Италијанска комунистичка партија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Италијанска комунистичка партија
Partito Comunista Italiano
Лого ИКП-а
Историјски лидери Антонио Грамши,
Палмиро Тољати,
Енрико Берлингвер.
Коалиција Народно-демократски фронт
(1948)
Основана 21. јануара 1921
Распуштена 3. фебруарa 1991
Наследник Демократска партија левице и Партија комунистичке обнове.
Седиште Рим
Држава Застава Италије Италија
Званичне новине L'Unità
Млади огранак Федерација комунистичке омладине Италије
(Federazione Giovanile Comunista Italiana)
Идеологија Еврокомунизам,
Марксизам,
Антифашизам.
Политичка позиција Крајња левица
Међународно чланство Коминтерна,
Информбиро.
Први секретар КП Италије Антонио Грамши.
Секретар КПИ Енрико Берлингвер (први лево) и лидер ДР Немачке Ерих Хонекер (у центру).

Италијанска комунистичка партија (итал. Partito Comunista italiano, PCI) је била једна од већих странака у Италији и најјача комунистичка партија на Западу.

Историја[уреди]

Прве године[уреди]

Основана је 21. јануара 1921, издвајањем из Италијанске социјалистичке партије (итал. Partito Socialista Italiano, PSI), због идеолошког сукоба са њеним вођама. Одмах након расцепа главне комунистичке вође: Антонио Грамши (први секретар), Амадео Бордига, Палмиро Тољати и други улазе у састав Комунистичке Интернационале.

Фашизам[уреди]

Међутим фашистички режим 5. новембра 1926. проглашава ИКП за незакониту и врши крваву репресију. Већина дирекције бежи у иностранство, углавном у СССР и Француску где је 1926. у Лиону одржан III конгрес. Након слома фашизма (8. септембра 1943), главне вође се враћају у Италију и отпочињу заједно са другим антифашистичким организацијама борбу против Немаца и против италијанских фашиста.

Од ослобођења до Хладног рата[уреди]

По завршетку рата, комунисти учествују у провизорној влади под вођством генерала Бадоља. Међутим када је председник владе постао лидер Хришћанске демократије (DC), Алчиде Де Гаспери, комунисти су избачени из ње, под притиском САД-а. Од тада КПИ остаје у опозицији током читавог послератног периода. У децембру 1947. комунисти склапају коалициони пакт са социјалистима, стварајући тзв. Народно-демократски фронт (Fronte Democratico Popolare), који је међутим поражен на изборима 1948. од стране хришћанско-либералне коалиције окупљене баш око Де Гасперијеве Хришћанске демократије. НДФ је након пораза распуштен, док је коалиција комуниста и социјалиста трајала до Мађарске Револуције 1956, кад се Социјалистичка партија дистанцирала од империјалистичке политике СССР-а и тиме напустила и коалицију с комунистима, који су остали одани Совјетима. Након расцепа коалиције социјалисти улазе у савез са Хришћанском демократијом, стварајући тзв. Центро-левичарску владу.

'70-те године и „историјски компромис“[уреди]

Почетком '70-их година двадесетог века долазак на место секретара Енрика Берлингвера, доводи до радикалних промена:

  • Прекидање зависности од СССР-а и стварање евро-комунистичке струје, са другим западноевропским комунистичким партијама;
  • „Историјски компромис“, то јест спремност од стране комуниста на парламентарну сарадњу са демохришћанима и социјалистима.

Међутим након неког времена сарадње комунистима ипак није дозвољено учешће у влади, а затварајућа политика социјалистичког вође Бетина Краксија почетком '80-их је дефинитивно пласирала комунисте у опозицију.

Криза и распуштање(1989—1991)[уреди]

Средином '80-их смрт Берлингвера и опште слабљење партијске структуре је означило спори улазак у кризу. Осим тога пад Берлинског зида и слом комунизма на Истоку, је довео до распуштања ИКП-а 3. фебруара 1991. Већина је прешла у нову политичку партију социјалистичке оријентације, Демократску партију левице, док је мањина која се противила распуштању ИКП-а, створила Партију комунистичке обнове.

Спољашње везе[уреди]