italiju PS 20.908 30,29
Masimo Basurto Pol dobre vlade FI 20.652 29,92
Drugi 3.437 4,98
Ukupno 69.015 100,0
Izlaznost 75.660 77,94
Izvor: Ministarstvo unutrašnjih poslova
Opšti izbori u Italiji 1996. ( C): Kazarano
Kandidat koalicija Partija Glasovi %
Masimo D’Alema L'Ulivo PDS 38.077 55,75
Luzijano Sardeli Poljak za slobode FI 30.218 44,25
Ukupno 68.295 100,0
Izlaznost 74.404 74,42
Držanje levog centra
Izvor: Ministarstvo unutrašnjih poslova
Opšti izbori u Italiji 2001. ( C): Kazarano
Kandidat koalicija Partija Glasovi %
Masimo D’Alema Drvo maslina DS 38.204 51,49
Alfredo Mantovano Kuća sloboda FI 33.666 45,37
Leonardo Tunno FT 870 1,17
Pantaleo Đianfreda IDV 839 1,13
Roberto Mancuso FUNTA 622 0,84
Ukupno 74.201 100,0
Izlaznost 79.169 75,99
Držanje levog centra
Izvor: Ministarstvo unutrašnjih poslova
Opšti izbori u Italiji 2018 ( S): Nardo
Kandidat koalicija Partija Glasovi %
Barbara Lezi M5S 107.722 39.88
Luzijano Karidi Desni centar UDC 95,081 35.20
Teresa Belanova Levi centar PD 46,891 17.36
Masimo D'Alema Slobodni i jednaki MDP 10,552 3.91
Drugi 9,881 3.65
Ukupno 270.127 100.0
Izlaznost 282.226 70.51
Izvor: Ministarstvo unutrašnjih poslova

Karijera[uredi | uredi izvor]

Partija[uredi | uredi izvor]

  • 1975–1980: Nacionalni sekretar FGCI
  • 1981–1986: Regionalni sekretar PCI u Apuliji
  • 1986–1989: urednik dnevnih novina L'Unita
  • 1986–1992: Član nacionalnog sekretarijata PCI/PDS
  • 1992–1994: predsednik parlamenta PDS
  • 1994–1999: lider PDS-DS
  • predsednik DS
  • Od 1996: potpredsednik Socijalističke internacionale

Institucije[uredi | uredi izvor]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Knjige[uredi | uredi izvor]

D’Alema je objavio osam knjiga, od čega polovinu sa Mondadorijem, koji je pod kontrolom Fininvesta, porodične holding kompanije Silvija Berluskonija .

  • Dialogo su Berlinguer ("Dijalog o Berlingueru "), sa Paulom Ginsborgom, Giunti. 1994. ISBN 88-09-20545-6. ;
  • Un paese normale. La sinistra e il futuro dell'Italia („Normalna zemlja. Levo krilo i budućnost Italije"), Mondadori. 1995. ISBN 88-04-40847-2. ;
  • Progettare il futuro ("Oblikovanje budućnosti"), Bompiani. 1996. ISBN 88-452-2883-5. ;
  • La sinistra nell'Italia che cambia ("Levo krilo u promenljivoj Italiji"), Feltrinelli. 1997. ISBN 88-07-47013-6.
  • La grande prilike. L'Italia verso le riforme („Velika šansa. Italija ka reformama"), Mondadori. 1997. ISBN 88-04-42161-4. ;
  • Parole a vista („Reči na vidiku“), sa Enrico Ghezzi [it], Бомпиани. 1998. ISBN 88-452-3777-X. ;
  • Kosovo. Gli italiani e la guerra („ Kosovo . Italijani i rat"), sa Federikom Rampinijem, Mondadori. 1999. ISBN 88-04-47302-9. ;
  • Oltre la paura ("Izvan straha"), Mondadori. 2002. ISBN 88-04-51206-7. .

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Page on D'Alema at Chamber of Deputies website”. Camera.it. Pristupljeno 2013-07-01. 
  2. ^ „Ue, un posto per il leader maxi o D'Alema”. Arhivirano iz originala 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 27. 9. 2014. 
  3. ^ a b „Page on D'Alema at Chamber of Deputies website”. Camera.it. Pristupljeno 2013-07-01. 
  4. ^ „Italy to send up to 3,000 troops to Lebanon, largest pledge so far”. Haaretz. 22. 8. 2006. Arhivirano iz originala 01. 09. 2006. g. Pristupljeno 22. 8. 2006. 
  5. ^ Smith, Craig S. (24. 8. 2006). „France Pledges More Troops to Lebanon”. The New York Times. Pristupljeno 12. 5. 2010. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Masimo D’Alema na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масимо_Д’Алема&oldid=27717093”