Опсада Лењинграда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Опсада Лењинграда
Део Другог светског рата
RIAN archive 5634 Antiaircrafters guarding the sky of Leningrad.jpg
Време: 8. септембар 194118. јануар 1944.
Локација: Лењинград, СССР
Резултат: Совјетска победа
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: 16.470 цивила од бомбардовања и процењено милион од глади.
Сукобљене стране
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република
Совјетски Савез
Трећи рајх
Силе Осовине
Заповедници
Георгиј Жуков
Климент Ворошилов
Вилхелм фон Леб
Георг фон Кихлер
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
930.000 725.000
Губици
300.000 војника 850.000 мртвих
{{{подаци}}}

Опсада Лењинграда је била немачка опсада Лењинграда током Другог светског рата. Немачки план је имао шифровани назив Операција Северна светлост. Опсада је трајала од 8. септембра 1941. године до 18. јануара 1944. године.

Утврђивање и немачка офанзива[уреди]

Савет депутата радних људи Лењинграда је 27. јуна 1941. одлучио да мобилизује хиљаде људи за изградњу утврђења. Изграђено је неколико одбрамбених појасева и утврђених рејона. Један од одбрамбених појасева простирао се од ушћа реке Луге до Чудова, Красногвардејска, Уритска, Пулкова и даље дуж реке Неве. Остали одбрамбени појасеви су пролазиле од Петерхофа до Красногвардејска, Пулкова, Колпина и Колтушија. У северним предграђима Лењинграда саграђен је одбрамбени појас који је требало да штити град од могућег напада са Финске територије. Целокупну дужину од 190 километара дрвених препрека, 635 километара жичаних мрежа, 700 километара против-тенковских ровова, 5.000 борбених положаја и 25.000 километара обичних ровова су саградили цивили. Чак је и топ са крстарице Аурора постављен на брду Пулковскије у јужном Лењинграду. Ипак, када су совјетски војници из Северозападног фронта поражени крајем јуна у совјетским балтичким републикама, Вермахт је форсирао пут ка Острову и Пскову. Оба града су заузета 10. јула и Немци су стигли до Кунде и Кингисепа, након чега су напредовали према Лењинграду из правца Нарве и са југоистока и такође на север и југ језера Иљмењ да би изоловали Лењинград са истока и да би се спојили са Финцима на источној обали језера Ладога. Последња железничка веза до Лењинграда је прекинута 30. августа, када су Немци избили на реку Неву. Бомбардовање Лењинграда је почело 4. септембра. Последња копенена веза до опседнутог града је прекинута 8. септембра када су Немци стигли до језера Ладога код Ореховеца. Бомбардовање 8. септембра је изазвало 178 пожара. Почетком октобра Немци су одустали од јуриша на град и Хитлерова директива од 7. октобра коју је потписао Алфред Јодл је била подсетник да се не прихвати капитулација.

Финска офанзива[уреди]

Током августа, Финци су поново освојили Карелијску превлаку, изгубљену у Зимском рату, угрожавајући Лењинград са запада, a напредовали су и кроз Карелију источно од језера Ладоге, угрожавајући Лењинград и са севера. Ипак, финске снаге су се зауставиле на границама из 1939. године. Фински штаб је одбио захтеве Немаца за ваздушне нападе на Лењинград и није напредовао даље на југ од реке Свир у окупираној Источној Карелији до које су стигли 7. септембра, 160 километара североситочно од Лењинграда. На југу, Немци су заузели Тиквин 8. новембра, али нису успели да напредују даље на север и споје се са Финцима код реке Свир. Совјетски контранапад је приморао Немце да се повуку из Тиквина 9. децембра све до реке Волков.

Јодл је 4. септембра дошао да наговори финског команданта Манерхајма да настави финску офанзиву, али је Манерхајм одбио. Након рата, бивши фински председник Рит је рекао: 24. августа 1941. сам посетио штаб маршала Манерхајма. Немци су нас наговарали да пређемо стару границу и да наставимо офанзиву на Лењинград. Ја сам рекао да заузимање Лењинграда није наш циљ и да не бисмо требали учествовати у томе. Манерхајм и министар војске Владе су се сложили са мном и одбили су немачку понуду. Резулат је била парадоксална ситуација: Немци нису могли да приђу Лењинграду са севера...

Дешавања у граду[уреди]

Лењинград је током Другог светског рата провео 872 дана под опсадом немачких и финских снага. Блокада је трајала од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. Снаге вермахта је предводио генералфелдмаршал Вилхелм фон Леб. Те снаге никада нису покушале заузимање града, већ су по наређењу Адолфа Хитлера покушвале да систематски изгладне његово становништво које није имало одакле да се снабдева храном. Тајно наређење врховне команде вермахта од 23. септембра 1941. је гласило:

Викицитати „Фирер је одлучио да се град Петербург уништи до темеља. После пораза совјетске Русије неће постојати разлог за опстанак овог великог насеља.“
({{{2}}})

Већ у рану 1942. су нацистички планери означили област око Лењинграда као област немачког насељавања. Отуда следи да су предвиђали уништење око 3 милиона становника Лењинграда.

За време опсаде храна је у град стизала само веома опасним летовима авиона, или преко језера Ладога (лети бродом, а зими санкама или камионима преко залеђеног језера). Посебно драматична ситуација је владала крајем 1941. Немачка авијација је уништила складишта хране, а зима је стигла неуобичајено рано. Рације хлеба су у октобру пале на 400 грама за раднике и 250 грама за децу и жене. До 20. октобра, пале су на 250 грама за раднике и 125 грама за остале. Зимске температуре су пале на –40 °C у граду који практично није имао огрева. Само у децембру 1941. умрло је око 53.000 људи. Многи од њих су се једноставно срушили на улици од исцрпљености.

Викицитати „Савичеви су умрли. Сви су умрли. Тања је сама.“
({{{2}}})

Ове речи је великим словима у свој дневник исписала једанаестогодишња Тања Савичева маја 1942. Њен дневник је постао симбол опсаде и коришћен је као доказни документ на Нирнбершком процесу. Песникиња Ана Ахматова је 1941. стиховима описала ситуацију у граду:

Птице смрти у зениту стоје,
тај што ће Лењинград издати, ко је?
Не вичите, он дише и снује,
још жив је он и све чује:
Како на балтијском дну
синови његови јаучу у сну.
Како из груди им јецај: хлеба
и до седмог се чује неба...
Ал суров је свод тај и шкрт,
а из свих прозора гледа смрт.

Залихе[уреди]

Храна[уреди]

Следовања хране су била смањена од 2. септембра: физички радници су имали 600 грама хлеба дневно, државни радници 400 грама, а деца и неспособни 300 грама. Велике количине жита, брашна и шећера су разнесене 8. септембра, због недостатка противваздушне одбране. Неколико дана након почетка опсаде, било је могуће јести и у неким комерцијалним ресторанима - који су користили 12% масти и 10% меса које је град трошио. 12. септембра 1941. је израчунато да ће залихе и за војску и за цивиле трајати: жито и брашно - 35 дана гриз и макароне - 30 дана месо (такође и стока) - 33 дана маст - 45 дана шећер и посластице - 60 дана

Истог дана су почела нова ограничења у исхрани: радници су добијали 500 грама хлеба, службеници и деца 300 грама, а неспособни 250 грама. Порције меса и гриза су такође смањене, али су порције шећера, слаткиша и масти повећано. Војска и Балтичка флота су имале неке порције за хитне случајеве, али оне нису биле довољне. Флота језера Ладога је била лоше опремљена и бомбардовала ју је немачка авијација; неколико баржи са житом је потопљено у септембру. Значајан део овога су касније покупили рониоци. Ово овлажено жито је касније коришћено за прављење хлеба. Када су потрошене резерве слада, корићене су замене као што су целулоза и памук. Овас слабијег квалитета за коње је такође коришћен, док су коњи храњени лишћем са дрвећа.

Када је 2.000 тона овчијих изнутрица нађено у луци, галантин је прављен од њих. Касније је месо замењено галантином и смрдљивом телећом кожом. Током опсаде је било укупно 5 смањења количине хране: 2. септембра, 10. септембра, 1. октобра, 13. новембра и 20. новембра. Глад је олакшана повртњацима који су покривали већину отвореног терена у граду од 1943.

Енергија[уреди]

Због недостатка снабдевања енергијом, многе фабрике су биле затворене, а у новембру су сви јавни превозни сервиси постали неупотребљиви (у пролеће 1942. неке трамвајске линије су реактвиране, али тролејбуси и аутобоси нису радили све до краја рата). Коришћење струје је било забрањено, осим у главном штабу, Смолњом, окружним комитетима, базама противваздушне одбране и у још неким установама. До краја септембра, резерве нафте и угља су потрошене. Једина опција која је била преостала је било да се посеку шуме. Извршни комитет Лењинграда и регионални извршни комитет су 8. октобра одлучили да почну са сечењем шуме у области Парголово и такође у Всјеволжској области северно од града. Ипак, није било ни алата ни коначишта за групе сачињене од девојчица. До 24. октобра, само је 1% плана о сечи дрвећа спроведен.

Пут живота[уреди]

Источни фронт пре почетка опсаде Лењинграда.

До 8. септембра, Немци су увелико окружили град, блокирајући све путеве снабдевања до Лењинграда и његових предграђа, осим јединог коридора преко језера Ладоге. Неспособне или не желећи да даље напредују и суоче се са исхитреном, али и бриљантном одбраном коју је организовао Георгиј Жуков, немачке армије су успоставиле опсаду града која је трајала око 880 дана. У хаосу прве ратне зиме, план за евакуацију није био изводљив или извршен, а град и његова предграђа су буквално умирали од глади у комплетној изолацији до 20. новембра 1941, када је успостављен ледени пут преко језера Ладоге. Последице бомбардовања и глади (посебно током прве зиме) по град су биле ужасне. Ледени пут, назван Пут живота, се могао користити само зими, а у остатку године су коришћени бродови. Ипак, пут је довео храну унутра, а цивиле напоље и омогућио је граду да настави да се одупире.

Совјетска контраофанзива[уреди]

Опсада се наставила све до операције Искра, офанзиве војника из Лењинградског и Волковског фронта, која је започела ујутро 12. јануара 1943. године. Након жестоких борби, јединице Црвене армије су савладале моћне немачке утврде јужно од језера Ладога и 18. јануара 1943, Лењинградски и Волковски фронт су се спојили, отворивши копнени коридор опседнутом граду. Јануара 1944, совјетска офанзива је отерала Немце из јужних предграђа града, окончавши тиме опсаду. Касније, у лето 1944, Финци су приморани назад на другу страну Виборшког залива и реке Вуокси.

Последице[уреди]

Рат[уреди]

Храброст бранилаца града је била важан симбол совјетске воље да се одупре. У првих неколико недеља рата, Британци су били толико обесхрабљени колапсом совјетских армија, да су мислили да је победа нациста неизбежна.

Лењинград[уреди]

Коначан број жртава током опсаде није прецизно утврђен. Након рата совјетска влада је проценила да је од 1941. до јануара 1944. умрло 670.000 људи, углавном од глади. Неке независне процене дају много веће цифре од 700.000 до 1,5 милиона, док су већине процена око 1,1 милион. Већина жртава је сахрањена на Пискаревскојевом гробљу. Чак и 2000. године у граду су постојале празнине на местима где су пре опсаде биле зграде.

Лењинград је одликован орденом Града хероја 1945. године.

Утицај на културу[уреди]

Опсада је утицала на свест становника Лењинграда барем једну генерацију након рата. Лељинград је увек ласкао себи да је град културе, а избор да ли да се спали библиотека (или намештај стар 200 година) или да се смрзне до смрти је био тежак. Услови у граду су били ужасни, а глад је била константна током опсаде. Са друге стране, град је издржао скоро три године, а понос града је непогрешив: „Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао“.

Опсада Лењинграда је обележена касних педесетих Зеленим појасом славе, кругом дрвећа и споменика дуж историјског фронта. Упозорења становницима града којом страном да ходају се могу још увек видети (она су враћена након рата).

Познати руски композитор Дмитриј Шостакович је написао Седму лењинградску симфонију и рекао је да „то није о Лењинграду под опсадом, већ да је о Лењинграду који је Стаљин уништио, а Хитлер скоро довршио“. 2003. амерички писац Елис Блеквел је издала „Глад“, бурну историјску драматизацију догађаја повезаних са опсадом.

Амерички певач Били Џоел је написао песму Лењинград, која говори о познатој опсади. Песма делимично говори о младом руском дечаку Виктору, који је изгубио свог оца у опсади.

Руски туристички водичи у Петерхову, у данашњем Санкт Петербургу, тврде да је још увек опасно ићи у шетњу у парковима палате током олуја са грмљавином јер шрапнели заостали у дрвећу привлаче муње.

Спољашње везе[уреди]