Милан Ракић
| Милан Ракић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 30. септембар 1876. |
| Место рођења: | Београд (Кнежевина Србија) |
| Датум смрти: | 30. јун 1938. |
| Место смрти: | Загреб (Краљевина Југославија) |
Милан Ракић (Београд, 18/30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) је био српски песник и академик.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођен је 18/30. септембра 1876. године у Београду. Његов отац био је Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.
Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију запослен је у Министарству иностраних дела. Као дипломата прво је службовао у Приштини, Скадру и Солуну. У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[1] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.
Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.
[уреди] Списак књижевних радова
Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. Потом је објавио две збирке песама (1903. и 1912.), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.
[уреди] Критички осврт
Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапида-ран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.
Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.
Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.
[уреди] Референце
[уреди] Спољашње везе
- Биографија на сајту САНУ
- Милан Ракић: „Песме“ на Антологији српске књижевности (.docx формат)
- „Ракић у четничкој униформи“, Јован Пејчић, Српско наслеђе, историјске свеске, број 10, октобар 1998.
