Mikroautomobil

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Meseršmit nem. Messerschmitt KR200.
Dimitriadis 505 iz 1958. godine

Naziv "mikroautomobili" se odnosi na najmanju kategoriju automobila, većinom nesvakidašnjih konstrukcija i oblika, koje treba razlikovati od takozvanih "gradskih automobila".

Mada su se veoma mali i neobični automobili pojavljivali od samog nastanka automobilske industrije, i u periodu između dva rata su bili poznati kao "ciklomobili", mikroautomobili su svoj procvat doživeli u periodu nakon Drugog svetskog rata i on je trajao sve do početka sedamdesetih godina 20. veka.

Koncept mikroautomobila je bio veoma raširen u Evropi, a naročito u Nemačkoj u godinama nakon rata. Za ovo su postojali snažni ekonomski razlozi. Stanovništvo je u to vreme bilo slabe kupovne moći, gorivo je bilo skupo, njegove nestašice česte, a istovremeno je postojala velika potreba za individualnim prevoznim sredstvima.

Zato su mnogi proizvođači u skladu sa zahtevima tržišta proizvodili sićušne automobile male potrošnje. To su bili uglavnom dvosedi, ali je bilo i porodičnih, pa i dostavnih vozila. Neki od njih su bili krajnje nesvakidašnjeg, pa čak i bizarnog izgleda u pokušajima da budu što manji, lakši i sa što boljom aerodinamikom, kao recimo modeli "Izete", "Intera", "Hajnkela" ili "Meseršmita", dok su neki drugi, kao "Glasov” Gogomobil ili grčki "Dimitriadis 505" naginjali ka konvencionalnijoj konstrukciji i dizajnu.


Definicija[uredi | uredi izvor]

"Rilajant regal" (engl. Reliant Regal),
mikrofurgon na tri točka poznat iz serije Mućke

Definicije mikroautomobila se značajno razlikuju u raznim zemljama. Kako ova klasifikacija obično ima određene prednosti u pogledu troškova registracije i / ili kategorije vozačke dozvole, mikroautomobili imaju višestruke restrikcije, počevši od radne zapremine motora.

Registar neobičnih mikroautomobila [1] u Ujedinjenom Kraljevstvu kaže da su to: "Ekonomska vozila sa tri ili četiri točka, koje pokreću benzinski motori radne zapremine ne veće od 700 cm³ ili električni motori sa pogonom na akumulatorske baterije, proizvedeni nakon 1945".

"Muzej mikroautomobila Brusa Vajnera” engl. The Bruce Weiner Microcar Museum koji poseduje najveću kolekciju mikroautomobila na svetu ih definiše kao automobile sa "motorom do 700 cm³ ili manje, i dvoja vrata ili manje” dok američki "Klub klasičnih mikroautomobila” engl. Vintage Microcar Club kaže samo da su to "automobili radne zapremine motora do 1000 cm³".

Opšte odlike[uredi | uredi izvor]

Be-Em-Ve "Izeta" 250 iz 1955,
Muzej Be-Em-Vea, Minhen, Nemačka
"Hajnkel kabine"
Dostavno vozilo "Pijađio ape"

Mikroautomobili uglavnom imaju sledeće osobine:

  • sedišta samo za vozača i jednog putnika
  • dužinu manju od tri metra
  • malu težinu, uglavnom do 300 kilograma
  • manje od 2.400 litara unutrašnje zapremine
  • jednocilindrični motor radne zapremine od 49 do 600 cm³
  • vazdušno hlađenje motora
  • kočnice pokretane sajlama na dva ili četiri točka (što u većini zemalja više nije dozvoljeno).
  • jednostavno vešanje
  • samo najosnovnije sisteme, sklopove i opremu
  • naplatke prečnika 6 do 8 inča

Takođe mogu, ali ne moraju imati i sledeće osobine:

  • tri točka
  • nedostatak brzine za hod unazad
  • menjač koji u svim stepenima prenosa omogućava hod unapred i unazad (kao kod Meseršmita KR200)
  • karoseriju koja se podiže umesto vrata
  • samo jedna vrata sa prednje strane i pomoćni izlaz na krovu
  • pogon na jednom točku

Zakonska klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Na nisku cenu vožnje ovako malog automobila, pored male potrošnje goriva utiče i zakonska klasifikacija po kojoj se vozila sa ovako malim motorima tretiraju kao motocikli prilikom plaćanja troškova registracije, poreza i osiguranja.

U nekim zemljama se mikroautomobili do određene maksimalne težine smatraju motociklima, pa za njih nije potrebna vozačka dozvola kategorije "Be" za vožnju automobila (Austrija, Francuska, Nemačka, Španija, Italija).

Klasični modeli[uredi | uredi izvor]

Tokom dve decenije zlatnog doba ove vrste vozila nakon Drugog svetskog rata, nastalo je obilje modela, različitih po konstrukciji, voznim i tehničikim karakteristikama, a iznad svega po izgledu. Među najznačajnije spadaju:

Izeta[uredi | uredi izvor]

"Izo Izeta" iz 1953
BMW 600. Na slici se vidi
način otvaranja vrata "Izete"

"Izeta" (ital. Isetta) je italijanski mikroautomobil, proizvođen po licenci u mnogim zemljama, uključujući Španiju,[2] Belgiju,[3] Francusku,[4] Brazil, Nemačku, i Ujedinjeno Kraljevstvo[5] i ovo je bio je najuspešniji i najuticajniji mikroautomobil ikada napravljen.

Koncept je razvijen u italijanskoj fabrici frižidera "Izo" (ital. Iso SpA). Početkom pedesetih, firma je pravila frižidere, skutere i mala dostavna vozila na tri točka. Vlasnik firme, Renco Rivolta (ital. Renzo Rivolta), odlučio je da se posveti konstruisanju malog automobila za masovnu proizvodnju. Do 1952, inženjeri Ermenegildo Preti (ital. Ermenegildo Preti) i Pjerluiđi Ragi (ital. Pierluigi Raggi) su oko motora iz skutera konstruisali mali automobil sa motorom i nazvali ga "Izeta" - deminutiv od imena "Izo".

To je bio dvosed jajastog oblika, sa motorom i pogonom na zadnjim točkovima, dvostruko većim rastojanjem točkova napred nego pozadi i jednim vratima spreda. Upravljač se nalazio na vratima i pomerao se sa njima prilikom otvaranja. Većina verzija je imala krov koji se mogao otvoriti. Ovo nije bio nikakav luksuz, već neophodnost, jer se iz automobila nije moglo izaći u slučaju čeonog sudara, zato što bi jedina vrata ostala zaglavljena. U našim krajevima "Izeta" je ostala upamćena kao invalidsko vozilo, jer su invalidi imali pravo da je kupuju u inostranstvu u vreme kada uvoza automobila praktično nije bilo. [6]

Be-Em-Veova verzija "Izete" je 1955. postala prvi svetski masovno proizvođeni automobil sa potrošnjom goriva od 3 litra na 100 km. [7] Bila je najprodavaniji jednocilindrični automobil, sa 161,728 prodatih primeraka.[8]

Uprava Be-Em-Vea, ohrabrena velikim uspehom ovog modela rešava da ponudi tržištu i četvorosed zasnovan na "Izeti". Model je nosio oznaku "600" i pojavio se na tržištu 1957. [9]Koncepcijski se nije bitno razlikovao od originalnog modela, osim što mu je povećano međuosovinsko rastojanje kako bi primio dva reda sedišta za četiri putnika i izmenjeno zadnje vešanje, i što su mu dodata još jedna vrata sa desne strane, kako bi se omogućio ulazak na zadnje sedište. Zbog povećane veličine i težine, model "600" je imao i mnogo snažniji dvocilindrični motor od 582 cm³ sa motocikla R67. Postizao je maksimalnu brzinu od 103 km/h.

Tokom dve godine, prodato je samo 34.000 primeraka modela "600", delimično zbog toga što se nalazio u istom rangu cene sa osnovnim modelom Folksvagenove "bube", a delimično i zato što je tržište počelo da se okreće konvencionalnijim automobilima.

Gogomobil T Sedan[uredi | uredi izvor]

"Gogomobil T sedan"

"Gogomobil T sedan" je model mikroautomobila proizvođenog u fabrici Glas (nem. Hans Glas GmbH) u bavarskom gradu Dingolfingu nakon Drugog svetskog rata.

To je bio automobil konvencionalnog izgleda sa dvoja vrata i četiri sedišta. Motor je bio vazdušno hlađen, dvotaktni, dvocilindrični, prvobitno od 250 cm³, a kasnije dostupan i sa većim radnim zapreminama od 300 i 400 cm³. Posedovao je "Getragov" električni preselektivni menjač i manuelno kvačilo sa dvostrukim mokrim diskom. Motor se nalazio iza zadnje osovine. Vešanje i spreda i pozadi je bilo nezavisno sa torzionim oprugama i oscilirajućim ramenima. [10]

Proizvodnja ovog modela sa manjim izmenama je trajala od 1955. do 1969. [11] i za to vreme je prodato 214.313 komada. "T sedan" je zbog niske nabavne cene, solidnog kvaliteta izrade, pouzdanosti, praktičnosti i jednostavnog i jeftinog održavanja bio veoma popularno prevozno sredstvo. Kao takav, kopiran je u Poljskoj u neznatno izmenjenoj verziji pod nazivom "Mikrus". [12] Mikrus nije licencni proizvod i razvijen je metodom obrnutog inženjeringa na osnovu primerka "T sedana".

Pored "sedana", fabrika "Glas" je na platformi Gogomobila proizvodila još i kupee, kamionete i kombije, a u Australiji je na osnovu Gogomobilove šasije i mehanike licencno proizvođen kabriolet po imenu "Dart" sa monolitnom plastičnom karoserijom. [13]

Rilajant regal[uredi | uredi izvor]

"Rilajant Regal"

Rilajant Regal je bio trotočkaš ultralake konstrukcije, proizvođen od 1953 do 1973 u fabrici "Rilajant motor kompani" (engl. Reliant Motor Company) u Tamvortu, Engleska, kao naslednik prethodnog modela - "ciklomobila" Rilajant Ridžent. Sa svoja tri točka je prema važećim propisima kategorisan kao motorni tricikl i zbog male težine, od 394 do 445 kilograma, u zavisnosti od verzije, mogao se voziti sa vozačkom dozvolom kategorije "A" za motocikle. Izrađivan je u dve verzije, kao putničko i kao lako komercijalno vozilo. [14] Ova druga verzija je poznata iz televizijske serije Mućke.

Prve verzije su imale aluminijumsku karoseriju montiranu na drveni ram, koji je nosila šasija od čeličnih kutija [15] i četvorocilindrični linijski motor iz "Ostina 7" [16]sa bočnim ventilima, radne zapremine 747 cm³. Uprkos solidnom komercijalnom uspehu, firma je neprekidno uvodila inovacije. Među najznačajnije spadaju 1956. redizajnirana karoserija od stakloplastike, i dalje na drvenoj nosećoj konstrukciji. [17] Od 1962. uvodi se nova tehnologija karoserije, što omogućava izbacivanje drvenog rama i montiranje karoserije direktno na šasiju, a godinu dana kasnije "Rilajant" razvija sopstveni ultralaki motor sa ventilima u glavi i blokom od legure aluminijuma, radne zapremine 600 cm³. To je bio i prvi britanski linijski motor od lake legure. Godine 1969, u proizvodnju se uvodi i novi, snažniji motor od 700 cm³ [18] i 29,7 konjskih snaga.

Za dvadeset godina, proizvedeno je ukupno oko 105.000 [19]primeraka raznih vezija "Regala", što je izuzetan uspeh, imajući u vidu tehničke i proizvodne kapacitete tadašnje "Rilajantove" fabrike u Tamvortu, u Stafordširu.

Mikroautomobili u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Prvenac - David Pajić "Daka”[uredi | uredi izvor]

Beogradska fabrika David Pajić "Daka", poznata po proizvodnji i održavanju liftova, 1958. godine je proizvela prototip mikroautomobila neobičnog imena "Prvenac". [20]

Automobil je bio neobične konfiguracije u kojoj je po jedan točak bio postavljen napred i pozadi a dva u sredini, a upravljanje se vršilo pomoću svih točkova, što je davalo veliku pokretljivost i mogućnost paralelnog parkiranja. Posedovao je dva sedišta, motor radne zapremine 250 kubika, dužinu od tri metra i krug zaokreta od svega 3,5 m.

Nikada nije uvršten u serijsku proizvodnju.

Domaći mikroautomobil Poli 10[uredi | uredi izvor]

"Poli 10", Poliester Priboj

Godine 1988, rukovodstvo fabrike "Poliester" iz Priboja, sklopilo je sa firmom "Erad" iz grada Due u Francuskoj sporazum o zajedničkoj proizvodnji jednog od "Eradovih" modela. [21] Prema sporazumu, francuska strana je obučavala radnu snagu i dala licencu, a "Poliester" je sa kooperantima isporučivao delove za vozila.

Model je nazvan "poli 10". Pokretao ga je japanski motor "kubota", snage 7,6 kilovata (10 konjskih snaga) prosečne potrošnje 2,3 do 3 litra dizela na 100 pređenih kilometara i maksimalnom brzinom od 75 km na čas. Imao je klasičnu karoseriju od stakloplastike, bio je dugačak 2,5 m, težak 400 kilograma, imao je troja vrata, dva sedišta i za svoju veličinu pristojan prtljažni prostor.

Sklopljeno je ukupno trideset komada, koji su prodavani po ceni od 3.900 nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti. Poređenja radi, cena tadašnjeg "juga 55" bila je oko 10.000 maraka. Nakon izbijanja rata u Jugoslaviji, proizvodnja je obustavljena jer su mnogi kooperanti bili u otcepljenim republikama, a ni uvoz motora više nije bio moguć. Sredinom devedesetih su vršena ispitivanja "polija 10" sa jednocilindričnim dizel-motorima fabrike "DMB" iz Rakovice, ali se od njih brzo odustalo jer se motor pokazao nepodesnim.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Register of Unusual Microcars Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. januar 2006) – Vozila kojima nije dozvoljeno članstvo u bilo kom drugom klubu ili registru.
  2. ^ „Borgward - Iso España”. http://www.vehiculosclasicos.com (na jeziku: Spanish). Arhivirano iz originala 19. 08. 2017. g. Pristupljeno 26. 12. 2011.  Spoljašnja veza u |work= (pomoć)
  3. ^ „The Year's cars”. Automobile Year (1953-54 izd.). 1953. str. 37. 
  4. ^ Revue Technique Automobile (na jeziku: French). Paris: Régie Automobile Industrie Publicité. (119): 163. mart 1956. ISSN 0017-307X. OCLC 647972462.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Watson, David. „Isetta of Great Britain, Ltd. Brighton Works”. Isetta Owners Club of Great Britain. Pristupljeno 26. 12. 2011. 
  6. ^ NoviMagazin.rs - Auto klasici: BMW - od avio motora preko železničkih kočnica, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  7. ^ BMW (Bayerische Motoren Werke AG (info) (BMW)) ~ Vintage Cars, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  8. ^ "Isetta: Ein Auto bewegt die Welt"(Authors = Andy Schwietzer & Manfred Seehusen)
  9. ^ 1958 BMW Isetta 600 Limosine, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  10. ^ Description, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  11. ^ 1957 Goggomobil T-250 Sedan, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  12. ^ Mikrus MR-300 - Niezwykły polski mikrosamochód Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jun 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  13. ^ 1958 Goggomobil DART, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  14. ^ „The Reliant 5cwt Supervan III”. Oldclassiccar.co.uk. Pristupljeno 27. 6. 2010. 
  15. ^ regal Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. jun 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  16. ^ Reliant Specifications | Unique Cars and Parts, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  17. ^ Reliant Motor Company Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. jul 2017), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  18. ^ Buick Regal 3/30, 1968 technical specifications & information 46211, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  19. ^ How not to make a mess Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 8. 4. 2013.
  20. ^ "Prvenac" - nesuđeni auto SFRJ | Mojauto
  21. ^ Kratak vek našeg "mališe" | Aktuelno | Novosti.rs, Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • „The Year's cars”. Automobile Year (1953-54 изд.). 1953. стр. 37. 
  • Hans-Ulrich von Mende, Matthias Dietz & Benedikt Taschen (Sep 1994), Kleinwagen, Small Cars, Petites Voitures, Taschen, ISBN 978-3-8228-8910-7

Spoljni izvori[uredi | uredi izvor]

Mikroautomobil na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Микроаутомобил&oldid=26938327”