Посмртне почасти

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Posmrtne počasti
AutorSima Pandurović
ZemljaAustrougarska
Jeziksrpski jezik
Izdavanje
IzdavačIzadavačka knjižarnica Pahera i Kisića, Mostar
Datum1908

„Posmrtne počasti“ su zbirka pesama srpskog književnika Sime Pandurovića. Zbirka je objavljena 1908. godine u izdanju Izadavačke knjižarnice Paher i Kisić u Mostaru. Smatra se značajnom poetskom zbirkom srpske moderne.

Zbirka sadrži 38 pesama, među kojima se nalaze i pesme Svetkovina, Potres, Mrtvi plamenovi i Mi, po milosti Božjoj, deca ovog stoleća. Centralna tema zbirke je smrt i ljudska prolaznost, te se Posmrtne počasti smatraju kao krajnji izraz pesimizma karakterističnog za ovo razdoblje srpske poezije. Pandurovićeve stihove odlikuje racionalnost, intelektualnost, logika i jasnoća u izražaju, bez nejasnosti, iracionalnih treptaja i težnji. Među motivima, između ostalih, izdvajaju se motiv mrtve drage, ludila, groblja i naturalistički opisi raspadanja leševa u grobu. Sam naslov zbirke nagoveštava nešto što je nestalo, umrlo, čemu se drži opelo. Opšti ton zbirke dovodi se u vezu sa Utopljenim dušama, zbirkom poezije Pandurovićevog prijatelja Vladislaava Petkovića Disa.

Posmrtne počasti su naišle nakon izlaska na podeljeni prijem među tadašnjom književnom kritikom. Jovan Skerlić je, napisavši negativnu kritiku pod nazivom Jedna književna zaraza, odbacio pesimizam i destruktivni smisao Pandurovićeve poezije, ali je pesniku priznao poetski talenat. Sa druge strane, Antun Gustav Matoš je pohvalio Pandurovića opisavši ga kao refleksivnog lirika direktne analitične refleksije. Zbirka je imala snažan odjek među srpskom omladinom.

Odlike zbirke[uredi | uredi izvor]

Sima Pandurović

Posmrtne počasti pojavile su se 1908, u ediciji Male Biblioteke, u knjizi 161-165, zajedno sa Nušićevim dramskim fragmentom Danak u krvi, i zbirkom pripovedaka Moji poznanici Svetozara Ćorovića. Urednik biblioteke bio je Risto Kisić i knjigu je štampala Izadavačka knjižarnica Pahera i Kisića u Mostaru.[1] Zbirka sadrži, posvetu, moto u vidu stihova Pola Verlena, kratki predgovor naslovljen kao Beleška i 38 pesama, to jest, 1474 stihova.

Dominatni stih u zbirci je jampski jedanaesterac (5+6). Ovim stihom je napisano osamnaest pesama. Pet pesama je napisano u kombinaciji simetričnog dvanaesterca (6+6) i jampskog jedanaeseterca (5+6); četiri u asimetričnom desetercu (6+4); četiri pesme u slobodnom stihu; dve u kombinaciji jampskog jedanaesterca (5+6) i simetričnog deseterca (5+5), i po jedna pesma u drugim metrima.[2]

Pandurović je vrlo dobro poznavao svetsku književnost. Od najizrazitijih uticaja na njegovu poeziju u Posmrtnim počastima treba izdvojiti: Hamleta, filozofiju Artura Šopenhauera i poeziju Šarla Bodlera, Pola Verlena, Edgara Alana Poa i Viktora Igoa.[3][4]

Krajnji izraz pesimizma epohe došao je do svog potpunog izražaja u ovoj zbirci. Produžavajući liniju Rakićevskog pesmizma, straha od smrti i racionalnog sagledavanja nesavršenosti i prolaznosti, Pandurović je sišao, otvoreno i namerno, u svet bola.[5] To njegovo silaženje je bilo emotivno suženo, a racionalno produženo. Dok je kod Rakića mera između racionalnog i emotivnog bila skladna, kod Pandurovića je ona poremećena u korist racionalnog. [5]. Kako je primetila Isidora Sekulić: "Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru, više je logičar nego metafizičar".[6] Zato su glavne odlike njegovog pesimizma: racionalnost, intelektualnost, logika i jasnoća.[4] Pandurovićev doživljaj sveta uvek je filtriran kroz intelekt, tako da je emocija, koja leži iza jasno raspoređenih pojmova i stihova, malog intenziteta, čak i onda kada je izražena zvučnim i teškim slikama.[5] Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih treptaja i težnji, Pandurović je izrazio racionalnu jezu pred svemoćnim zlom u svetu.[4]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Predgovor[uredi | uredi izvor]

Sima Pandurović je štampao u prvom izdanju kraći predgovor, koji je naslovio Beleška. Predgovor je napisan u oštroj, polemičkoj intonaciji. Gotovo svaka njegova rečenica je provokacija upućena čitaocioma i kritičarima.[7] Knjiga se objavljuje, kaže se, bez ikakave namere pisca, po želji urednika i na preporuku poznanika. Pandurović ističe da će se o knjizi govoriti pohvalno ili ne, ili se o njoj uopšte neće ni govoriti. Taština je pisaca da se o njihovom delu govori pohvalno, a pisac ovih redova se određuje kao tašt. Iz ovog razloga, nije mu važno da li će to mišljenje biti iskreno, sve dok ono bude povoljno. Beleška se zaključuje rečenicom:

Naš je bol isuviše dubok da bismo mogli ne prezirati druge; a naš život isuviše jadan da bismo sobom bili zadovoljni.

Posveta[uredi | uredi izvor]

Zbirka je posvećena Veli Nigrinovoj, glumici Narodnog pozorišta. Premda se popularno veruje da je motiv mrtve drage u Posmrtnim počastima inspirisan smrću glumice, ta tvrdnja nije istinita. Naime, zbirka je izašla u martu 1908, dok je Vela Nigrinova umrla u decembru iste godine.[8] Uz to, ne treba zaboraviti da su pojedine pesme sa ovim motivom prvi put štampane po časopisima nekoliko godina pre nego što su se našle okupljene u zbirci. Tako su recimo Mrtvi plamenovi, koji na tematskom nivou najizrazitije sadrže motiv mrtve drage, štampani u Književnoj nedelji 1904, četiri godine pre Veline smrti.[9]

Teme i motivi[uredi | uredi izvor]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Smrt je za Pandurovića tragična istina života.[10] Premda se može govoriti o širokoj lepezi emocija prisutnih u zbirci, kao što su seta i melanholija, gnev i ogorčenje, bol i tuga, strah i užas, sva ta stanja proističu iz jedinstvenog raspoloženja, koje je, gotovo uvek, izazvano meditacijama o prolaznosti života i konačnosti lirskoga subjekta.[11] Smisao života razrešava se uvek na groblju "gde humke smis'o života svedoče" (Nemir mrtvih). Jedina mogućnost koju prihvata pesnički subjekt je tonjenje dole i prepuštanje demonski privlačim snagama ponora, koje su prihvatljivije, nego banalno zemaljsko življenje.[12] U pojedinim pesmama, kakva je recimo Jamb o svršetku, dovodi se u pitanje i besmrtnost ljudske duše.[13] U trećoj strofi ove pesme, delovi tela, koji su vezani za ljudsku osećajnost i misaonost (srce i mozak), predstavljaju se u budućnosti kao hrana i izvor života za crve. U Pesmi "Miserere" opevana je pesnikova vizija sopstvene smrti, kako telesne (pogreb), tako i duhovne (smrt ideja i ideala).[14]

Mrtva draga[uredi | uredi izvor]

Ljubav je u ovoj zbirci propraćena zagrobnim temama i muklim akordima smrti. Ona nije svetao trenutak radosti, već se doživljava kao nešto što je bilo i propalo[15]. Zato je motiv idealne drage ostvaren kroz motiv mrtve drage, koji se nalazi u smisaonom i poetičkom središtu zbirke. Smrt drage je jedan od najdubljih uzroka tragičnog i pesimističkog osećanja sveta u Pandurovićevoj poeziji, jezgro oko koga se generišu sve slike telesne propadljivosti i rugobne stvarnosti.[16] Poznati su Pandurovićevi naturalistički opisi ženskog tela koje se pod zemljom raspada, crvlja i truli.

Ludilo i odbacivanje društva[uredi | uredi izvor]

U pesmi Svetkovina se slavi potpuno odvajanje dvoje zaljubljenih od deprimirujuće svakodnevice i uzdiže pomračenje svesti kao jedina moguća bivstvujuća stvarnost. Ona je u pesmi data kao inverzivna i gotovo pastoralna realnost, jedan bolnički element u kome je paradoksalno moguća idealna i apsolutna ljubav.[17]. Rugobnost jesenjeg pejzaža u pesmi Mrtva jesen nije povod ni za kakvu melanholiju ili elegični ton, već želju za odricanjem od svega uobičajenog i društveno prihvatljivog.[18] Ova pesma se završava stihom:Ja ću rado kreten biti. U pesmi Potres izražen je zahtev za gašenje sećanja, za potiskivanje svih psihičkih sadržaja u zaborav. To je stav ukidanje sveta i čoveka, oproštaj na rubu duhovne abdikacije i prezira prema životu.[19]

Recepcija[uredi | uredi izvor]

Književna bolest[uredi | uredi izvor]

Jovan Skerlić je zbirku okarakterisao kao opasnu književnu bolest.

Jovan Skerlić je u Srpskom književnom glasniku, 1909, knj. XXII, br. 8, napisao negativnu kritiku pod naslovom Jedna književna zaraza. Iako je Pandurovića okarakterisao kao jednog od boljih i originalnijih pesnika mlađe generacije, Skerlić je samu zbirku Posmrtne počasti okarakterisao kao opasnu književnu bolest.[20] Za njega je mladi naraštaj krenuo opasnim putevima neverice, sumnje i negacije, i to baš u vreme kada je zemlja prikupljala snagu za velike istorijske događaje. Skerlić ističe da je Pandurović bezuslovni pesimista, koji vidi samo zlokobnu avet smrti, opevajući je u svim stavovima, u svim prilikama i u svim mogućim figurama i tropima.[21] Na njega je ova zbirka, po sopstvenim rečima, ostavila utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog, kao da je pesnik čitavu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se raspada[22]. Pesmu Svetkovina, po kojoj je Pandurović danas najpoznatiji, okarakterisao je kao mesečarsku halucinaciju, vrućično buncanje, tromom parafrazom Bodlera i literatorsko glumačenje.[23] Ugledni kritičar je smatrao da ni Pandurovićeva versifikacija nije besprekorna, to jest, da je zamorno jednolika, neprilično uglasta, a katkad i nepravilna.[24] Posebno mu je zamerio gomilanje stranih reči. Međutim, i pored ovih oštrih kritika upućenih Pandurovićevom pesničkom ostvarenju, Skerlić je istakao da u zbirci katkad ima originalnih osećanja, upečatljivih duševnih stanja, i snažnog ličnog akcenta, kakav se do tada nije javljao u srpskoj poeziji. Pohvalio je pesme U prolazu juče, Sa svojima, Potres, Rezignacija i pojedine delove Mrtvih plamenova.[25]

Matoševa odbrana[uredi | uredi izvor]

Hrvatski pesnik i književni kritičar Antun Gustav Matoš, koji je u to vreme već duži niz godina živeo i stvarao u Beogradu, napisao je i objavio tekst Lirika Sime Pandurovića. On je napisan kao otvoreni i direktni polemički odgovor na Skerlićevu negativnu recenziju. U njemu je Matoš ustao u odbranu poezije Sime Pandurovića i pesimizma u poeziji mladih pesnika. Matoš je ukazao da ono što srpski kritičar sa neodobravnjem naziva dekadencijom, zapravo nije nikakvo propadanje evropske kulture već njen preporod, istaknuvši da njoj pripadaju trenutno najveći evropski pesnici od Francuske do Rusije.[26]. Takođe je istakao da Dučić i Rakić, koje je Skerlić hvalio, mnogo više imitiraju francuske modernističke pesnike, da se u odnosu na njih u Pandurovićevoj poeziji slabije oseća uticaj savremenih dekadetnih pesnika, čak i da bi se moglo reći je njegova lirika anarhona u odnosu na savremenost i da pripada starijem tipu poezije.[27] Dok većina modernih lirika naginje sažetom i lapidarnom obliku, Pandurović upotrebljava duže dramske oblike monologa ili solilokvija. Dok moderni lirik retko kada peva o sebi, lirsko ja u Posmrtnim počastima je oblikovano direktnim ispovednim tonom svog bezgraničnog subjektivizma. Dok su dekadenti pesnici senzacije ili simbolske refleksije, Sima Pandurović je čist refleksivni lirik direktne analitične refleksije.[28] Matoš slabu stranu njegove poezije vidi u slaboj formi i u upotrebi tuđica, dok kao njenu najveću vrednost ističe pesnikovo umeće da sugeriše mutna duševna stanja i što je srpsku književnost obogatio novim slikama psihičkog života.[29] Na kraju zaključuje da je Pandurović od svih srpskih savremenih pesnika najdublji. Predviđajući mu da ako se pretvori iz analitiste u artista, iz pesimiste u indiferendistu, pristupačnog i radostima, a ne samo bolovima života, ne upropasti li ga politika i svakidašnjost kao tolike naše žive pokojnike, on će biti pravi pjesnički izabranik mlade Srbije...[30]

Čitaoci[uredi | uredi izvor]

Pandurovićeva poezija je imala snažni odjek među mladima. Poznato je da su pripadnici Mlade Bosne, uključujući i Gavrila Principa, ovu poeziju doživljavali kao svoju.[31] U svom prikazu Pandurovićeve zbirke Okovani stihovi, Ivo Andrić ističe uticaj Posmrtnih počasti na njegovu generaciju:

Kad je govor o lirici Sime Pandurovića mi i nehotice pomišljamo uvek samo na prvi deo ove lirske trilogije. U tom ima i mnogo ličnog doživljaja. Jer kad su izišle posmrtne počasti, one su postala jedna od onih knjiga koje otežavahu naše studentske džepove, i koje su kasnije, kad se naš pogled izoštri i u mnogom promeni, ne brišu lako iz duše i iz sećanja. A već kad protiv toj knjizi istupi svom divnom spremom i prirođenom vehemacijom književni autoritet u osobi Jovana Skerlića da otkloni njenu "književnu zarazu" pesimizma, mi najmlađi fanatički zavoljesmo tu knjigu, koju nisu shvatili i kojoj su učinili krivo.[32]

Potvrda estetske vrednosti[uredi | uredi izvor]

O samoj zbirci i Pandurovićevoj poeziji pisali su neki od najznačajnijih kulturnih radnika Srbije. Između ostalih: Isidora Sekulić, Božidar Kovačević, Velimir Živojinović, Pavle Popović, Ksenija Atanasijević, Radomir Konstantinović, Miodrag Pavlović i mnogi drugi.[33] Ovi tekstovi utvrdili su Posmrtne počasti kao deo kanona srpske književnosti. Pandurovićeva pesma Svetkovina, koja je prvi put objavljena u ovoj zbirci, sastavni je deo obavezne lektire za treći razred četvorogodišnjih, srednjih škola.


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bošković 2005, str. 271.
  2. ^ Paripović 2005, str. 344.
  3. ^ Novaković 2005, str. 137.
  4. ^ a b v Deretić 2003, str. 45.
  5. ^ a b v Gavrilović 1968, str. 5.
  6. ^ Sekulić 1977, str. 170.
  7. ^ Petković 2005, str. 19.
  8. ^ Šeatović - Dimitrijević 2005, str. 222.
  9. ^ Šeatović - Dimitrijević 2005, str. 226.
  10. ^ Bošković 2005, str. 275.
  11. ^ Popović 2005, str. 130.
  12. ^ Petrović 2005, str. 203.
  13. ^ Petrović 2005, str. 192.
  14. ^ Bošković 2005, str. 278.
  15. ^ Gavrilović 1968, str. 11.
  16. ^ Petrović 2005, str. 194.
  17. ^ Bojana Pantović 2005, str. 171.
  18. ^ Petrović 2005, str. 204.
  19. ^ Pavlović 1979, str. 204.
  20. ^ Skerlić 1964, str. 56.
  21. ^ Skerlić 1964, str. 57.
  22. ^ Skerlić 1964, str. 59.
  23. ^ Skerlić 1964, str. 60.
  24. ^ Skerlić 1964, str. 61.
  25. ^ Skerlić 1964, str. 62.
  26. ^ Matoš 1968, str. 299.
  27. ^ Matoš 1968, str. 300.
  28. ^ Matoš 1968, str. 301.
  29. ^ Matoš 1968, str. 303.
  30. ^ Matoš 1968, str. 305.
  31. ^ Konstantinović 1983, str. 109.
  32. ^ Andrić 2011, str. 54.
  33. ^ Delić 2005, str. 43, 44, 45.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Sekulić, Isidora (2005). Iz domaćih književnosti II. Beograd: Vuk Karadžić.  COBISS.SR 69865740
  • Andrić, Ivo (2011). Eseji i kritike 2; Sabrana dela Ive Andrića u 20 knjiga, knjiga 15. Beograd; Podgorica: Štampar Makarije; Nova knjiga.  COBISS.SR 186671372
  • Pavlović, Miodrag (1979). Ništitelji i svadbari. Beograd: BIGZ.  COBISS.SR 4658432
  • Matoš, Antun Gustav (1968). Feljtoni i eseji. Beograd: Prosveta.  COBISS.SR 102890247
  • Deretić, Jovan (2003). Istorija književnosti za treći razred srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-86-17-10754-1. 
  • Konstantinović, Radomir (1983). Biće i jezik VI. Beograd, Novi Sad: Prosveta, Rad, Matica Srpska, BIGZ.  COBISS.SR 40962060
  • Gavrilović, Zoran (1968). Predgovor/Posmrtne Počasti. Beograd: Prosveta.  COBISS.SR 103485191
  • Skerlić, Jovan (1964). Pisci i knjige V. Beograd: Prosveta.  COBISS.SR 61779975
  • Petković, Novica (1977). Uvod u proučavanje Pandurovićeve poetike/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja.  COBISS.SR 31950351
  • Delić, Jovan (2005). Marginalije uz poetiku Sime Pandurovića/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja.  COBISS.SR 31950607
  • Popović, Tanja (2005). Elegije Sime Pandurovića/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja.  COBISS.SR 31950863
  • Novaković, Jelena (2005). Sima Pandurović i francuska poezija/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja.  COBISS.SR 31951119
  • Petrović, Predrag (2005). Estetika ružnog u poeziji Sime Pandurovića/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja.  COBISS.SR 31951631
  • Šeatović - Dimitrijević, Svetlana (2005). Ljubavna poezija Sime Pandurovića - između erosa i tanatosa/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja. 
  • Bošković, Aleksandar (2005). Tema ludila u Posmrtnim počastima Sime Pandurovića/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja. 
  • Paripović, Sanja (2005). Metrički registar Sime Pandurovića/Poetika Sime Pandurovića. Beograd: Čigoja.  COBISS.SR 127990796
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Посмртне_почасти&oldid=27672731”