Prva bitka za Harkov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prva bitka za Harkov
Deo Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu

Nemačka vojska na ulicama Harkova
Vreme20.-24. oktobar 1941.
Mesto
Harkov, SSSR
Ishod Pobeda Nemačke
Sukobljene strane
 Nemačka  SSSR
Komandanti i vođe
Nacistička NjemačkaErvin Vierou
Nacistička NjemačkaAnton Dostler		 Sovjetski SavezViktor Ciganov
Jačina
2 divizije
12 Šturmgešic III
1 bataljon oklopnih vozila
10000-30000 vojnika		 1 divizija
Žrtve i gubici
nepoznato nepoznato

Prva bitka za Harkov, koju je nazvao Vilhelm Kajtel,[1] odigrala se 1941. godine i bila je sukob za kontrolu nad gradom Harkovom,[a] koji se nalazi u Ukrajinskoj SSR, tokom završne faze operacije Barbarosa. Bitka se vodila između nemačke 6. armije, dela Grupe armija Jug, i sovjetskog jugozapadnog fronta. Sovjetska 38. armija je imala zadatak da brani grad dok su njegove fabrike demontirane i premeštene na istočniju lokaciju.

Glavni cilj nemačke 6. armije bio je da zauzme Harkov, što bi im pomoglo da zatvore sve veći jaz između sebe i nemačke 17. armije. Do 20. oktobra, Nemci su napredovali do zapadne ivice grada, a do 24. oktobra 57. pešadijska divizija je uspela da preuzme kontrolu nad Harkovom. Do tog vremena, međutim, većina gradskih industrijskih objekata je evakuisana ili učinjena beskorisnom od strane sovjetskih vlasti.

Značaj Harkova[uredi | uredi izvor]

Harkovski železnički sistem[uredi | uredi izvor]

U jesen 1941. Harkov je bio od velikog strateškog značaja za Sovjete zbog vitalnih železničkih i vazdušnih veza. Grad je služio kao ključna veza između regiona istok-zapad i sever-jug Ukrajine, kao i različitih centralnih oblasti SSSR-a, kao što su Krim, Kavkaz, region Dnjepra i Donbas.

Vojni značaj[uredi | uredi izvor]

Kao jedan od najvećih industrijskih centara u Sovjetskom Savezu, Harkov je igrao značajnu ulogu u doprinosu vojnim sposobnostima zemlje. Konkretno, Harkovska traktorska fabrika bila je ključna u dizajnu i razvoju sovjetskog tenka T-34, koji je postao visoko produktivan objekat i simbol industrijske moći grada. Pored fabrike traktora, Harkov je bio dom drugih važnih industrijskih objekata kao što su Harkovska fabrika aviona, Harkovska fabrika NKVD- a (FED) i Harkovska fabrika turbina.

Različite gradske vojne industrije bile su odgovorne za proizvodnju različitih kritičnih artikala, uključujući avione Su-2, artiljerijske traktore, minobacače od 82 mm, mitraljeze, municiju i drugu vojnu opremu. S obzirom na strateški značaj industrijske proizvodnje u Harkovu, nemačke snage su tokom Prve bitke za Harkov stavile na cilj da preuzmu kontrolu nad gradskim železnicama i vojnim fabrikama.[2]

I sam Adolf Hitler je isticao važnost zauzimanja ovih vojnih objekata, priznajući da je region, posebno Donjecki basen koji se proteže od oblasti Harkova, bio temelj ruske privrede. Nemci su verovali da će kontrola nad ovim vitalnim ekonomskim centrom neizbežno dovesti do kolapsa celokupne ruske privrede. Kao rezultat toga, oni su se žestoko borili da zadrže kontrolu nad industrijskom zonom Harkova.

Pre bitke[uredi | uredi izvor]

Posledice Kijeva[uredi | uredi izvor]

Nemačko napredovanje, 26. avgust – 5. decembar 1941

Nakon bitke za Kijev, Vrhovna komanda nemačke vojske (OKH) naredila je grupi armija Centar da prerasporedi svoje snage za napad na Moskvu. Kao rezultat toga, 2. tenkovska grupa se okrenula na sever prema Brjansku i Kursku. Umesto toga, Grupa armija Jug, koju su predvodili 6. armija Valtera fon Rajhenaua i 17. armija Karla-Hajnriha fon Štulpnagela, preuzela je komandu nad tenkovskim divizijama. U međuvremenu, glavna ofanzivna formacija Grupe armija Jug, 1. tenkovska grupa Pola Ludviga Evalda fon Klajsta, dobila je naređenje da krene na jug prema Rostovu na Donu i kavkaskim naftnim poljima u skladu sa Firerovom direktivom br. 35. Dok je 1. tenkovska grupa obezbedila nemačku pobedu u bici kod Melitopolja, teret obrade 600.000 sovjetskih ratnih zarobljenika iz Kijeva pao je na 6. i 17. armiju, što je rezultiralo tronedeljnim periodom pregrupisavanja za ove dve armije.

Da bi stabilizovala svoj južni bok, Stavka (sovjetska vrhovna komanda) je ubacila pojačanje u oblast između Kurska i Rostova na račun svojih snaga ispred Moskve.[3] Jugozapadni front, desetkovan tokom bitke za Kijev, obnovljen je pod komandom maršala Semjona Timošenka, poznatog kao jednog od najsposobnijih komandanata Crvene armije. 6., 21., 38. i 40. armija rekonstituisane su skoro od nule.

Približavanje Harkovu[uredi | uredi izvor]

Sovjetski bunkeri korišćeni u odbrani Harkova

Tokom bitke za Moskvu, Nemci su smatrali da je ključno da zaštite svoje bokove. 6. oktobra, fon Rajhenau je poveo napredovanje preko Sumija i Oktirke prema Belgorodu i Harkovu. U isto vreme, 17. armija je započela ofanzivu od Poltave prema Lozovi i Izjumu kako bi zaštitila dugački bok 1. tenkovske armije (ranije 1. pancer grupe). Ova ofanziva je dovela do toga da su sovjetska 6. armija (kojem je komandovao Rodion Malinovski) i 38. armija (kojem je komandovao Viktor Ciganov ) potisnute u neredu. Kako se bitka za Moskvu približavala, sovjetska Crvena armija je pretrpela velike poraze kod Vjazme i Brjanska, što je rezultiralo sa 700.000 žrtava. Oskudne raspoložive rezerve bile su hitno potrebne za odbranu sovjetske prestonice, ostavljajući Jugozapadni front ranjivim. Bez pojačanja da popune prazninu, Sovjeti su bili primorani da se povuku u Voronjež kako bi sprečili kolaps svog južnog krila.[4]

Primarni ciljevi nemačke vojske pre zime bili su da zauzmu Lenjingrad, Moskvu i prilaze kavkaskim naftnim poljima. Harkov je, iako sekundarni cilj, bio od vitalnog značaja. Osim što su štitili bokove svojih motorizovanih vrhova kopalja, Nemci su cenili Harkov zbog njegovog industrijskog značaja i njegove uloge kritičnog železničkog čvora. Zauzimanjem grada bi se sovjetske armije Jugozapadnog i Južnog fronta potisnule nazad prema Voronježu i Staljingradu, odsecajući njihova glavna transportna čvorišta. Do druge nedelje oktobra, međutim, nemačka ofanziva je bila otežana zbog sezone blata u Rasputici i logističkih izazova u oblasti između Dnjepra i linija fronta. Svi drumski mostovi su se srušili, a opasnost od leda predstavljala je izazov za zamenu pontona.[5] Da bi obezbedio zauzimanje Harkova, Hitler je preusmerio resurse iz 17. armije za podršku 6. armiji. Ovo je oslabilo napore 17. armije da zaštiti bok 1. tenkovske armije i doprinelo je nemačkom porazu u bici kod Rostova.[6] Posle 17. oktobra, noćni mrazevi su poboljšali uslove na putevima, ali su Nemci opremljeni za jesen bili ometeni snegom i hladnoćom jer su očekivali da će cela invazija Barbarosa biti završena pre zime.

Tok bitke[uredi | uredi izvor]

Priprema za zauzimanje grada[uredi | uredi izvor]

Zadatak da napadne sam Harkov dodeljen je nemačkom LV. Armeekorps pod komandom generala infanterije Ervina Vieroa. Ovaj korpus se sastojao od tri divizije: 101. Leichte-divizija, pod komandom general-poručnika Jozefa Braunera fon Hajdringena, napreduje sa severa; 57. Pešadijska divizija, pod komandom general-majora Antona Dostlera, napreduje sa juga; i 100. Leichte-Division, koja nije učestvovala u bici. Sturmgeschutz-Abteilung 197 Hauptmana Kurta fon Barisanija imao je dve od tri baterije priključene na 57. pešadijske divizije i pružili blisku vatrenu podršku tokom napada.

Za odbranu Harkova, tamo je ponovo uspostavljena sovjetska 216. streljačka divizija nakon njenog uništenja u Kijevu. Međutim, dobila je malu ili nikakvu podršku pošto je 38. armija bila u strateškom povlačenju i planirala je da brani Harkov samo dok se njegova fabrička oprema ne evakuiše.

Nemačke trupe ulaze u Harkov sa zapada, prelazeći glavnu železničku prugu koja prolazi kroz grad na vijaduktu ulice Sverdlov.[7]

Borbe na zapadnoj ivici grada (20–23. oktobar)[uredi | uredi izvor]

57. pešadijska divizija plus tenkovska brigada[uredi | uredi izvor]

101. laka divizija[uredi | uredi izvor]

Do 21. oktobra, 101. laka divizija je napredovala do položaja oko šest kilometara zapadno od Harkova. Kao predvodnik divizije, 228. laki puk postavio je svoj 1. i 3. bataljon defanzivno na front, dok je 2. bataljon ostao u rezervi. 22. oktobra, puk je dobio zadatak da izvrši izviđanje radi procene neprijateljske snage. Kasnije tog dana, oko podneva, sovjetski pešadijski bataljon sa tenkovskom podrškom krenuo je u napad na puk. Puk je uspešno odbio napad i uspeo da onesposobi dva neprijateljska tenka. Tokom noći, u štab divizije su prosleđene izviđačke informacije koje su otkrile da je 216. streljačka divizija zauzela položaj na zapadnoj ivici grada, pojačavajući svoju poziciju mitraljeskim gnezdima, minobacačkim jamama i minskim poljima.

U pripremi za predstojeću ofanzivu, 3. bataljon (pozicioniran na desnom boku puka) dobio je pojačanje, uključujući dva oruđa artiljerijske jedinice divizije, 85. artiljerijski puk, četu inžinjerije i protivavionski top 88 mm. 2. bataljon je dobio ista pojačanja izuzev PVO. U međuvremenu, 1. bataljon je određen kao pukovska rezerva. Pored toga, 1. bataljon 229. lakog puka određen je za obezbeđenje levog boka 228. godine.

Planirani sat za napad određen je za podne da se poklopi sa dejstvima 57. pešadijske divizije. Međutim, zbog kašnjenja u pripravnosti 85. artiljerije, napad je morao biti odložen. Za to vreme, protivtenkovska četa, koja je bila zaglavljena u blatu pozadi, konačno je stigla do fronta i dobila je naređenje da svakom bataljonu na liniji fronta obezbedi po jedan vod protivtenkovskih topova kalibra 37 mm. Konačno, u 14:25, artiljerija je bila potpuno spremna i napad je pomeren za 15:00.

Napad na grad (23—24. oktobar)[uredi | uredi izvor]

Evakuacija industrijskih postrojenja počela je pre dolaska Nemaca i bila je skoro završena do 20. oktobra 1941. godine. Za prevoz opreme iz 70 velikih fabrika korišćeno je ukupno 320 vozova. 24. oktobra 1941. Harkov je zauzela 6. armija fon Rajhenaua.

Okupacija Harkova[uredi | uredi izvor]

Nemačka oklopna vozila u Harkovu
Sumska ulica u Harkovu, 25. oktobar 1941

Svoju prvu okupaciju grad je doživeo tokom rata, koji je trajao do 16. februara 1943. godine. Harkov nije postao deo Rajhskomesarijata Ukrajina zbog blizine fronta. Štab Korpusa SV je delovao kao okupacioni organ, sa 57. ID je služio kao okupaciona snaga. General-major Anton Dostler je bio na funkciji Štadtkomandanta do 13. decembra, kada ga je nasledio general-poručnik Alfred fon Putkamer. Harkov je zatim prebačen u Heeresgebiet 6. armije i stavljen pod zajedničku nadležnost Štadkomandanta i Komande na terenu 757.

Nemačke trupe, koje su delovale pod ovlašćenjem Rajhenau-Befela od 10. oktobra (što je zapravo naređenje da se pogube svi povezani sa komunizmom), terorisale su preostalo stanovništvo posle bitke. Nekoliko leševa sovjetskih komandanata bilo je izloženo na balkonima kako bi ulili strah u one koji su ostali. To je dovelo do toga da mnogi ljudi pobegnu iz grada, stvarajući haos.

U ranim jutarnjim satima 14. novembra, nekoliko zgrada u centru grada je detonirano od tajmera koje je ostavila Crvena armija koja se povlačila. Među žrtvama su bili komandant ( general-poručnik Georg Braun) i štab 68. pešadijske divizije. Nemci su tada uhapsili oko 200 civila, uglavnom Jevreja, i obesili ih sa balkona velikih zgrada. Još 1.000 ljudi je uzeto kao taoce i internirano u hotel Internacional na trgu Džeržinskog. Ove ratne zločine počinili su komandanti Vermahta na frontu, a ne SS trupe.[8]

Dana 14. decembra, Stadtkommandant je naredio da se jevrejsko stanovništvo zatvori u baraku blizu Harkovske fabrike traktora. Za dva dana tamo se okupilo 20.000 Jevreja. Sonderkommando 4a, kojim je komandovao SS-standartenfirer Pol Blobel iz Ajnzac grupe C, počeo je da ih puca u decembru i nastavio sa ubijanjem tokom januara koristeći gas kombi. Ovo vozilo je modifikovano da primi 50 ljudi i vozilo se gradom, polako ubijajući one zarobljene unutra sa ugljen monoksidom koji je emitovan iz samog vozila i kanalisan u hermetički zatvoren odeljak. Žrtve su umrle od kombinacije trovanja ugljen-monoksidom i gušenja.[9][10]

Nemačka vojska je zaplenila velike količine hrane za svoje trupe, što je izazvalo akutnu nestašicu u Ukrajini. Do januara 1942. oko jedne trećine preostalih 300.000 stanovnika grada je gladovalo, a mnogi su umrli tokom surovih zimskih meseci.[11]

Borbe u Harkovu ostavile su grad u ruševinama, sa uništenim mnogim arhitektonskim spomenicima i opljačkanim umetničkim blagom. Čuveni sovjetski pisac Aleksej Nikolajevič Tolstoj je napisao: "Video sam Harkov. Kao da je Rim u 5. veku. Ogromno groblje..."

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kharkov is the Russian language name of the city while Kharkiv the Ukrainian one); both Russian and Ukrainian were official languages in the Soviet Union Language Policy in the Soviet Union L.A. Grenoble & Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States, Routledge

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The memoirs of Field-Marshal Keitel. Edited with an introduction and epilogue by Walter Gorlitz. Translated by David Irving, William Kimber, London (1965)
  2. ^ „Harьkov vo vremena Velikoй Otečestvennoй voйnы | Kniga pamяti g. Harьkova”. memorial.kharkov.ua. 
  3. ^ Glantz 2001, str. 140
  4. ^ Glantz 2001, str. 151–152
  5. ^ Margry 2001, str. 5
  6. ^ Kirchubel 2003, str. 76
  7. ^ Margry 2001, str. 6
  8. ^ Margry 2001, str. 8
  9. ^ Ukrainian Historical Journal
  10. ^ Margry 2001, str. 8–9
  11. ^ Margry 2001, str. 9

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прва_битка_за_Харков&oldid=27760652”