Sergej Bortkjević

Sergej Bortkjević
Bortkjević 1905. godine
Datum rođenja	(1877-02-28)28. februar 1877.
Mesto rođenja	Harkov, Rusko carstvo
Datum smrti	25. oktobar 1952.(1952-10-25) (75 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrija
Počivalište	Središnje bečko groblje
Obrazovanje	Carski muzički konzervatorijum, Sankt Peterburg
Zanimanje	Pijanista, kompozitor, dirigent
Supružnik	Elizabeta Geraklitova
Roditelji	Edvard Bortkjević Zofija Bortkjević
Veb-sajt	sergeibortkiewicz.com

Sergije Bortkjević (ukr. Сергі́й Едуа́рдович Бортке́вич, rus. Серге́й Эдуа́рдович Бортке́вич; Harkov, 28. februar 1877— Beč, 25. oktobar 1952) bio je ruski/ukrajinski i nemački/austrijski romantičarski kompozitor i pijanista poljskog porekla.

Život

Mladost

Sergej Eduardović Bortkjević je rođen u Harkovu (tada Rusko carstvo, danas istočna Ukrajina) 28. februara 1877. godine u poljskoj plemićkoj porodici (otac Edvard Bortkjević; majka Zofija Bortkjević rođena Ušinska). Veći deo detinjstva proveo je na porodičnom imanju Artemivka, petnaestak kilometara od Harkova. Bortkjević je muzičko obrazovanje stekao kod Anatolija Ljadova i Karla fon Areka na Carskom muzičkom konzervatorijumu u Sankt Peterburgu.

Godine 1900. napustio je Sankt Peterburg i otputovao u Lajpcig, gde je postao učenik Alfreda Rajzenauera i Salomona Jadasona, obojica učenika Franca Lista. U julu 1902. Bortkjević je završio studije na Lajpciškom konzervatorijumu i po diplomiranju je dobio Šumanovu nagradu. Po povratku u Rusko carstvo 1904. godine oženio se Elizabetom Geraklitovom, prijateljicom svoje sestre, a zatim se vratio u Nemačku, gde se nastanio u Berlinu. Tamo je počeo ozbiljno da komponuje.

Od 1904. do 1914. Bortkjević je nastavio da živi u Berlinu, ali je leta provodio posećujući porodicu u Harkovu ili često putujući po Evropi na koncertnim turnejama. Godinu dana je takođe predavao na Konzervatorijumu Klindvort-Šarvenka, gde je upoznao svog doživotnog prijatelja, holandskog pijanistu Huga van Dalena (1888–1967). Van Dalen je premijerno izveo Bortkjevićev klavirski koncert br. 1, op. 16. novembra 1913. u Berlinu sa Blutner orkestrom.

Prvi svetski rat

Izbijanje Prvog svetskog rata 1914. promenilo je Bortkjevićev život: budući da je bio državljanin Ruskog carstva, on je – zajedno sa suprugom – u početku bio stavljen u kućni pritvor, a kasnije deportovan iz Nemačke u Rusiju, preko Skandinavije. Vratio se u Harkov, gde se afirmisao kao nastavnik muzike, povremeno svirajući na koncertima.

Kraj rata je označio početak Ruske revolucije, koja je primorala kompozitora i njegovu porodicu da napuste svoje imanje u Artemovki zbog okupacije od strane komunista. U junu 1919. komunisti su pobegli pred Belom armijom i Bortkjević je uspeo da se vrati i pomogne u obnovi porodičnog imanja, koje je bilo potpuno opljačkano. To je, međutim, bilo kratkog veka i, dok je bio na putovanju na Jalti sa svojom suprugom, pad Harkova u ruke Crvene armije značio je da se njegova porodica nije mogla vratiti u Artemovku. Pošto je oblast sada bila okružena Crvenom armijom, kompozitor je posmatrao svoju majku i muža njegove sestre Vere kako se oboljevaju od tifusa, i uskoro umiru u haosu u Novorosijsku. Bortkjević je pokušao da pobegne sa Jalte ukrcavanjem na parobrod „Konstantin“, koji ih je bezbedne, ali bez para, doveo u Carigrad novembra 1919. godine.

Između ratova

U Istanbulu, uz pomoć sultanovog dvorskog pijaniste, Ilena Ilegeja, Bortkjević je počeo da održava koncerte i da predaje. Postao je poznat u brojnim ambasadama i tako je upoznao suprugu jugoslovenskog ambasadora Nataliju Šaponjić, kojoj je posvetio svoja Tri komada (franc. Trois Morceaux) op. 24 (1922). Šaponjić je organizovala muzičke skupove za Bortkjevića u okviru ambasade, a uz pomoć njenog supruga, kompozitor i njegova supruga su uspeli da dobiju vizu za Jugoslaviju. Bortkjević i njegova supruga su u Sofiju došli preko Beograda, gde su morali da čekaju neko vreme pre nego što dobiju austrijsku vizu. Kompozitor i njegova supruga stigli su u Austriju 22. jula 1922. godine.

U početku je Bortkijević izabrao Baden za svoju rezidenciju; gde je ostao do 1923. godine. Potom se preselio i nastanio u Beču, gde je trebalo da ostane narednih pet godina i gde je 1925. konačno dobio austrijsko državljanstvo.

Godine 1928. Bortkjević je otišao u Pariz na šest meseci, a zatim se vratio da živi u Berlinu. Godine 1933. bio je primoran ponovo da napusti Nemačku — pošto je bio Rus, sada je bio suočen sa progonom od strane nacista i video je da mu se ime briše iz svih muzičkih programa. Vratio se u Beč, gde se 1935. godine nastanio u ulici Blehturmgase (nem. Blechturmgasse). Tu je živeo do kraja života.

Tokom ovih godina Bortkijevič je patio od ozbiljnih finansijskih poteškoća i morao je mnogo puta da traži finansijsku pomoć od svog prijatelja Huga van Dalena. Takođe je tokom ovog perioda sa ruskog na nemački preveo pisma između Čajkovskog i Nadežde fon Mek. Ova pisma su objavljena kao Retka ljubav Petra Čajkovskog i Nažde fon Mek (nem. Die seltsame Liebe Peter Tschaikowsky's und der Nadjeschda von Meck (Köhler & Amelang, Leipzig 1938)). Van Dalen je adaptirao Bortkjevićevu knjigu za holandsku čitalačku publiku i objavio je pod naslovom Oko Četvrte simfonije Čajkovskog (hol. Rondom Tschaikovsky's vierde symphonie (De Residentiebode, 1938)).

Drugi svetski rat

Drugi svetski rat (1939–45) je takođe bio teško vreme za Bortkjevića i njegovu ženu. Na kraju rata on je u pismu od 8. decembra 1945. svom prijatelju Hansu Ankvic-Klehovenu opisao kako je tada živeo:

„Pišem vam iz svog kupatila u koje smo se uvukli jer je malo i može se zagrevati i gasiti gasnom lampom. (! ) Ostale sobe ne mogu da se koriste i ne mogu da dodirnem svoj klavir. Ovako je sada! Šta nas dalje čeka? Život postaje sve neprijatniji, nemilosrdniji. Predajem na Konzervatorijumu na temperaturi od 4 stepena, uskoro i nižoj! [...]"

Bečki Muzikferajn

Tokom ovih užasnih godina komponovao je niz dela, uključujući svoju sonatu za klavir br. 2, op. 60. Kompozitor je sonatu prvi put izveo 29. novembra 1942. u Bramsovoj sali (nem. Brahmssaal) Muzičkog saveza (nem. Musikverein) u Beču.

Drugi svetski rat doveo je Bortkjevića do ivice očaja i propasti. Veći deo njegovih štampanih kompozicija, koje su držali njegovi nemački izdavači (Rahter & Litolf), uništen je u bombardovanju nemačkih gradova i tako je izgubio sav prihod od prodaje svoje muzike. Bortkjević i njegova supruga su bili fizički i psihički iscrpljeni na kraju rata i oboje su bili u očajnoj situaciji kada je njegov prijatelj, glavni lekar dr Valter Zdrahal, primio par u bolnicu Franc Jozef u Beču kako bi ih lečio.

Posle rata

U jesen 1945. Bortkjević je postavljen za direktora postdiplomskih studija na Bečkom konzervatorijumu, što je pomoglo kompozitoru da dobije deo finansijske sigurnosti koju je tražio. Tokom ovog perioda komponovao je svojih Šest preludija, op. 66 (1946–47), od kojih su do sada pronađena samo dva — brojevi 1 i 3. Ovi uvodi su posvećeni holandskoj pijanistici Heleni Mulholand (1912–2000), koja mu je posle rata pomagala slanjem hrane i odeće. Nakon penzionisanja 1948. godine, grad Beč mu je dodelio počasnu penziju.

Na podsticaj Hansa Ankvic-Klehovena, 1947. godine u Beču je osnovano Bortkjevićevo društvo kako bi se održalo sećanje na Bortkjevićevu muziku. Inauguracioni sastanak održan je u sali biblioteke Akademije na Šilerplacu 10. aprila 1947. godine. Kao rezultat tog sastanka, svakog prvog ponedeljka u mesecu od novembra do maja, prijatelji kompozitora i članovi Društva Bortkjević okupljali su se u Kunstlerhausu i slušali koncerte kompozitorove muzike od kojih je veliki deo svirao sam Bortkjević. Društvo Bortkjević je raspušteno 6. marta 1973. godine.

Dana 26. februara 1952. godine Bortkjevićevo društvo je zajedno sa Ravag orkestrom proslavilo 75. rođendan kompozitora na koncertu u dvorani Muzikferajn u Beču. Bortkjević je dirigovao orkestrom, a Felisitas Karer je svirao Koncert za klavir br. 1, op. 16. violinista Jaro Šmid je svirao svoju pesmu Proleće i Panovo buđenje—lirski intermeco zasnovan na slikama Sandra Botičelija (nem. Des Frühlings und des Pans Erwachen—ein lyrisches Intermezzo nach Gemälden von Sandro Botticelli) op. 44, a koncert je zaključen njegovom Simfonijom br. 1, op. 52, „Iz moje domovine“ (nem. Aus meiner Heimat), koji u finalu sadrži dirljiv citat iz „ Bože čuvaj cara “. Ovo je trebalo da bude njegov poslednji veliki koncert, a uzbuđenje tog događaja opisao je u pismu van Dalenu od 18. marta 1952. godine:

„Konačno sam imao priliku da u velikoj sali sa velikim orkestrom i solistima pokažem šta mogu. Ne samo kritičari, već i drugi koji me poznaju, bili su iznenađeni i zadivljeni. [...] Uvek se mogu osećati srećnim što sam dobio toliko priznanja u dobi od 75 godina, koje u većini slučajeva dolaze nakon smrti nekog ko je priznanje zaista zaslužio. [...]"

Bortkjević je već neko vreme patio od stomačne bolesti i, po savetu svog lekara, odlučio je da se podvrgne operaciji u oktobru 1952. godine. Nikada se nije oporavio i umro je u Beču 25. oktobra te godine. Njegova supruga Elizabeta, koja je bila bez dece, umrla je osam godina kasnije 9. marta 1960. u Beču. Grobovi Bortkjevića i njegove žene nalaze se na parceli 30A-3-5 u Središnjem groblju u Beču.

Izvođenje radova

Bortkjevićev klavirski stil se umnogome zasnivao na Listu i Šopenu. Ovaj stil je prepoznatljiv kod Čajkovskiog, Rahmanjinova, raniog Skrjabina, Vagnera i ukrajinskom folkloru. Kompozitor sebe nikada nije video kao „modernistu“, što se može videti iz njegovog teksta napisanog 1923. godine: Umetničko verovanje (nem. Künstlerisches Glaubensbekenntnis). Njegova izrada je pedantna, njegova mašta šarena i osetljiva, njegovo pisanje na klaviru idiomatično; bujna instrumentacija podvlači suštinsku sentimentalnost melodijske invencije. Ali Bortkjević nije bio samo imitator – on je u velikoj meri imao svoj stil koji je crpio sve uticaje njegovog života i koji se odmah može prepoznati kao tipično bortkjevićevski ton: lirski i nostalgičan.

Uz veliku zahvalnost Hugu van Dalenu, njegovom bliskom prijatelju, još uvek možemo da naučimo mnogo o njegovom životu iz mnogih pisama koje je poslao holandskom pijanisti. Kada je van Dalen umro 1967. njegova porodica je zaveštala rukopise nekoliko kompozicija (kao što je 12 etida, op. 29, posvećenih van Dalenu); pisana autobiografija Sećanja (nem. "Erinnerungen", Musik des Ostens, 1971, pp. 136–69).

Snimci

• Simfonije br. 1 i 2. Škotski simfonijski orkestar BBC- ja, Martin Brabins (Hiperion)
• Koncert za klavir br. 1 u B-duru, op. 16. Mardžori Mičel (klavir), Orkestar Bečke državne opere, Vilijam Striklend (Američka Deca - Brunsvik)
• Koncert za klavir br. 1 u B-duru, op. 16. Stiven Kumbs (klavir), Škotski simfonijski orkestar Bi-Bi-Sija, Ježi Maksimuk (Hiperion)
• Komadi za violinu i klavir. Kristijan Persinaru (violina) i Nils Franke (klavir).
• Kompletna dela za klavir. Jouni Somero (FC-Rekords, u devet tomova)
• Kompletna muzika za klavir. Klas Trapman (klavirska klasika, šest CD-ova)
• Klavirska dela. Stiven Kumbs (Hiperion, u dva toma)
• Klavirska dela. Pjer Hajbregts (Kentaur)
• Klavirska dela. Siprijen Kacaris (Piano21)
• Klavirska dela. Pavel Gintov (klavirska klasika)
• Klavirska dela. Alfonso Soldano (Božanska umetnost)
• Komadi za klavir. Ana Reznik (Klasični snimci)
• Koncerti za klavir br. 2 i 3. Stefan Doniga (klavir), Janačekov filharmonijski orkestar, David Porcelijn (Holandski Muziek Institut)
• Koncert za violinu u d-molu, op. 22. Dutton Recording CDLX7323 Kraljevski škotski nacionalni orkestar, Marin Jejts (dirigent), Sergej Levitin (violina)
• Simfonijska poema po Šekspirovom Otelu, op. 19. Dutton Recording CDLX7323 Kraljevski škotski nacionalni orkestar, Marin Jejts (dirigent)

Spoljašnje veze

• Internet stranica Bortkjevića
• Nederlands Muziek Institut