Италијанска комунистичка партија
| Италијанска комунистичка партија Partito Comunista Italiano
|
|
|---|---|
 |
|
| Историјски лидери | Антонио Грамши, Палмиро Тољати, Енрико Берлингвер. |
| Коалиција | Народно-демократски фронт (1948) |
| Основана | 21. јануара 1921 |
| Распуштена | 3. фебруарa 1991 |
| Наследник | Демократска партија левице и Партија комунистичке обнове. |
| Седиште | Рим |
| Држава |  Италија |
| Званичне новине | L'Unità |
| Млади огранак | Федерација комунистичке омладине Италије (Federazione Giovanile Comunista Italiana) |
| Идеологија | Еврокомунизам, Марксизам, Антифашизам. |
| Политичка позиција | Крајња левица |
| Међународно чланство | Коминтерна, Информбиро. |
Италијанска комунистичка партија (итал. Partito Comunista italiano, PCI) je била једна од већих странака у Италији и најјача комунистичка партија на Западу.
Садржај |
Историја [уреди]
Прве године [уреди]
Основана је 21. јануара 1921, издвајањем из Италијанске социјалистичке партије (итал. Partito Socialista Italiano, PSI), због идеолошког сукоба са њеним вођама. Одмах након расцепа главне комунистичке вође: Антонио Грамши (први секретар), Амадео Бордига, Палмиро Тољати и други улазе у састав Комунистичке Интернационале.
Фашизам [уреди]
Међутим фашистички режим 5. новембра 1926. проглашава ИКП за незакониту и врши крваву репресију. Већина дирекције бежи у иностранство, углавном у СССР и Француску где је 1926. у Лиону одржан III конгрес. Након слома фашизма (8. септембра 1943), главне вође се враћају у Италију и отпочињу заједно са другим антифашистичким организацијама борбу против Немаца и против италијанских фашиста.
Од ослобођења до Хладног рата [уреди]
По завршетку рата, комунисти учествују у провизорној влади под вођством генерала Бадоља. Међутим када је председник владе постао лидер Хришћанске демократије (DC), Алчиде Де Гаспери, комунисти су избачени из ње, под притиском САД-а. Од тада КПИ остаје у опозицији током читавог послератног периода. У децембру 1947. комунисти склапају коалициони пакт са социјалистима, стварајући тзв. Народно-демократски фронт (Fronte Democratico Popolare), који је међутим поражен на изборима 1948. од стране хришћанско-либералне коалиције окупљене баш око Де Гасперијеве Хришћанске демократије. НДФ је након пораза распуштен, док је коалиција комуниста и социјалиста трајала до Мађарске Револуције 1956, кад се Социјалистичка партија дистанцирала од империјалистичке политике СССР-а и тиме напустила и коалицију с комунистима, који су остали одани Совјетима. Након расцепа коалиције социјалисти улазе у савез са Хришћанском демократијом, стварајући тзв. Центро-левичарску владу.
'70-те године и „историјски компромис“ [уреди]
Почетком '70-их година двадесетог века долазак на место секретара Енрика Берлингвера, доводи до радикалних промена:
- Прекидање зависности од СССР-а и стварање евро-комунистичке струје, са другим западноевропским комунистичким партијама;
- „Историјски компромис“, то јест спремност од стране комуниста на парламентарну сарадњу са демохришћанима и социјалистима.
Међутим након неког времена сарадње комунистима ипак није дозвољено учешће у влади, а затварајућа политика социјалистичког вође Бетина Краксија почетком '80-их је дефинитивно пласирала комунисте у опозицију.
Криза и распуштање(1989—1991) [уреди]
Средином '80-их смрт Берлингвера и опште слабљење партијске структуре је означило спори улазак у кризу. Осим тога пад Берлинског зида и слом комунизма на Истоку, је довео до распуштања ИКП-а 3. фебруара 1991. Већина је прешла у нову политичку партију социјалистичке оријентације, Демократску партију левице, док је мањина која се противила распуштању ИКП-а, створила Партију комунистичке обнове.
Спољашње везе [уреди]
