Mihailo II Komnin Duka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihailo II Komnin Duka
Novčić sa likom Mihaila II
Lični podaci
Datum rođenja1205.
Datum smrti1271.
Porodica
PotomstvoHelena Angelina Ducaina, Nikephoros I Komnenos Doukas, Anna Komnene Doukaina, John I Doukas of Thessaly, Jovan Duka, Dimitrije Duka Komnin Kutrul
RoditeljiMihailo I Komnin Duka
PrethodnikTeodor Anđeo Duka Komnin
NaslednikNićifor Komnin Duka
Jovan Tesalijski

Mihailo II Komnin Duka (često nazivan Mihailo Anđel u narativnim izvorima, grč. Μιχαήλ Β΄ Κομνηνός Δούκας;) je bio vizantijski plemić i epirski despot (oko 1230 — 1268).

Bio je vladar Epirske despotovine, koja je obuhvatala Epir u severozapadnoj Grčkoj, zapadni deo grčke Makedonije i Tesalije, i zapadnu Grčku sve do Nafpakta.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mihailo je rođen oko 1206. godine, kao vanbračni sin prvog gospodara Epira, Mihaila I Komnina Duke (1205—1215).[1][2] Istoričar Demetrios Polemis procenjuje da je rođen u prvim godinama vladavine svog oca (1205–15),[3]

Posle očevog ubistva, otišao je u egzil, jer je vlast preuzeo njegov stric Teodor Anđel Komnin Duka.[4] Prema hagiografiji njegove kasnije supruge, svete Teodore od Arte, Teodor je njega i njegovu majku poslao u progonstvo na Peloponez.[5] Nakon Teodorovog poraza i zarobljavanja od strane cara Jovana Asena II od Bugarske u bitkci na Klokotnici (1230), presto u Solunu je zauzeo Teodorov brat despot Manojlo Anđel Duka Komnin koji je uspeo da izbegne zarobljavanje u bici kod Klokotnice. Njegov posed sveden je na okolinu grada i na jezgro njegove porodice u Epiru i Tesaliji, kao i na Drač i Krf, dok je njegov brat despot Konstantin Komnin Duka u Etoliji i Akarnaniji priznao njegovu vlast. Kao zet cara Jovana Asena II, despotu Manojlu je bilo dozvoljeno da zadrži unutrašnju autonomiju, ali je postao vazal bugarskog cara.[6][7] Mihailo II je iskoristio priliku i vratio se u Epir. Mihailo II je brzo uspeo, očigledno uz podršku lokalnog stanovništva, da preuzme kontrolu nad zemljom. Despot Manojlo je bio primoran da prizna svršeni čin pod izgovorom da je Mihailo II priznao njegovu vlast, u znak čega mu je despot Manojlo dodelio titulu despota. U stvarnosti, Mihailo II je bio potpuno nezavisan i vrlo brzo je prestao da priznaje Manojlovu vlast; do 1236. godine, je zauzeo Krf.[8] Svoju vlast je učvrstio ženidbom sa Teodorom Petralifinom, iz moćne porodice Petralifa, koji su se zalagali za približavanje Nikejskom carstvu. Kao posledica ovakve politike, Mihailovu prestonicu Artu je 1238. godine posetio nikejski (vaseljenski) patrijarh German II (1223—1240), a sam Mihailo II je nešto kasnije (oko 1249. ili 1250. godine[9]) dobio titulu despota od nikejskog cara, Jovana III Duke Vataca (1222—1254).

Godine 1237. Teodora je oslobodio car Jovan Asen II, koji je oženio njegovu ćerku Irinu. Teodor se vratio u Solun, gde je lako svrgnuo svog brata despota Manojla i postavio za cara svog sina Jovana Komnina Duku (bez ceremonije krunisanja), ali je ostao pravi vladar carstva u ime svog sina.[10][11] Svrgnuti despot Manojlo je poslat u izgnanstvo, ali se 1239. godine, vratio sa nikejskom pomoći u pokušaju da povrati Solun. U tom slučaju je postignut dogovor o podeli porodičnog poseda: Teodor i car Jovan su držali pod kontrolom Solun, dok je despot Manojlo dobio Tesaliju.[10][12] Despot Mihailo II u Epiru nije bio deo sporazuma njegovih stričeva i nastavio je da samostalno vodi sopstvenu politiku. U tom kontekstu, poslao je poslanstvo caru Fridrihu II Hoenštaufenu u decembru 1239. godine, verovatno da bi mu obezbedio pomoć protiv njegovih stričeva. Godine 1241. despot Manojlo je umro, despot Mihailo II je brzo krenuo da zauzme Tesaliju pre nego što je bilo koji od njegovih preostalih stričeva uspeo da reaguje.[13][14] Odnosi despota Mihaila II sa Nikejom obezbedili su njegovu neutralnost tokom sukoba u kojem je car Jovan III Duka Vatac osvojio Solun i prodro u severnu Grčku 1244–1246.

U jesen 1246. godine, car Jovan III Duka Vatac je iskoristio stupanje maloletnog cara Mihaila II Asena (1246–1257) na bugarski presto da napadne Bugarsku. Za tri meseca zauzeo je veći deo Trakije i celu istočnu i severnu Makedoniju. Despot Mihailo II je takođe iskoristio priliku da se proširi na Albaniju i severozapadnu Makedoniju.[15] Na kraju ovog vojnog pohoda, car Jovan III Duka Vatac se okrenuo protiv Soluna, koji je zauzeo uz pomoć zaverenika unutar grada. Despot Dimitrije Anđel Duka, koji je vladao gradom nakon smrti svog starijeg brata despota Jovana 1244. godine, bio je uhvaćen i prognan u Bitiniju, dok su Solun i cela Makedonija stavljeni pod upravu Velikog Domestika Andronika Paleologa.[16][17]

Pošto je Solun bio obezbeđen, car Jovan III Duka Vatac se okrenuo Epiru, nudeći despotu Mihailu II bračni savez između Mihailovog najstarijeg sina Nićifora i njegove unuke Marije. Ponudu je sa oduševljenjem prihvatila Mihailova žena, despina Teodora Petralifina, koja je povela Nićifora sa sobom i otišla da se sastane sa carem Jovanom III Dukom Vatacem u Pegama. Tamo je mladi par bio veren, a brak je ugovoren za sledeću godinu, pre nego što su se despina Teodora i Nićifor vratili u Artu.[18] Dok je njegova žena podržavala bliski savez sa Nikejom, sam despot Mihailo II je ostao ambivalentan, jer nije napustio ambicije svoje porodice. Pronikejski istoričari smatraju ovaj stav pokazateljem njegove inherentne nepoverljivosti, ali je glavni faktor bio uticaj njegovog strica Teodora, koji je ostao bezbedno smešten u svom uporištu u Vodenu. Pošto su njegovi sinovi pomrli, Teodor se okrenuo jedinom preživelom članu svoje porodice koji bi mogao da prisvoji Solun i osujeti planove Nikeje, posebno pošto se car Jovan III Duka Vatac, bez pretnji na svojim drugim granicama, spremao da zauzme Konstantinopolj.[19][20] Despot Mihailo II i njegov stric su zajedno planirali i pokrenuli iznenadni napad na Solun u proleće 1251. godine. Grad je uspešno odoleo, a u proleće sledeće godine car Jovan III Duka Vatac je ponovo prešao u Evropu. Despot Mihailo II i Teodor su se okrenuli na sever, zauzevši Prilep i Veles, a kada su dobili vest o dolasku cara Jovana III Duke Vataca, povukli su se u Epir preko Kastorije. car Jovan III Duka Vatac je opseo i zauzeo Voden, Kastoriju i Devol u zimu 1252/53, ali su ubrzo zaglibili u sukobima u oblasti Kastorije. Zastoj je prekinut kada su dvojica epirskih vojskovođa, Jovan Glavaš i Mihailov šurak Teodor Petralif, prebegli Nikejcima, a ubrzo potom i vladar Kroje, Golem.[20][21] To je primoralo despota Mihaila II da se pomiri sa carem Jovanom III Dukom Vatacom, poslavši mitropolita naupaktskog Jovana Kserosa, njegovog zeta Konstantina Malisena i izvesnog Lamveta. Ugovor, zaključen u Larisi, predviđao je da će despot Mihail II ustupiti ne samo tvrđave koje je nedavno zauzeo, već i sve svoje preostale posede u Makedoniji, dok će Kroja doći pod Vatacovu vlast. Despot Mihailo II je ponovo dobio despotsku titulu od cara Jovana III Duke Vataca i bračni savez je ponovo potvrđen, ali je Nićifor odveden u Nikeju kao talac zbog ponašanja svog oca. Nadalje, car Jovan III Duka Vatac je izričito zahtevao predaju Teodora. Dok je Nićifor dobio despotsku titulu i ubrzo mu je dozvoljeno da se vrati u Epir, Teodor je kao zarobljenik premešten u Malu Aziju gde je ubrzo umro, oko 1253. godine.[22][23]

Svog sina Nićifora (1268—1296) je 1256. godine oženio Marijom, unukom nikejskog cara Jovana III i tom prilikom mu je predao strateški bitne gradove Srbicu i Drač[9].

Kada je 1256. godine, bio prinuđen da preda Drač i Serviju Nikejcima, despot Mihailo II je ponovo odlučio da proširi svoju državu na račun Nikeje. Međutim, dok je napredovao prema Solunu, sicilijski kralj Manfred zauzeo je Drač i okolinu. Rešen da zauzme Solun, despot Mihailo II se pomirio sa kraljem Manfredom i poslao mu svoju ćerku za ženu, ustupajući izgubljene gradove i ostrvo Krf kao miraz. Takođe je zaključio savez sa knezom Viljemom II Vilarduenom od Ahaje.

Međutim, nakon toga, Mihailo je postao protivnik Nikejskog carstva i započeo je uspešnu ofanzivu na Balkanu, sa osvajanjem Soluna, kao njegovim krajnjim ciljem. On se zbog toga povezao sa sicilijanskim kraljem Manfredom (1258—1266) i ahajskim knezom Viljemom II (1246—1278), a njima je prišao i srpski kralj Uroš I (1243—1276), koji je 1258. godine, napao nikejske posede u Makedoniji i zauzeo Skoplje, Prilep i Kičevo[24]. Udruženim snagama despota Mihaila II i kneza Viljema II, priključili su se Manfredovi pomoćni odredi, ali se ovaj savez, usled sukobljenih interesa, raspao pred sam sukob sa nikejskom vojskom, u Pelagoniji 1259. godine. Trupe tri saveznika su zauzele nikejske posede u Makedoniji i 1259. godine, spremale su se za borbu protiv nikejske vojske koju je predvodio Jovan Paleolog, brat cara Mihaila VIII Paleologa, na ravnici Pelagonije. Despot Mihailo II je napustio bojište, dok je njegov vanbračni sin Jovan (1268—1289) prešao na nikejsku stranu, koja je u Pelagonijsko bici do nogu potukla ostatke saveza, knez Vilijam II Vilarduen je zarobljen. Posle toga su nikejske snage nastavile svoju ofanzivu i upale u Epirsku despotovinu i zauzele njenu prestonicu Artu, dok se despot Mihailo II spasao povlačenjem na Jonska ostrva. On je, uz Manfredovu vojnu pomoć, uspeo da povrati svoje posede, ali je posle novog poraza 1264. godine, sklopio mir sa carem Mihailom VIII Paleologom (regent 1258 — 1261, car 1261 — 1282), čiju je vrhovnu vlast priznao, čime je Epirska despotovina postala deo obnovljenog Vizantijskog carstva.

Despot Mihailo II je umro u avgustu 1268. godine, i sahranjen je Vlahernskom manastiru kod Arte, a njegove posede su podelili njegovi sinovi:

i

Porodica[uredi | uredi izvor]

U braku sa Teodorom Petralifenom (Sv. Teodorom od Arte), despot Mihailo II je imao nekoliko dece, među kojima su:[1][25]

Od ljubavnice, verovatno neimenovane dame iz porodice Gangrenos zabeležene u Teodorinoj hagiografiji, despot Mihailo II je imao još najmanje dva sina: [1][25]

  • Jovan I Duka, koji ga je nasledio kao vladar Tesalije i izgleda da je bio najstariji od njegove dece.
  • Teodor Duka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v PLP, 220. ῎Αγγελος, Μιχαὴλ ΙΙ. ∆ούκας Κομνηνός.
  2. ^ Polemis 1968, str. 93
  3. ^ Polemis 1968, str. 93–94
  4. ^ ODB, Michael II Komnenos Doukas" (M. Angold), p. 1363.
  5. ^ Varzos 1984, str. 552, 553
  6. ^ Fine 1994, str. 126
  7. ^ Varzos 1984, str. 616–617, 639–642
  8. ^ Fine 1994, str. 128
  9. ^ a b Kazhdan 1991 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFKazhdan1991 (help)
  10. ^ a b Fine 1994, str. 133
  11. ^ Varzos 1984, str. 617–618
  12. ^ Varzos 1984, str. 618–619
  13. ^ Fine 1994, str. 133–134
  14. ^ Varzos 1984, str. 620–621
  15. ^ Fine 1994, str. 156–157
  16. ^ Fine 1994, str. 157
  17. ^ Varzos 1984, str. 628–630
  18. ^ Varzos 1984, str. 630–631
  19. ^ Varzos 1984, str. 632
  20. ^ a b Fine 1994, str. 157–158
  21. ^ Varzos 1984, str. 632–634
  22. ^ Fine 1994, str. 158
  23. ^ Varzos 1984, str. 634–635
  24. ^ Ostrogorski, Georgije (1993). Istorija Vizantije (II fototipsko izdanje originala 1959). Beograd. 
  25. ^ a b Polemis 1968, str. 94

Literatura[uredi | uredi izvor]


Epirski despot
(1230 — 1268)


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_II_Комнин_Дука&oldid=27699115”