Srednja zemlja

Srednja zemlja
Polin Bejns, „Mapa Srednje zemlje” (1970)
Gospodar prstenova i Hobit
Drugi nazivi	Endor / Endórë, Spoljašnje zemlje
Stvaralac	Dž. R. R. Tolkin
Žanr	roman/film
Vrsta	Izmišljeni svet
Rase	Valari Majari Vilenjaci Ljudi Patuljci Hobiti Orci Enti Orlovi Trolovi Zmajevi
Važne lokacije	-[Veći regioni]- Erijador Gondor Rohan Mordor Harad Run -[Važnija mesta prvog doba]- Belerijand, Kujvijenen, Gondolin, Almaren, Hitlum, Tangorodrim -[Druga bitnija mesta]- Izengard, Kazad-dum (Morija), Rivendel, Okrug, Minas Tirit, Lotlorijen, Mrka šuma, Fangorn, Erebor, Angmar, Barad-dur, Numenor, Belegost

Srednja zemlja (engl. Middle-earth) je veliki kontinent na planeti Ardi, engleskog pisca Dž. R. R. Tolkina. U Hobitu, Gospodaru Prstenova, Silmarilionu i drugim radovima, Tolkin je do najsitnijih detalja izmaštao čitav jedan svet, sa njegovom geografijom, istorijom, religijom i lingvistikom, potrudivši se da mu obezbedi i ozbiljnu „istorijsku“ ubedljivost datirajući neke događaje u stvarnom svetu. Srednja zemlja je centralni deo Tolkinovog sveta — Arde. Sam Tolkin je Srednju zemlju nazivao i preferirao termine: Endor ili Endore (Endor / Endórë) na kveniji i Enor (Ennor) na sindarinu. Kontinent se nalazio istočno od drugog velikog kontinenta, Amana, koji se najčešće naziva Neumiruće Zemlje, i koji je odvojen od Srednje zemlje okeanom Beleagarom.

Srednja zemlja je severni kontinent Zemlje (Arde), u zamišljenom periodu Zemljine prošlosti (Tolkin je datirao kraj Trećeg doba otprilike 6000 godina pre njegovog vremena), u smislu "sekundarne" ili sub-kreacionističke realnosti. Srednja zemlja je zamišljena kao Evropa , dok je Okrug zamišljen kao Engleska, a Hobiton predstavljen kao Oksford.

Terminologija

U germanskoj mitologiji svet ljudi se nazivao raznim imenima kao što su Midgard, Midenhajm, Midengard. U staroengleskom jeziku reč midengeard se može prevesti isto kao staronordijska reč midgard (Miðgarðr) iz nordijske mitologije koja se prevodi kao srednja-zemlja ili srednji-svet. Iako staroengleska reč midengeard nema originalno značenje srednja zemlja, Tolkin pronalazi taj prevod u nekim spisima i usvaja ga ali ga ne koristi tako često, već umesto njega preferira da koristi termine kao što su Endor ili Endore.

Mnogi naziv Srednja zemlja tumače kao naziv celokupnog univerzuma ili pak celokupnog fizičkog sveta, stvorenog od strane Tolkina, što je pogrešno. Tačan, ali manje poznat naziv fizičkog sveta je Arda, dok je naziv celokupnog Tolkinovog univerzuma Ea (Eä). Dok se termin "Srednja zemlja" odnosi na jedan od dva kontinenta stvorena unutar Tolkinovog univerzuma.

Upotreba od strane Tolkina

Tolkin se prvi put susreo sa terminom middangeard u staroengleskom delu koje je proučavao 1914. godine.

Éala éarendel engla beorhtast / ofer middangeard monnum sended.
Hail Earendel, brightest of angels / above the middle-earth sent unto men.

Ovaj citat se prevodi kao „Pozdrav Earendele, najsjajniji od anđela / iznad srednje zemlje poslat ljudima”. Ovaj citat je jedan od ostataka staroengleskog epa Cynewulf. Ime Earendel je bilo inspiracija Tolkinu za njegovog moreplovca Earendila, koji je zaplovio iz Srednje zemlje da traži pomoć od Valara. Tolkinova najranija pesma/ep o Earendilu se može pronaći iz 1914. godine, upravo kad je proučavao Cynewulf, i o njoj govori kao „srednjozemaljski venac”.

Koncept middangeard je smatran od strane Tolkina da ima zajedničko značenje sa Grčkom reči οἰκουμένη — Oikumena (od koje je nastala reč Ekumena). Kroz upotrebu Tolkin govori da je Oikumena trajan prostor ljudi. Pod ovim Tolkin misli na fizički svet u kome ljudi prožive svoj život i sudbinu, nasuprot nevidljivim svetovima kao što su raj i pakao. Tolkin je pisao:

„ Srednja zemlja...nije moj vlastiti termin. Već je modernizacija i izmena...stare reči za naseljen svet Ljudi, „Oikumena”: srednja zato što se veruje da se nalazi usred mora koji je okružuje i (u severnjačkoj mašti) između leda Severa i vatre Juga. Staroengleski middan-geard, srednjevekovni engleski midden-erd, middle-erd. Mnogi čitaoci pretpostavljaju da je Srednja zemlja druga planeta. ”

Termin Srednja zemlja Tolkin nije upotrebljavao u svojim prvim radovima, te ga samim tim on nije izmislio već ga možemo pronaći u raznim oblicima u modernom engleskom jeziku. Taj termin ne možemo nigde sresti u Tolkinovim spisima iz dvadesetih godina 20. veka čak ga ne možemo pronaći ni u originalnoj verziji Hobita iz 1937.

Prvu upotrebu termina „Srednja zemlja” od strane Tolkina vidimo tek u drugoj polovini 1930-ih u njegovim beleškama za ono što će kasnije biti poznato kao Gospodar prstenova i prvo objavljeno pominjanje tog termina možemo pronaći u uvodu prvog izdanja Gospodara prstenova: „... Hobiti su u stvari živeli mirno u Srednjoj zemlji mnogo dugih godina pre nego što su ostali narodi postali svesni njihovog postojanja”. Pre toga Tolkin je koristio termine „Velike zemlje”, „Spoljašnje zemlje”.

Geografija

Tolkinova Srednja zemlja predstavlja jedan deo, kontinent, fizičkog sveta pod nazivom Arda, koga takođe čine i Neumiruće zemlje Amana i Tol Ereseja (Eressëa), a sve je to deo šireg celokupnog univerzuma Eä. Neumiruće zemlje Amana (Valinor) se nalaze zapadno od Srednje zemlje i od nje su odvojene velikim morem, Beleagarom. Aman nastanjuju anđeoska bića Ainuri (Valari i majari) i vilenjaci koji su prihvatili poziv Valara i otišli u Valinor i dobijaju naziv Eldari (Mudri).

Mape

Mapa severnog dela Srednje zemlje, opisanog od strane Tolkina

Tolkin je tokom svog života napravio mnogo karata Srednje zemlje i pojedinačnih regiona Srednje zemlje u kojima se odigravaju radnje iz priča. Dobar deo karata koje je on pripremio objavljene su tokom njegovog života, ali je jedan deo mapa objavljen posthumno, dok mnoge nije napravio sam Tolkin već su napravljene na osnovu njegovih opisa, koji su zbog njegovog karakterističnog stila, bili vrlo detaljni. Glavne mape su one koje su objavljene u Hobitu, Gospodaru prstenova i Silmarilionu. Većina događaja iz Prvog doba su se odigrali na potkontinentu Belerijandu, koji se tokom događaja iz Hobita i Gospodara prstenova nalazi potopljen na dnu velikog mora Beleagara. Da bi se došlo do perspektive gde se on nekada nalazio potrebno je reći da su Plave planine predstavljale istočnu granicu Belerijanda, dok u Trećem dobu predstavljaju zapadnu granicu Srednje zemlje. Važno je napomenuti da Tolkinova mapa Srednje zemlje prikazuje mali deo sveta, pošto veći deo zemalja Runa i Harada, kao i drugi kontinenti, nije prikazan.

Tolkien Estate (pravno telo koje polaže pravo na radove Dž. R. R. Tolkina i na čijem čelu je Kristofer Tolkin) zadržava sva autorska prava na mape Srednje zemlje, jer se mapa Srednje zemlje smatra intelektualnom svojinom Tolkina, a samim tim i njegovih potomaka. Porodica Tolkin je pravno zaštitila i ograničila upotrebu mapa Srednje zemlje samo u edukativne svrhe i onima kojima oni direktno odobre i spremni su da pravno terete svakog ko objavi u komercijalne svrhe bilo kakve mape, čak i one samostalno napravljene, na internet bez njihovog odobrenja.

Postanak

Prema Tolkinovoj koncepciji Arda je stvorena od strane vrhovnog boga Eru Iluvatara kao postojbina za Decu Iluvatarovu (vilenjake i ljude). Ona je zamišljena kao ravna ploča koja se nalazi u centru svega, dok se oko nje okreću Sunce, Mesec i zvezde. Prema Tolkinovim skicama ona je predstavljena u obliku diska, ali ona počinje da poprima oblike sfere nakon što Aman i kraljevstvo Valinor bivaju "odvojeni od krugova sveta". Arda je na samom početku osmišljena i stvorena od strane Valara kao simetrična, ali je sve to pokvario Melkor. Usled brojnih sukoba sa Melkorom, zemlja je poprimala svoj oblik (stvarane su planine, mora i ostrva).

Na početku Arda je bila jedinstvena ravna ploča i Valari su napravili dve lampe da bi je osvetlili (Iluin i Ormal). Vala Aule je napravio dve velike kule, Helkar na krajnjem severu i Ringil na krajnjem jugu. Iluin je postavljen iznad Helkara, a Ormal iznad Ringila. Njihova svetlost se susretala na sredini Arde gde su se upravo nastanili Valari na ostrvu Almaren koje se nalazilo na sredini velikog jezera. Kada je Melkor uništio lampe Valara stvorena su dva velika mora (Beleagar i Istočno more), a ostrvo Almaren je uništeno.

Nakon toga Valari su napustili Srednju zemlju i otišli na novoformirani kontinent Aman i tamo se nastanili kreirajući kraljevstvo Valinor. Valinor je okružen planinama Pelroima, koje su služile za odbranu. Glavni grad Valinora bio je Valmar, a tu su još bili Alkvalonde i Tirion, gde su živeli vilenjaci. U Valinoru su postojale mnogobrojne kule, bašte i raskošne građevine, koje su ga učinile, kako je Tolkin tvrdio, najlepšim mestom na svetu. Kako se nalazio u zemljama Besmrtnih, tamo ništa nije venulo ili se sušilo. Svaki od Valara je imao posebno mesto u Valinoru gde je boravio (šumu, vrt, planine, ili dvorove).

Da bi se osigurali od Melkorovih napada odgurnuli su Aman od ostatka Arde time su proširili Beleagar, kao posledicu su stvorili niz od pet donekle simetričnih planinskih lanaca u Srednjoj zemlji koje su nazvane Plave, Crvene, Žute i Sive planine kao i planine Vetra. Mnogo vekova nakon osnivanja Valinora, Melkor je izdigao i Maglene planine kako bi usporio napredovanje Valara Oromea koji je lovio njegove zveri pre Buđenja vilenjaka. Međutim Orome je napravio prolaz kroz Maglene planine, koji će se kasnije zvati „Prolaz Imladris”.

Još neke od promena su nastale nekoliko godina nakon buđenja vilenjaka kada su Valari napali Melkorovo utvrđenje Utumno. Do promena je došlo kod zemalja zapadno od Plavih pnanina u Belerijandu gde su usled velikih bitaka nastale neke od visoravni, a i Beleagar je dodatno proširen nastankom nekoliko zaliva.

Prvo Doba

Kao što je rečeno u Silmarilionu većina događaja iz Prvog Doba se odigrala u Belerijandu i njegovom okruženju. Belerijand je potkontinent, koji se nalazio zapadno od Plavih planina (Ered Luin), koje su posle potapanja Belerijanda postale krajnje zapadni deo Srednje zemlje. U granicama Belerijanda, Tolkin je postavio kraljevstvo vilenjaka Dorijat kojim je vladao Kralj Tingol, skriveveni grad Gondolin koji je osnovao Turgon. Takođe važno je napomenuti i tvrđavu Nargotrond koju je osnovao Finrod, i dva patuljačka grada u Plavim planinama Belegost i Nogrod. Kroz Belerijand teče reka Sirion koja ga deli na dva dela, istočni i zapadni. U istočnom delu Belerijanda se nalazi reka Gelion sa sedam pritoka, koje definišu zeleno kraljevstvo Osirijanda. Severno od Belerijanda se nalaze regioni Nevrast, Hitlum i Dor-Lomin kao i Gvozdene planine gde Melkor ima svoje utvrđenje Angaband.

Na kraju prvog doba, tokom Rata Besnih vojska Valara se sukobljava sa vojskom Melkora što dovodi do velikih razaranja, Melkor biva zarobljen, a Angaband uništen. Sva ta razaranja imaju za posledicu to da najveći deo Belerijanda biva potopljen.

Drugo i Treće Doba

Tokom Drugog i Trećeg Doba, u kojima je Tolkin smestio radnje Akalabeta, Hobita i Gospodara prstenova, Srednja zemlja se nije puno menjala. Zapadni delovi Srednje zemlje su se sastojali iz zemalja Erijadora, Gondora, Mističnih planina i dolina reke Anduin. Erijador se graničio na istoku sa Plavim planinama (poznatijim kao Ered Luin) koje su se protezale sve to Sivih Luka odakle su isplovljavali brodovi za Valinor, i na zapadu sa Mističnim planinama koje su se prostirale od dalekog severa pa sve do Izengarda, doma čarobnjaka Sarumana, na jugu. U sklopu Maglenih planina nalazi se Morija (Khazad-dûm) staro kraljevstvo patuljaka. U Erijadoru se nekada nalazilo kraljevstvo Arnor, koje su osnovali Numenorejci koji su izbegli uništenje Numenora. To kraljevstvo se kasnije podelilo na nekoliko kraljevstva Artedain, Kardolan i Rudar koja su sva već uveliko propala do perioda odvijanja radnje Gospodara prstenova. U okviru Erijadora se nalazi i Okrug domovina hobita, takođe u Erijadoru se nalaze i selo Bri, koje nastanjuju ljudi i hobiti i koje se nalazi na raskrsnici puteva, kao i Rivendel (vilenjaci ga zovu Imladris) dom Elronda Napovilnog koji se nalazi blizu zapadnih obronaka Maglenih planina.

Istočno od Maglenih planina nalazi se zemlja pod nazivom Rovanion i velika reka Anduin. Između Maglenih planina i Anduina nalazi se kraljevstvo Lotlorijen, dom šumskih vilenjaka pod vodstvom Galadrijele i Keleborna, kao i šuma Fangorn, poslednje prebivalište Enta. Istočno od Anduina nalazi se Mrka šuma (nekada Zelenšuma), dom šumskih vilenjaka pod vođdstvom Tranduila. Dalje na istoku nalazila se Usamljena planina (Erebor) dom patuljaka, kao i gradovi ljudi Dol i Ezgarot, na krajnjem istoku su se nalazila Gvozdena brda koja su bila dom patuljaka. Jugoistočno od Maglenih planina nalazilo se kraljevstvo ljudi Rohan, dalje na jug nalazilo se kraljevstvo Gondor osnovano od istih ljudi koji su izbegli uništenje Numenora i koji su osnovali Arnor. Istočno od Gondora nalazi se Mordor okružen planinama sa tvrđavom Barad-dur koju kontroliše Sauron. Južno od Gondora nalaze se zemlje Harada koje su pretežno prekrivene pustinjom, na obalama Harada se nalazi velika piratska luka Umbar, istočno od Rovaniona nalazi se more Run, na čijoj istočnoj strani žive narodi Istočnjaka. Istočnjaci i Haradrimi (narod Harada, zemlje južno od Gondora i Mordora) su tradicionalno neprijateljski raspoloženi prema Gondoru, a u savezu su sa Sauronom.

Istorija

U Silmarilionu istorija Arde je podeljena na četiri glavna vremenska perioda i to: godine Valara (Ainulindalë), godine Svetiljki, godine Drveća i godine Sunca. Dok računanje vremena u Srednjoj zemlji počinje sa Prvim dobom i buđenjem vilenjaka koji se dešava u godinama Drveća. Vreme pre toga je jednostavno znano kao Početak Dana. Tokom Prvog doba dolazi i do buđenja ljudi, koji su drugi od dece Iluvatarove, koje se poklapa sa prvim pojavljivanjem sunca tako da ovaj događaj obeležava početak godina Sunca koje traje kroz Prvo, Drugo, Treće i Četvrto doba koje traje do današnjih dana. Tolkin je procenio da mi živimo u šestom ili sedmom dobu.

Godine Valara

Ainulindalë što u prevodu znači Muzika Ainura, predstavlja poglavlje u Silmarilionu u kojem Tolkin opisuje ovaj period stvaranja sveta. Tolkin je često koristio ovaj termin kao kolektivizaciju prvih razdoblja sveta pre buđenja "Dece Iluvatarove" (ljudi i vilenjaka). U Tolkinovom svetu Bog je nazvan Eru Iluvatar. Iluvatar je stvorio Ainure (Valare i Majare), besmtrna bića sa velikim moćima, i naučio ih da stvaraju muziku. Kada su Ainuri postali vešti u stvaranju muzike Iluvatar im je naložio da stvaraju muziku prema njegovoj zamisli, tako su oni stvarali muziku istovremeno stvarajući svet ali jedan od Ainura, Melkor (najmoćniji od Valara, vilenjaci su ga prozvali „Morgot” što znači „Mračni Neprijatelj”) je počeo da kvari tu muziku, odstupajući od Iluvatarovih zamisli i prkoseći mu. Taj sukob Melkora sa Iluvatarom je postavio temelj budućih sukoba u još nenastalom svetu. U tom sukobu se odražava Tolkinova, koji je bio veliki katolik, inspiracija religijom jer je on kao uzor za Morgota, pretpostavlja se, imao Satanu (Lucifera, palog anđela).

Konačno je Iluvatar otkrio svoju zamisao Ainurima koji su krenuli da uobliče taj novonastali svet (Ea) i tako postali Valari i Majari u tom novom svetu. Ali su otkrili da je taj novi svet bezobličan i oni su uložili mnogo truda i rada da bi tom novom svetu dali oblik i stvorili ono što će kasnije postati Arda. Ovaj period stvaranja sveta se naziva Doba Zvezda, tokom njega su Ainuri svet napunili čudima koja su, kako Tolkin navodi, mnogo iznad shvatanja smrtnih ljudi.

Početak Dana

U međuvremenu Ainuri su stvorili Ardu, trajno stanište za Decu Iluvatarovu (Vilenjake i ljude). Melkor sa svojim sledbenicima je takođe ušao u svet uništavajući sve što je mogao. Petnaest najmoćnijih Ainura su se nazvali Valarima, Melkor je bio najmoćniji od svih ali je Manve predstavljao vođu. Svaki od Valara se vezao za određeni aspekt ovog sveta i to bi postao centar njegove moći, Melkor se npr. vezao za sve užasne stvari, nasilje, hladnoću, vatru, zemljotrese, večnu tamu itd. Njegova moć je bila toliko velika da ga Valari nisu mogli obuzdati sve dok Vala Tulkas nije došao u svet i uspeo da povrati ravnotežu. Melkor, koji se prema Tolkinu plašio jedino Tulkasa, beži u daleke krajeve Arde i tamo širi svoje zlo i tamu dok se Valari nastanjuju u Ardi pripremajući je za dolazak dece Iluvatarove.

Godine Svetiljki počinju nakon što su Valari stvorili Ardu koja je u početku imala oblik ravne ploče. Na severu i jugu Valari su postavili dve svetiljke Iluin i Ormal koje su davale svetlost Ardi, a njihova svetlost se na sredini mešala. Upravo tu su se nastanili Valari na ostrvu Almarenu na sredini velikog jezera. Ovo doba je takođe poznato i kao Proleće Arde kada Valari daju Ardi mnoge lepote, pojavljuju se životinje, drveće i šume počinju da rastu. Za sve to vreme Melkor je vrebao iza Zidova Noći i ubrzo iskorišćava nepažnju Valara i napada Ardu uništavajući svetiljke i tako završavajući Godine Svetiljki.

Godine Drveća započinju nakon uništenja svetiljki posle čega su se Valari povukli u zapadne delove Arde stvarajući novi kontinent Aman i na njemu stvarajući svoj novi dom Valinor (zemlju Valara). U Valinoru Javana napravila dva drveta Valara Telperion i Laurelin koja su davala svetlost Valinoru, ostavljajući ostatak Arde (sada već znan kao Srednja zemlja) u mraku gde je bio osvetljen samo svetlošću zvezda.

Prvo Doba

Prvo doba Tolkinove Srednje zemlje počinje sa buđenjem vilenjaka kraj jezera Kujvijenen na istoku Srednje zemlje. Ubrzo nakon buđenja Valari su ih pronašli i pozvali da pođu i da žive sa njima u Valinoru, što je većina učinili i krenuli na put ali ga nisu svi i završili. Valari su uspeli da zarobe Melkora ali su ga ubrzo i pustili na uslovnu slobodu pošto im se učinilo da se pokajao za svoje grehe. Što on nije učinio već je odmah nakon puštanja na slobodu počeo da unosi rivalstvo i razdor među vilenjačke prinčeve Feanora i Fingolfina. On je ubrzo ubio njihovog oca, kralja Finvea, uništio drveće Valinora uz pomoć pauka Ungolijante i ukrao Silmarile, drago kamenje koje je napravio Feanor i koje je u sebi sadržalo svetlost dva drveta Valinora.

Feanor je ubedio deo svog naroda, Noldora (koji su bili poznati stvaraoci), da napuste Aman i krenu u poteru za Melkorom proklinući ga imenom Morgot (mračni neprijatelj). Feanor i njegovi sinovi su se zakleli da će vratiti Silmarile po svaku cenu. Noldori su tako bili podeljeni u dve grupe, Feanor je vodio jednu od te dve dok je onu drugu veću predvodio Fingolfin. Feanor je sa Noldorima došao do luke Alkvalonde u kojoj su živeli vilenjaci Teleri, oni su odbili da daju Noldorima brodove kojima bi došli do Srednje zemlje. „Prvo rodoubistvo”, kako je nazvano u Silmarilionu, se desilo kada je Feanor napao Telere, ukrao njihove brodove i tako prešao u Srednju zemlju, gde su na obalama spalili brodove Telera. To je drugoj grupi Noldora pod vodstvom Fingolfina ostavilo jedino izbor da idu preko opasnog ledenog prelaza Helkarasa, koji je na severu spajao Aman sa Srednjom zemljom, taj put je odneo mnogo života. Naposletku Feanor biva ubijen ali njegovi sinovi preživljavaju i osnivaju mnoga kraljevstva, isto to čini i Fingolfin sa svojim naslednicima. u međuvremenu Valari su uzeli poslednja dva ploda sa drveća Valinora i od njih načinili Sunce i Mesec.

Godine Sunca su počele kada su Valari stvorili Sunce. I zvanično datiranje Prvog Doba počinje od prvog izlaska Sunca nad Ardom. Posle nekoliko velikih bitaka počinje doba dugog mira koje je trajalo četiri stotine godina, za do vreme došlo je do buđenja prvih ljudi. Edaini (prvi ljudi) su došli u Belerijand preko Plavih planina. Kada je Morgot probio opsadu Angabanda (koju su vilenjaci i ljudi postavili četiri stotine godina ranije) uništena su mnoga vilenjačka kraljevstva, među njima čak i skriveno kraljevstvo Gondolin. Jedini bitan uspeh je usledio kada su Beren od Edaina i Lutijena kći vilenjačkog kralja Tingola ukrali Silmaril iz Morgotove krune. Nakon toga Beren i Lutijena su umrli ali su ubrzo vraćeni u život od strane Valara zbog njihove velike ljubavi, pod uslovom da Lutijena ne bude više besmrtna, a da Beren nikada ne bude viđen od strane ljudi ponovo. Ova priča je opisana u Silmarilionu od strane Tolkina, a 2017. je posthumno zasebno izdata pod nazivom „Beren i Lutijena”, uređena i proširena od strane Kristofera Tolkina.

Tingol se sukobio sa patuljcima Nogroda i koji su ga ubili i ukrali Silmaril. Beren je porazio patuljke i povratio Silmaril koji je poklonio Lutijeni. Ubrzo su Beren i Lutijena ponovo umrli prirodnim putem, a Silmaril je dat njihovom sinu Dioru Napovilnom koji je obnovio kraljevstvo Dorijat. Sinovi Feanora su zahtevali da Dior preda Silmaril što je ovaj odbio, oni su napali, uništili Dorijat i ubili Diora. Diorova mlada ćerka Elvinga je uspela da pobegne sa Silmarilom, dok su tri Feanorova sina: Kelegorm, Kurufin i Karantir poginuli pokušavajući da ga povrate.

Pri kraju prvog doba sve što je ostalo od slobodnih ljudi i vilenjaka naselilo se oko ušća reke Sirion. Među njima je bio i čovek Earendil koji je oženio Elvingu. Feanorijanci su ponovo zahtevali da im se Silmarili vrate što su ovi odbili, a oni su odlučili da ih oduzmu silom. Earendil i Elvinga su pobegli preko Velikog mora u Valinor, zahtevajući pomoć od Valara. Što su oni i učinili, Melkor je zarobljen, sva njegova dela uništena, a on sam je odvojen od ostatka sveta iza Vrata Noći. Ovim događajem počinje Drugo doba. Tolkin je opisao da će se na "kraju sveta", Morgot vratiti iz zatočeništva i otpočeće poslednju bitku Dagor Dagorat (poslednju bitku dobra i zla, Tolkinovo viđenje Armagedona).

Silmarili su vraćeni ali uz veliku cenu, Belerijand je bio razoren i počeo je da tone pod vodu Velikog mora. Poslednji Feanorovi sinovi: Meadros i Maglor su pozvani u Valinor gde su i došli, ponovo su pokušali da ukradu Silmarile ali u tome nisu uspeli pošto su im oni počeli peći ruke (što Silmarili čine svima kojima nije namenjeno da ih poseduju). Oni su uvideli da ipak nisu predodređeni da ih poseduju i da su njihove zakletve ništavne. Oba brata su završila poražena: Meadros se bacio sa Silmarilom u vatreni usud, dok je Maglor bacio svoj Silmaril u more. Tako su sva tri Silmarila bila izgubljena: Jedan je završio na nebu pošto je bio poklonjen Earendil, drugi u dubinama zemlje, a treći u dubinama mora. Prvo doba je bilo ubedljivo najduže doba Srednje zemlje.

Drugo Doba

Na početku Drugog Doba, Edainima je dato ostrvo Numenor kao poklon od strane Valara za njihovo učešće u ratu protiv Morgota, oni su bili blagosloveni izuzetno dugačkim životom, u proseku tri puta dužim od običnog čoveka. Oni su postali veliki moreplovci i u danima svoje slave plovili su ka obalama Srednje zemlje kolonizujući ih i učeći obične ljude raznim veštinama koje su oni usavršili. Numenorejci su postali ljubomorni na svoju besmrtnu braću vilenjake i uskoro na vrhuncu svoje moći su zagospodarili svim ljudima u Srednjoj zemlji. Nakon nekoliko vekova Sauron, Morgotov najmoćniji sluga, počeo je da organizuje zla bića u istočnim zemljama. Takođe je nagovorio i naučio vilenjake Eregiona da naprave prstenove moći, dok je on napravio jedinstven prsten sa kojim bi zagospodario svim ostalima. Vilenjaci su postali svesni ovoga i sakrili su svoje prstenove pre nego što je on mogao da zaposedne njihovu volju. Numenorejci su sve više počeli da brinu o svojoj smrtnosti i sve više zadirali od vilenjaka, zaboravljajući na velike ustupke koje su Valari i Eru učinili za njih.

Numenorejci na čelu sa kraljem Ar-Farazonom poveli veliku vojsku su otpočeli rat protiv Saurona koji se prozvao kraljem ljudi, Sauron se predao kada je video vojsku Numenora, a Numenorejci su ga zarobili i poveli u Numenor. Sauron je dugo živeo sa Numenorejcima pretvarajući se da je ponizan uskoro je uspeo da prevari kralja i zadobije njegovo poverenje. Lagao je kralja govoreći da je Melkor pravi bog, a da je Eru samo izmišljotina Valara. Tako je započeo pogrom nad verujućima koji su žrtvovani u slavu Melkora, stara svetilišta su zaboravljena dok su nastala nova. Kada je Ar-Farazon počeo da stari, Sauron je ubedio kralja da niko, čak ni Valari Valinora, ne mogu da se suprostave moći Numenora i da je potrebno da isplovi protiv njih i stane na obale Neumirućih Zemalja i tako postigne besmrtnost. Ar-Farazon, plašeći se smrti, okuplja veliku flotu i isplovljava protiv Valara prema Neumirućim Zemljama. Amandil vođa još uvek vernih Numenorejaca prema Valarima, sećajući se Earendila, isplovljava prvi za Valinor da bi zatražio milost od Valara, o njemu se ne zna ništa više. Njegov sin Elendil i unuci Isildur i Anarion su sačuvali odane Numenorejce od predstojećeg rata i spremili se da pobegnu brodom u Srednju zemlju.

Pre kraja Drugog doba kada su se ljudi Numenora pobunili protiv Valara, usled prevare od strane Saurona. Čim su se Numenorejci iskrcali na obale Valinora, Valari su zatražili pomoć Iluvatara, koju su i dobili. On je uništio flotu Numenora, takođe je uništio i sam Numenor potopivši ga. Sauron je izgubio svoj oblik, a njegov duh je primoran da pobegne u zemlju Mordor gde je poprimio novo strašno obličje. Elendil je pobegao sa svojim sinovima u Srednju zemlju formirajući kraljevstva Gondor i Arnor. Da bi sprečio da se ovo ponovi, Iluvatar je izdvojio Aman izvan domašaja svih smrtnika, ostavljajući znanje o putu za Neumiruće Zemlje jedino vilenjacima koji su tamo plovili u svojim specijalno napravljenim brodovima, kada su želeli konačno da napuste Srednju zemlju.

Sauron je pobegao u Mordor i tamo se ustoličio sejući zlo. Ali vilenjaci u savezu sa ljudima su oformili Poslednji Savez ljudi i vilenjaka (u ovom savezu je takođe učestvovala i vojska patuljaka koja je bila nešto manja kao i jedan odred hobita) i porazili su Saurona u opsadi koja je trajala godinama. U velikoj bitki su poginuli Gil-Galad, poslednji Visoki kralj vilenjaka, Elendil, kralj Gondora, i njegov sin Anarion. Elendilov drugi sin, Isildur, je uspeo da odseče prsten sa Sauronove ruke uz pomoć očevog mača i tako uništavajući Sauronovo telo i smanjujući njegove moći. Ali Isildur uprkos mnogim savetima odbija da uništi prsten i odlučuje da ga zadrži kao nasledstvo svoje loze. Prsten uskoro izdaje Isildura i ovaj biva ubijen u zasedi orka, a prsten biva izgubljen dugo vremena.

Treće Doba

Odlazak vilenjaka iz Srednje zemlje

Tokom Trećeg doba došlo je do uspona i pada moći kraljevstva Gondor i do uspona i totalnog pada kraljevstva Arnor, koje je u početku bilo podeljeno na tri kraljevstva: Artedain, Kardolan i Rudar koja su propala jedna za drugim. Takođe dolazi do formiranja novog kraljevstva ljudi, kraljevstva Rohana kojim su vladali Rohirimi (Eorlinzi), ratnici i gospodari konja. Prvi kralj Rohirima je bio Eorl Mladi koji je dojahao sa severa i nastanio svoj narod severno od Vetrovitih planina, tada teritoriju koju je posedovao Gondor, ali kralj Gondora je poklonio tu zemlju Rohirima i tako je nastalo novo kraljevstvo Rohan. Zbog tog dara Rohirimi su bili u konstantnom ratu sa divljim plemenima Dunlanda.

Do vremena dešavanja radnje iz Gospodara prstenova, Sauron je povratio dobar deo svojih moći i otpočeo potragu za jedinstvenim prstenom koji bi mu povratio svu pređašnju snagu. Saznao je da se prsten u početku nalazio kod bića zvanog Golum ali da je ovom to ukradeno od strane hobita (ovaj događaj je opisan u knjizi Hobit) i da se nalazi u posedstvu hobita Bilba Baginsa iz Okruga, te je poslao Nazgule da pronađu prsten. Nosilac prstena, hobit Frodo Bagins je otputovao u Rivendel gde je odlučeno na savetu Elrondovom da će prsten biti uništen i to na jedini mogući način, u vatri planine Usuda. Frodo je otputovao iz Rivendela sa osam saputnika poznatih kao družina prstena, tu družinu su činili:Gandalf, Gimli (predstavnik patuljaka), Legolas (predstavnik vilenjaka), Aragorn i Boromir (predstavnici ljudi) i Frodo, Sem, Meri i Pipin (kao predstavnici hobita). Družina se suočavala sa mnogo prepreka, bezuspešno su pokušali da pređu Karadras, potom su išli kroz Moriju gde su se sukobili sa Balrogom, kojeg Gandalf ubija ali pritom i sam gine, zatim su prošli kroz Lotlorijen posle kojeg su se ubrzo rastali, put prema planini Usuda su nastavili Frodo i Sem. Frodo isprva nije uspeo da uništi prsten, ali mu je u tome nenamerno pomogao Golum koji je otrgnuvši prsten sa Frodovog prsta upao, zajedno sa prstenom, u plamen planine Usuda. Ovim činom je Sauron zauvek uništen, a preživeli članovi družine su slavljeni kao junaci. Dok je Frodo putovao do Plamen planine u Srednjoj zemlji su se odigravale mnoge bitke u poslednjem ratu sa Sauronom, poznatom kao "Rat za prsten".

Kraj Trećeg doba označava kraj vladavine vilenjaka i početak dominacije ljudi. Sa početkom četvrtog doba svi vilenjaci su počeli odlaziti iz Srednje zemlje u Valinor, jedni od poslednjih koji su otišli su bili šumski vilenjaci Mrke šume i Lotlorijena. Za sam početak četvrtog doba se uzima trenutak kada su svi nosioci prstena napustili Srednju zemlju. Patuljci su ponovo naselili Moriju i obnovili svoje kraljevstvo ali su i oni vremenom nestali. Dok su hobiti još dugo živeli u Okrugu neuznemiravani od strane spoljnog sveta, Tolkin nam daje informacije da hobiti i danas žive na Zemlji samo neprimećeni od strane ljudi. Za vreme vladavine Aragorna Elesara (nekadašnjeg vođe Dunedaina, potomka Isildura) kralja Ujedinjenog kraljevstva Gondora i Arnora uspostavljeni su mir i blagostanje u celoj srednjoj zemlji.

Nakon kraja Trećeg doba nastupilo je četvrto, Tolkin je imao u planu nastavak Gospodara prstenova, priču koja bi se nalazila u četvrtom dobu pod nazivom Nova Senka koja bi vremenski bila stacionirana nekoliko generacija od vladavine Kralja Elesara i govori o novom zlu koje je raslo u Gondoru zbog pojavljivanja grupe ljudi koja počinje da obožava Morgota, ali nakon napisanih tridesetak strana Tolkin se jednostavno zaustavlja. Tolkin nikada nije završio ovu priču i sam je smatrao više kao "triler".

Narodi

Ainuri

Ainuri su anđeoska bića stvorena od strane boga Eru Iluvatara. Mit o postanju sveta se naziva Ainulindale ili u prevodu Muzika Ainura, pošto je Iluvatar stvorio Ainure da bi mu stvarali muziku po njegovoj zamisli, a ovaj je kasnije od te muzike stvorio svet (Eu). Ainuri se prema moći dele na Valare i Majare.

Valari

Glavni članak: Valari

Valari (jednina: Vala) su najmoćnija bogolika i anđeoska bića stvorena od Iluvatara. Oni su zajedno sa ostalim Ainurima došli u svet sa ciljem da nastave njegovo fizičko oblikovanje i pripreme ga za dolazak dece Iluvatarove (vilenjake i ljude). Kada su Valari stigli u svet svaki od Valara se nastanio i povezao sa nekim delom sveta vazduhom, vodom, vatrom, svetlosti, biljkama, životinjama, šumama itd. Valara ima 15, sedam muških gospodara (engl. Lords) i sedam ženskih kraljica, plus Melkor koji je prognan, i oni su:

• Manve - Kralj Valara i gospodar vetra, muž Varde.
• Ulmo - Gospodar mora i morskih dubina jedini neoženjen Vala.
• Aule - Vala kovač i veliki stvoritelj, muž Javanin i tvorac sedam očeva patuljaka.
• Orome - Gospodar drveća, veliki lovac i jahač, muž Vanin.
• Mandos - Sudija mrtvih, desna ruka Manveu i čuvar duša vilenjaka, muž Vaire.
• Irmo - Gospodar vizija i snova, kasnije prozvan Lorjen, muž Este.
• Tulkas - Takođe znan kao Tulkas Moćni, ratnik i šampion Valara, muž Nese.
• Melkor - Gospodar vatre i mraka, najmoćniji od svih Valara. Zarobljen od strane ostalih Valara i poslat u ništavilo.

Kraljice:

• Varda - Kraljica zvezda, supruga Manvea. Stvorila je zvezde i darovala svetlost svetu.
• Javana - Kraljica zemlje i svih živih bića, supruga Aulea. Stvorila je drveće i životinje, takođe je stvorila dva drveta Valinora.
• Nijena - Gospodarica milosti. Konstantno je plakala zbog patnje sveta i svojim suzama zalivala dva drveta Valara. Nije imala muža.
• Este - Irmova žena, znana kao Nežna i izlečiteljka svih rana i briga.
• Vaire - Vaire poznatija kao Vezilja, bila je žena Mandosa i priče sveta je vezla u prelepe tapiserije.
• Vana - Kraljica cveća prozvana Zauvek-mlada takođe je bila i žena Oromea.
• Nesa - Zvana Plesačica, bila je čuvena po svojoj gracioznosti. Takođe je i Tulkasova žena.

Majari

Glavni članak: Majari (Arda)

Pored Valara postojala su i niža anđeoska bića Ainura pod nazivom Majari. Oni su takođe stvoreni od strane Iluvatara i iste su prirode kao Valari ali su nižeg ranga i poseduju slabije moći. Posle pobune Melkora neki od Majara su prešli na njegovu stranu. Najmoćniji Majari su: Sauron (najmoćniji od svih Majara), Ilmare, Eonve, Arijena, Istari (petorica majara koji su došli u Srednju zemlju sa zadatkom da pomognu živim bićima):Kurunir (jedan od istara poznatiji kao Saruman Beli), Aivendil (poznatiji kao Radagast Mrki), Olorion (poznatiji kao Gandalf Sivi), Alatar i Palando (poznatiji kao plavi čarobnjaci). Kao suprotnost njima sa druge strane se nalaze majari u službi Melkora - Balrozi.

Vilenjaci

Glavni članak: Vilenjaci (Tolkin)

Podela vilenjaka pre odlaska Noldora

vilenjaci su prvi od „dece Iluvatarove” koji su došli u Srednju zemlju, takođe su poznati i kao „prvorođeni”, mada oni sami sebe nazivaju „Kvendi” (engl. Quendi). Oni su inteligentna bića stvorena isključivo od strane Iluvatara. vilenjaci su se tokom svoje duge istorije podelili u mnogo klanova. Glavna podela se može izvesti na Kalakvende, vilenjake svetla odnosi se na one vilenjake koji su videli svetlost dva drveta Valinora, i Morikvende, vilenjake mraka, ovaj termin se odnosi na one vilenjake koji nisu videli svetlost dva drveta Valinora. Vilenjaci su se probudili pored jezera Kujvijenen i Valari su ih uskoro pronašli i pozvali da se nasele u Aman, većina vilenjaka je prihvatila poziv. Orome (Vala koji ih je pronašao), te vilenjake koji su prihvatili poziv nazvao Eldari, što u prevodu znači zvezdani narod ili pak mudri, dok su one koji su odbili da pođu nazvali Avarima, što u prevodu znači nevoljni. Oni Eldari koji su se umorili od puta za Aman takođe spadaju u Morikvende (vilenjaci mraka) pošto nikada nisu videli svetlost drveća Valinora, tako da su Morikvende činili Avari i Eldari koji su odustali od puta, tako da je taj termin korišćen za sve vilenjake osim Noldora, Vanjara i Sindara. Uglavnom su vilenjaci mraka (Morikvendi) bili manje moćni od vilenjaka svetla (Kalakvendija) ali termin „mraka” nije njima davao epitet zlih ni na bilo koji način. Oni vilenjaci koji su odustali od puta za Valinor i naselili se u Srednjoj zemlji, dobili su naziv Nandori (oni koji su odustali) kasnije su postali poznati pod nazivom Silvan vilenjaci tj. Šumski vilenjaci. Dok su oni od Nandora koji su se nastanili u Belerijandu dobili naziv Laikvendi (Laiquendi) što u prevodu znači zeleni vilenjaci. Posle određenog vremena neki Kalakvendi su se takođe vratili u Srednju zemlju (uglavnom iz klana Noldora u potrazi za Silmarilima).

Što se tiče fiziče građe, vilenjaci dosta podsećaju na ljude. Po mnogim aspektima oni se mogu smatrati jednakima, pošto mogu da se venčavaju i imaju decu što se retko dešavalo. Mada vilenjaci imaju vitkija tela i njihova tela blede tokom vremena spajajući se sa njihovim duhom, Tolkin navodi da bi vilenjaci danas bili poput duhova. Vilenjaci su veoma agilni i brzi na nogama, i donekle su viši od ljudi. Takođe imaju odličnu koordinaciju, što je opisano u Gospodaru prstenova kada vilenjaci hodaju preko užadi u Lotlorijenu. Imaju veoma razvijen vid (vilin-vid), pa su u mogućnosti da vide kilometrima daleko. Takođe veoma su laki na nogama što je opisano kada družina prstena prelazi Karadras tj. kada Legolas gazi po veoma dubokom snegu bez većih poteškoća i propadanja. Takođe prilikom odrastanja, njihova tela dođu do tačke kada prestaju da stare. Iako su besmrtni, vilenjake je moguće fizički ubiti, u tom slučaju njihove duše odlaze u Valinor gde dobijaju novo telo i nastavljaju da žive. Takođe njihova tela isijavaju slabom svetlošću, a njihove uši su blago zašiljene.

Vilenjacima su napravili u tajnosti tri prstena moći, nakon što su otkrili prevaru koju je Sauron sproveo. Ta tri prstena moći su bili: Narija, prsten vatre, koji je bio dat Kirdanu brodograditelju, a on ga je prosledio Gandalfu; Nenija, prsten vode, je dat Galadrijeli ovaj prsten je posedovao moći zvezda; Vilija, prsten vazduha, koji je dat Visokom kralju vilenjaka Gil-galadu ali je nakon njegove smrti pripao Elrondu kao najvećem iscelitelju u Srednjoj zemlji. Do kraja četvrtog doba svi vilenjaci su napustili Srednju zemlju odlazeći u Neumiruće Zemlje.

Neki od značajnijih vilenjaka su bili: Elrond, Tingol, Feanor, Fingolfin, Galadrijela, Gil-galad, Fingon, Finve, Turgon itd.

Ljudi

Glavni članak: Ljudi (Tolkin)

Ljudi su bili drugorođeni od dece Iluvatarove, probudili su se u Srednjoj zemlji mnogo kasnije od vilenjaka i verovatno značajno posle patuljaka. Po izgledu su veoma slični vilenjacima, s' tim što su bili smrtni, ovu karakteristiku ljudi, Tolkin naziva Dar ljudi (engl. Gift of Man). Ljudi su starili i umirali (živeli su u proseku od 40-80 godina, osim Numenorejaca koji su živeli i po nekoliko stotina godina) fizički su, kako Tolkin opisuje, u proseku manje lepi od vilenjaka. Tri plemena ljudi se ujedinilo se vilenjacima Belerijanda i borilo na njihovoj strani. Zahvaljujući ovim prvim ljudima (Edaini), njihovi potomci su od Valara dobili kao nagradu da se nasele na ostrvu Numenor, između Srednje zemlje i Amana. Kao što je ispričano u istoriji Srednje zemlje, Numenor je uništen, a oni još uvek verni Numenorejci su se naselili u Srednjoj zemlji i nazvani su Dunedaini (Ljudi Zapada, u prevodu sa sindarina), osnovali su kraljevstva Arnor i Gondor, dok su se neki Numenorejci naselili na jugu u zemljama Harada i postali sluge Saurona, oni su nazvani Crni Numenorejci.

Dunedaini kao potomci Numenorejaca žive duže od običnih ljudi, zato što su Numenorejci pored samog ostrva dobili i blagoslov dugog života. Dunedaini u trećem dobu ne žive dugo kao Numenorejci usled mešanja sa običnim ljudima, ali i dalje žive znatno duže od ostalih ljudi. Pored Dunedaina u Hobitu se pominje i Beorn, izuzetno veliki čovek sposoban da se pretvori u velikog medveda. Beorn je jedan iz naroda Beorninga, koji se u trećem dobu spustio sa planina i naselio na obodu Mrke šume. Beorninzi su u savezu sa ljudima Mrke šume i štite ih od napada orka i goblina. u Srednjoj zemlji na kraju trećeg doba razlikujemo više naroda ljudi: ljude Gondora, ljude Rohana (Rohirime), Slobodne ljude Erijadora, Divlje ljude Dunlanda (Dunlendinge), Istočnjake (Isterlinge) i ljude Harada (Haradrime).

Kraljevi ljudi su od Saurona dobili devet prstenova moći, ali su usled slabe snage uma i volje, koja je jedna od osobina ljudi Srednje zemlje, svi pali pod kontrolu Saurona i tako postali Nazguli (Utvare prstena). Nakon pada Saurona i kraja trećeg doba, većina ostalih rasa Srednje zemlje propada i bledi dok se rasa ljudi uzdiže. Padom Saurona počinje vladavina ljudi u Srednjoj zemlji.

Neki od značajnijih ljudi su bili: Aragorn, Earendil, Isildur, Beren, Boromir, Elendil, Turin Turambar itd.

Patuljci

Patuljke je stvorio Vala Aule, ali je ponudio i da ih uništi kada mu se Iluvatar suprotstavio. Aule je stvorio sedam očeva patuljaka koji su u početku bili beživotni jer Aule nije imao moć da stvara život, ali ih je Iluvatar oživeo uvidevši da Aule nije imao nameru da mu prkosi. Jedini uslov koji je Iluvatar postavio je taj da im nije dozvoljeno da se probude pre vilenjaka što je on i ispoštovao, uspavao ih je stavio ispod planina širom Srednje zemlje. Kada su se konačno probudili, svaki od njih je postao osnivač svoje loze i svaki je osnovao svoje kraljevstvo. Tolkin je za patuljke dobio inspiraciju u staroengleskim i staronordijskim mitovima. Prvi od patuljaka Srednje zemlje koji se probudio je Durin koji je osnivač loze Dugobradih, oko kojih se vrte gotovo sve Tolkinove priče, on je osnovao i najslavnije patuljačko kraljevstvo Kazad-dum (vilenjaci su to kraljevstvo nazvali Morija, što na sindarinu znači "crni ponor") u Maglenim planinama. Patuljci su napustili Moriju tokom drugog doba kada su usled prevelikog kopanja probudili Balroga, ali su je krajem trećeg doba ponovo naselili nakon što je Gandalf ubio Balroga. Pored Kazad-duma, Tolkin je pomenuo još samo par patuljačkih kraljevstava Nogrod i Belegost, u Plavim planinama (Ered Luin). Ona su bila dom Vatrenobradih i Širokogrudih koji su se tokom prvog doba borili na strani vilenjaka Belerijanda u ratu protiv Morgota. Patuljci su, kao i ljudi, smrtni ali žive značajno duže, u proseku oko 250 godina. Niskog su rasta ali krupne građe i imaju karakteristiku da muškarci i žene nose brade te ih druge rase teško raspoznaju. U Silmarilionu je opisana i rasa sitnih patuljaka koji su bili izuzetno pokvareni i odbačeni od svojih rodova, njih su vilenjaci izrazito lovili i verovatno istrebili.

Simbol patuljaka Durinove loze

Napisano je kako su od svih rasa patuljci bili najmanje podložni korupciji i uticaju Morgota, a kasnije i Saurona. To objašnjava činjenica da ih je stvorio Aule i da su oni bili povezani sa njegovom moći. Patuljci su dobili sedam prstenova moći, jedan za svaki rod patuljaka, ali ti prstenovi nisu puno uticali na patuljke, jer je vrlo malo patuljaka svojevoljno služilo silama mraka i o njima je vrlo malo pisano. Jedino što su prstenovi prouzrokovali jeste dodatnu pohlepu za zlatom i blagom. Sauron je povratio tri prstena moći od patuljaka dok su ostala četiri, prema Gandalfu uništena od strane zmajeva. Ono što je poznato jeste da je samo nekoliko od sedam patuljačkih kuća učestvovalo u borbama „Poslednjeg saveza” na kraju Drugog doba, ali je poznato da niko od patuljaka Durinove loze nije učestvovao u borbama na strani zla. U ranom razdoblju Trećeg doba poznato je da su se iskvareni patuljci na nekim mestima stvarali saveze sa orcima i goblinima. Tolkin je u svojim beleškama nagovestio da od patuljaka koji su podlegli zlobi većina je živela u naseobinama na dalekom istoku (istočnije od Gvozdenih brda, koji su najistočnija naseobina patuljaka koja je opisana) i koji su potpali pod „senku Morgota”.) Patuljcima zloba nije u prirodi, malo ih je ikada služilo svojevoljno mračnom gospodaru (dok je za ljude ta brojka znatno veća).

Najpoznatija prebivališta patuljaka u trećem dobu su bila Gvozdena brda, Erebor, Plave Planine i Kazad-dum. Sedam porodica patuljaka su bile:

• Dugobradi
• Vatrenobradi
• Širokogrudi
• Gvozdenpesnice
• Tvrdobradi
• Crnobravi
• Kamenožni

Patuljci su nakon pada Saurona ponovo naselili Moriju i nastavili da žive, iako se o njihovoj konačnoj sudbini ništa ne zna pouzdano, pretpostavlja se da su i oni vremenom iščezli iz Srednje zemlje, ali mnogo kasnije od vilenjaka. Tolkin pominje razna imena za patuljke: na Kazdulu (patuljačkom jeziku koji je za njih stvorio Aule) oni su sebe nazivali Kazad (Khazâd); na sindarinu (jeziku šumskih vilenjaka) bili su poznati kao Naugrimi (zakržljali narod), Gonhirimi (kameni gospodari) i Dornhot (namrgođeni); na kveniji (jeziku visokih vilenjaka) bili su poznati kao Cesari.

Tolkin je kao inspiraciju za patuljke iskoristio srednjevekovni pogled na Jevreje, i kao njihove atribute im pripisuje veliku ljubav prema bogatstvu (zlatu i draguljima), volju za radom i njihovu istrajnost u tome, što se oslikava u stigmatizaciji Jevreja koja je bila prisutna još od srednjeg veka. Ističe patuljačku tajnovitost jer nisu težili da šire i otkrivaju preterano svoju kulturu sa strancima već su živeli izolovani duboko ispod zemlje u velikim dvoranama čuvajući svoje obrede i svoj kulturni identitet samo za sebe. Prema Tolkinovim izjavama nakon Drugog svetskog rata, kada su ga neki optuživali za rasizam i anti-semitizam, ovu paralelu patuljaka i Jevreja je objasnio kao skroz spontanu, jer na početku nije imao takvu nameru ali da su se sličnosti same pojavljivale kako je vreme odmicalo te se i on sam tome prepustio upotrebljujući Semitske jezike kao osnovu za patuljački. Bitno je napomenuti da Tolkin nije voleo metaforu i alegoriju i retko ih je u svojim delima upotrebljavao smatrao ih je „Površnim shvatanjem i oblikovanjem istine”.

Neki od značajnijih patuljaka su bili: Gimli, Durin, Torin Hrastoštit, Balin itd.

Hobiti

Hobiti su prema Tolkinovom pisanju predstavljali pod-vrstu Ljudi. Dok ih neki tumače i kao rođake ljudi. U samoj Srednjoj zemlji, hobiti su sebe smatrali potpuno drugom rasom. Ljudi su hobite nazivali "polutanima" pošto im je visina dostizala jedva nešto više od polovine visine prosečnih ljudi. Po stilu života su vrlo podsećali na ljude, osim po tome što su preferirali da žive ispod zemlje, u rupama, ali ne u običnim rupama već u hobitskim rupama koje su imale sve karakteristike toplog doma, kako Tolkin navodi. Iako se o njihovom postanku ništa ne zna, a o njihovoj istoriji nam Tolkin govori vrlo malo. Govori nam o tome kako su u ranom trećem dobu živeli u dolinama reke Anduin, ali da su tokom hiljada godina migrirali preko Maglenih planina i naselili se u Erijadoru tj. pretežno u Okrugu i obližnjem Briju. Hobiti su vodili uglavnom miran život uživajući u toplotama svog doma i retko lutajući daleko od kuće. Uživali su u obilju hrane, imajući i do šest obroka dnevno. Fizičke karakteristike hobita, pored niskog rasta, su izuzetno dlakavi i čvrsti tabani, zbog čega nisu morali da nose nikakvu obuću i najčešće su hodali bosi, Tolkin nam navodi kako jedini zanat koji gotovo da nije bio prisutan kod hobita jeste obućarski. Većina hobita je zazirala od velikih voda i nisu bili dobri plivači.

Prvo pominjanje hobita kod Tolkina možemo datirati pre nastanka Hobita i Gospodara prstenova, kada je na praznom papiru njegovog studenta napisao „U rupi u zemlji, živeo je hobit”, kasnije će ta rečenica postati uvod u Gospodar prstenova.

Iako krhke spoljašnosti bili su veoma vedrog duha uvek spremni za igru i zabavu, takođe su imali vrlo jaku snagu volje, prilog tome je to što Jedinstveni prsten gotovo da nije imao uticaja nad Frodom i Bilbom, dok bi u sekundi kvario srca snažnih ljudi. Kada je rat za prsten završen, a Sauron konačno poražen, Saruman je sa velikom grupom razbojnika napao i okupirao Okrug. Tako okupiran Okrug su zatekli Frodo, Sem, Meri i Pipin koji su okupili vojsku hobita i borili se protiv razbojnika, hobiti su preovladali i oslobodili Okrug, a Sarumana proterali ovaj događaj je kod Tolkina poznat kao Čišćenje okruga. Posle ovih događaja hobiti su se vratili svojim mirnim životima, živeći kao i pre gotovo neprimećeni od ostalih ljudi baveći se svojim poslovima i ne želeći da se mešaju u poslove velikog sveta (ljudi). Tolkin nam govori kako su hobiti opstali sve do današnjih dana, kako čak i danas žive mirno, neprimećeni od velikih ljudi.

Tolkin je više puta izjavio da je kao inspiraciju za Okrug imao Englesku, a da su hobiti samo obični Englezi.

Tolkin nam kazuje o tri vrste hobita koji su naselili okrugu:

• Harfuti - su najbrojniji i prvi koji su ušli u Erijador, Tolkin ih opisuje kao najsitnije. Oni su imali bliskije odnose sa patuljcima nego ostali hobiti, takođe su imali i najdlakavija stopala, ta igra reči je Tolkinu poslužila u njihovom imenovanju.
• Sturi - su drugi najbrojniji i poslednji koji su ušli u Erijador. Oni su znatno krupniji od ostalih hobita i uglavnom žive pored reka i jedini znaju da upravljaju brodovima i da plivaju. Takođe su manje "stidljivi" od ljudi.
• Falohajdi - populacijski najmanje brojna vrsta hobita, oni su drugi koji su ušli u Erijador. Uglavnom su viši od ostalih hobita i vole šume i divljinu. Oni su uglavnom lideri hobita i skloni avanturama, čak imaju i kontakte sa vilenjacima.

Neki od značajnijih hobita su: Frodo Bagins, Bilbo Bagins, Peregrin Tuk, Merijadok Brendibak, Semvajs Gemdži, Smigol iBandobras Tuk.

Druge rase

Orci i trolovi

Orci i trolovi su zla stvorenja koja je stvorio Morgot kao suprotnost deci Iluvatarovoj. Tačno poreklo orka i trolova se ne zna. Jedna teorija za postanak orka govori kako su oni izopačena verzija vilenjaka koje je Morgot stvorio zarobivši neke od vilenjaka pre prvog doba i mučeći ih unakazio, dok druga teorija govori kako je orke Morgot stvorio iz zemlje. Tolkin je kao naziv za orke bio inspirisan staroengleski nazivom (Orc) za rimskog boga podzemlja Orkusa (lat. Orcus).

Orci su opisani kao ružna i prljava stvorenja koja su imala crnu grubu kožu, visina je varirala u zavisnosti od vrste, neki su bili visoki kao ljudi, čak i viši, dok su neki bili visine hobita. Orci koji su služili Sauronu su bili nešto niži od ljudi i bili su pogrbljeni, u bitkama nisu imali jaku disciplinu niti su bili dobri ratnici pa im je u borbi najveći adut bila brojnost, čim bi bili jače napadnuti u redovima bi nastupalo rasulo. Tolkin orke opisuje kao „uvek gladne”. kako za hranom (u šta je spadalo i meso drugih rasa) tako i za ratom. Pored regularnih orka koji su služili Sauronu u Mordoru, Saruman je razvio novu vrstu orka poznatih kao Uruk-hai, oni su bili znatno viši od običnih orka bili su visine ljudi i nisu bili pogrbljeni, opisani su i kao veoma inteligentni. Bili su poznati kao odlični i vešti ratnici, za razliku od običnih orka imali su vrlo jaku vojničku disciplinu i fizički su bili veoma izdržljivi. Pored ove dve navedene vrste takođe razlikujemo i treću vrstu orka, a to su goblini (mada oko ovoga postoje razne rasprave da li su goblini podvrsta orka ili pak drugi naziv za orke). Oni su opisani kao izuzetno niski (visine hobita) i pogrbljeni, takođe su opisani kao veoma slabi i retko se kreću samostalno izvan većih grupa, takođe preferiraju život ispod zemlje tj. u pećinama. Uruk-hai gobline nazivaju snaga (robovi). Pored ove tri, Tolkin pominje i polu-orke, njih opisuje kao mešavinu ljudi i orka, fizički izgledaju više kao ljudi ali se ponašaju kao orci.

Trolove Tolkin opisuje kao zle džinove koji su najverovatnije nastali kao Morgotovo podrugivanje Entima. Trolovi su predstavljeni kao ogromne i debele zveri velike snage, takođe su predstavljeni kao izuzetno glupi. Većina trolova su kameni trolovi koji žive uglavnom u planinama i pećinama i izlaze isključivo noću zato što ih izlaganje suncu pretvara u kamen, upravo se to desilo sa tri trola u "Hobitu". Iz ovog razloga trolovi su veoma teško upotrebljavani u ratu te oni uglavnom lutaju divljinom, Sauron je upravo iz tog razloga stvorio novu vrstu trolova poznatih kao Olog-hai koji su bili nešto veći od kamenih trolova i znatno snažniji, ali glavna karakteristika koja je činila njih drugačijim jeste to što su oni mogli da opstanu na suncu i nisu se pretvarali u kamen, tako da su oni mogli da budu upotrebljeni od strane Saurona u bitkama. U bitkama su trolovi bili dobro oklopljeni što je pored njihove kože, koja je sama po sebi bila neka vrsta oklopa, trola pretvaralo u gotovo neuništivog. Nakon uništenja prstena, Tolkin ih opisuje kako izbezumljeno tumaraju divljinom.

Neki od značajnijih orka i trolova su: Gotmog, Azog, Bolg, Grišnak i Ugluk

Enti

Enti su nastali na zahtev Javane" od strane Eru Iluvatara kao zaštitnici drveća i šuma. Drugi naziv za ente jeste Onodrimi što u prevodu znači „pastiri šuma”, i za cilj su imali da zaštite šume Arde od pustošenja od strane vilenjaka, patuljaka, ljudi i orka. Reč „ent” je Tolkin preuzeo iz staroengleskog i ima značenje „džin”. Gandalf navodi kako su enti oni najstariji narod i stvoreni su pre svih, nastali su tako što je Iluvatar udahnuo život drveću. Enti su posedovali sposobnost govora zahvaljujući vilenjacima koji su ih tome naučili. Enti su veoma spora i smirena bića, sve rade promišljeno takođe oni su do neke mere besmrtna bića ali njihovo propadanja se ne odražava u smrtnosti već u tome što se enti vremenom pretvaraju u drveće. Pored enta postojali su takođe u hvorni, koji su mešavina enta i drveća, oni su drveće koje je moglo povremeno da se pomera ali ne i da govori ili su pak bili enti koji su počeli transformaciju u drveće. Poslednje prebivalište enta je šuma Fangorn, ona se takođe pominje i kao najstarija šuma u Srednjoj zemlji, mada pored Fangorna postoje indicije da enti i hvorni žive i u Erijadoru tačnije u Staroj šumi, na granici Okruga. Enti žive usamljenički život pošto Entine (žene Enta) više ne žive u Fangornu, one su se odselile (pretpostavlja se u Erijador) i zauvek nestale pretvorivši se u drvo. Enti su gajili veliku mržnju prema orkama, pošto su ovi često pustošili i palili šume.

Životinje

Orlovi su inteligentne i donekle magična bića Srednje zemlje, Tolkin ih u svojim radovima često naziva „džinovski orlovi”, zato što su bili znatno veći od običnih orlova. Oni su veoma inteligentna bića posedovali su sposobnost govora i živeli su pretežno u Maglenim planinama, praveći gnezda na nepristupačnim liticama. Živeli su odvojeno od ostatka sveta ne mešajući se preterano u živote i ratove drugih bića ali su gajili prijateljstva sa vilenjacima Rivendela i sa Istarima (čarobnjacima), najviše sa Gandalfom. Tolkin nije do kraja pojasnio poreklo orlova ali se zna da su nastali kao kreacija Manvea (valara vetra). U Silmarilionu i ranim radovima Tolkin navodi da su džinovski orlovi niži majari poslati u srednju zemlju u obliku orlova ali kasnije navodi da su oni samo obične životinje, naučene govoru. Kako su enti bili zaštitnici biljnog sveta, tako su orlovi bili zaštitnici životinjskog sveta.

Neki od orlova koji se spominju od strane Tolkina su: Torondor, pominje se kao Gospodar orlova u Silmarilionu, Gvaihir, pominje se kao Kralj orlova u Hobitu i Gospodaru prstenova. Još se imenom pominju i orlovi Meneldor i Landroval. Orlovi su više puta tokom ratova dolazili u pomoć vilenjacima, ljudima i patuljcima.

Varge su zla bića i predstavljaju veću i izopačeniju verziju vukova. Varge se opisuju kao vrlo krvoločne, navodi se kako varge najčešće žive i love u čoporima. Varge sarađuju sa orcima i goblinima kojima jedino dopuštaju da ih jašu, tako predstavljajući određenu vrstu "konjice" Sauronovih snaga. Tolkin opisuje varge kao potomke vukodlaka, bića koja je Morgot stvorio kombinujući vukove sa duhovima nižih Majara. Tolkin nam nikada nije dao potpun i precizan opis vargi. Poreklo reči "varga" takođe možemo pronaći u staroengleskom jeziku što u prevodu znači "divlji vuk" ili pak samo "vuk".

Zmajevi su bili ogromna bića najčešće u službi Morgota ili Saurona. Zmajeve možemo podeliti na nekoliko načina, prema sposobnosti da bljuju vatru: vatrene zmajeve i hladne zmajeve; Prema sposobnosti za letenje: krilate zmajeve i crve. Zmajevi su opisani kao izuzetno inteligentna bića, posedovali su sposobnost govora i bili su izuzetno privučeni zlatom. Glaurung je bio prvi zmaj koji je imao mogućnost da bljuje vatru i bio je poznat kao otac zmajeva, njega je ubio Turin. Najveći od svih zmajeva i prvi krilati vatreni zmaj je bio Ankalagon Crni, ovaj zmaj je takođe bio sluga Morgotov, njega je ubio Earendil uz pomođa Torondora, gospodara orlova. U trećem dobu nije ostalo puno zmajeva jer su bili u konstantnom sukobu sa patuljcima, poslednji veliki vatreni zmaj je bio Šmaug, on je uništio Erebor, kraljevstvo patuljaka, ali je kasnije ubijen. Njegovo ubistvo je opisano u Hobitu. Neki zmajevi su još preživljavali u severnim planinama i pustošili su gradove patuljaka ali ovi su ih konstantno lovili i u tom lovu su postajali sve efikasniji. Tolkin je umesto reči "zmaj" (engl. Dragon) češće upotrebljavao termin "aždaja" (engl. Drake) ili "crv" (engl. Worm).

Vrane se takođe pominju kao špijuni u službi Sarumana.

Gavrani se pominju kao ptice koje su patuljci koristili za prenošenje poruka tako što su ih naučili da govore.

Važno je napomenuti da u Tolkinovom svetu životinje zauzimaju veoma bitno mesto i često u sebi sadrže nešto magično. Tolkinova definicija magije se razlikuje od klasičnog viđenja magije i magičnog, ta Tolkinova crta se ocrtava u mnogim aspektima sveta, među kojima su svakako i Tolkinove životinje.

Jezici i pisma

Mnogi Srednju zemlju smatraju jednim potpunim svetom sa svim potrebnim karakteristikama zato što pored detaljno osmišljene istorije i geografije poseduje i do detalja osmišljene jezike i pisma, što je bilo jedinstveno sa pojavom Tolkina. Tolkin, pored toga što se bavio pisanjem, bio je lingvista i filolog, predavao je anglosaksonski jezik (staroengleski jezik) na Oksfordskom univerzitetu. Ovo znanje mu je omogućilo da stvori veliki broj izmišljenih jezika i pisama, a nekolicinu usavrši.

Vestron

Vestron ili „zajednički jezik”, je izmišljeni jezik koji su koristili svi narodi Srednje zemlje za međusobno sporazumevanje. Ovaj jezik predstavlja u stvari engleski jezik koji je Tolkin koristio za pisanje i on je sam po sebi stvaran jezik, ali ono što ga čini „izmišljenim” jeste njegova istorija koju je Tolkin stvorio, kao i piščev odnos prema jeziku kao fiktivnom. To možemo povezati sa činjenicom da je Tolkin ovaj svet poistovećivao sa svetom u kome mi živimo tj. o njemu je pisao kao o dalekoj prošlosti našeg sveta, prema Tolkinu mi živimo u 12. dobu Srednje zemlje. Prema Tolkinu ovaj jezik potiče od jezika ljudi Numenora zvanog Adunak koji se menjao nakon pada Numenora i primio uticaje drugih jezika. Originalan naziv za Vestron je Aduni, dok su vilenjaci ovaj jezik nazivali Anunaid (vestron - jezik zapada).

Vilenjački

Tolkin je posvetio veći deo svog života stvarajući vilenjački jezik. Sa stvaranjem je započeo još 1911. godine, pre nego što je došao na ideju o pisanju Silmariliona, čije prve nacrte vidimo tek 1915. ovaj jezik zajedno sa njegovim pismom je konstantno stvarao i unapređivao sve do svoje smrti. Vilenjački jezik nije jedinstven već je Tolkin stvorio čitavu lepezu različitih srodnih jezika i dijalekata te se vilenjački jezik može uklopiti u podelu vilenjaka.

• Primitivni kvendijski ili primitivni vilenjački, predstavlja prvi jezik svih vilenjaka nakon što su se probudili kraj jezera Kujvijenen, iz ovog jezika su nastali svi ostali dijalekti. Ovaj jezik Tolkin nije opisao tako detaljno kao neke od narednih.
• Avarin ili jezik tamnih vilenjaka, predstavlja jezik onih klanova koji su odbili da otputuju u Valinor.
• Eldarin predstavlja zajednički jezik tri klana vilenjaka koji su stigli ili započeli putovanje u Valinor, te vilenjake koji su stigli u Valinor valari su nazvali Eldari i zbog toga se ovaj jezik naziva Eldarin. Iz ovog jezika je nastala većina vilenjačkih jezika.
  • kvenija ili visokovilenjački predstavlja u potpunosti razvijen jezik koji je Tolkin razvijao ceo život u potpuno funkcionalan. Tolkin je takođe izmislio u potpunosti funkcionalno pismo za ovaj jezik pod nazivom tengvar. Pored samog pisma napisao je i gramatiku i istoriju jezika što mu daje dodatnu ubedljivost. Kod samog tengvara razlikujemo dva sistema pisanja: Tačkasti sistem, gde su samoglasnici predstavljeni znacima iznad ili ispod slova, u zavisnosti od pozicije samoglasnika; Regularni sistem gde su sva slova predstavljena znakovima. Kao inspiraciju za ovaj jezik Tolkin je koristio uglavnom Finski jezik. Kvenija je jezik Visokih vilenjaka tj. onih vilenjaka koji su ostali da žive u Valinoru i on je najkompletniji od svih jezika koje je Tolkin stvorio. Ovaj jezik se može podeliti na dva dijalekta.
    • Vanjarski dijalekat predstavlja dijalekat Vanjara, najplemenitijih od svih vilenjaka i prvog klana koji je stigao u Aman.
    • Noldorski dijalekat predstavlja dijalekat Noldora koji su ostali da žive u Valinoru, oni su klan vilenjaka koji je drugi stigao u Aman.
  • Telerin je jezik Telera, vilenjaka trećeg klana koji su poslednji došli u Aman, oni su takođe bili poznati kao i morski vilenjaci zato što su živeli na obali mora i bili vešti moreplovci. U prevodu sa kvenije, reč Teleri znači „oni koji dolaze poslednji”.
  • Nandorin je jezik Nandora, vilenjaka trećeg klana koji nisu stigli u Aman. Nandori su kasnije postali poznati kao Zeleni vilenjaci ili pak Silvan vilenjaci.
  • Sindarin je jezik Sindara, vilenjaka koji su ostali u Belerijandu i nikada nisu kročili u Aman. Ovi vilenjaci su takođe bili poznati i kao Sivi vilenjaci ili pak Šumski vilenjaci. Nakon uništenja Belerijanda oni su naselili razne delove Srednje zemlje. Noldori koji su napustili Valinor su prestajali da koriste noldorski dijalekat kvenije već su koristili sindarin. Sindarin je pored kvenije najrazvijeniji jezik koji je Tolkin stvorio, ova dva jezika sama po sebi jesu slična ali sadrže bitne razlike te se ne mogu nazvati dijalektima jednog jezika. Iako postoje i određene gramatičke razlike sa kvenijom, kao pismo za sindarin je takođe korišćen tengvar. Tolkin je sindarin po zvučnosti bazirao na velški. Tako da sindarin ima neke karakteristike keltskih jezika. Koji svoju osnovu takođe imaju u staroengleskom i staronordijskom.

Patuljački

Patuljci su kao i svi ostali narodi posedovali svoj jezik. Patuljci svoj jezik nazivaju kazdul, i prema istoriji ovaj jezik je stvorio Aule, Vala koji je stvorio patuljke. Ovaj jezik je tajan i patuljci ga retko koriste u javnosti, te postoji vrlo malo ljudi ili vilenjaka koji su ga znali. Kazdul se pisao runskim pismom pod imenom kirit. To pismo su prvobitno koristili vilenjaci, dok ga nisu zamenili tengvarom, a tek onda su ga preuzeli patuljci. Tolkin je malo reči zapisao na patuljačkom i time je doprineo tajnovitosti jezika. Njemu su kao inspiracija i osnova za patuljački poslužili semitski jezici, pre svega jevrejski. Tolkin je u pismu govor patuljaka poredio sa govorom Jevreja: "Istovremeno starosedeoci i došljaci u svojim naseobinama, oni govore zvaničnim jezikom. ali sa određenim akcentom usled svog maternjeg jezika...". Naravno, Tolkinovo poređenje se ne zasniva samo na poređenju sa stereotipnim prikazom Jevreja, već i po tome što mnoge patuljačke reči imaju koren u jevrejskom jeziku.

Crni govor

Crni Govor (engl. Black Speech) je jezik Mordora koji je stvorio Sauron kao jezik koji bi zamenio sve varijacije orčkih jezika koji su bili u upotrebi širom Srednje zemlje. Ovaj jezik je postojao u svoja dva oblika:

• Čistom obliku koji je u originalu korišćen od strane Saurona, Nazgula i Olog-haja.
• Uprošćenom obliku koji je korišćen od strane Sauronovih oficira i sluga.

Crni Govor je korišćen za natpis na jedinstvenom prstenu.

Jedan prsten da svima gospodari, jedan sa svima seže

jedan prsten da sve okupi i u tami ih sveže

Sauron je pokušao da nametne ovaj jezik svim stvorenjima koja su bila pod njegovom kontrolom ali to nije uspevao. Crni govor je ostvario veliki uticaj na sve jezika orka i zlih ljudi. Ovaj jezik je smatran prokletim, te su vilenjaci odbijali da ga iѕgovaraju u javnosti.

Tolkin je lingvistički obradio i proširio crni govor ali se i sam plašio njegovog "prokletstva" te ga nije do kraja obradio kao neki od vilenjačkih. U prilog tome govori zanimljivost da je Tolkin on obožavaoca dobio pehar sa ugraviranim natpisom sa jedinstvenog prstena, Tolkin nikada nije pio iz njega, plašeći se njegovog „prokletstva”, već ga je samo koristio kao pepeljaru.

Knjige

Gospodar prstenova i Hobit su predstavljeni kao Tolkinovo prepričavanje događaja opisanih u Crvenoj knjizi Vestmarha, koja je bila napisana od strane Bilba Baginsa, Froda Baginsa i ostalih hobita koji se nalaze u centru zbivanja. Tolkin je opširno opisao istorijsku i lingvističku pozadinu za ova dela u vidu drugih knjiga kao što su Silmarilion koja predstavlja osnovni izvor informacija o stvaranju srednje zemlje i dešavanjima u prvom, drugom i ranom trećem dobu, o Valinoru i Numenoru. Istorija srednje zemlje, koja se sastoji od dvanaest tomova, i Nezavršene priče predstavljaju glavni izvor za istoriju Srednje zemlje i mnoge sporedne događaje koji nisu dovoljno opisani u glavnim delima. Mnoge od ovih knjiga je završio njegov sin Kristofer Tolkin nakon očeve smrti. Tolkin je tokom celog svog života vršio prepisku sa svojim čitaocima ali i drugim piscima, mnogima pojašnjavajući neke događaje koji su ostali nerazjašnjeni u njegovim glavnim radovima i odgovarao je na razna pitanja. Ova pisma je sakupio njegov sin Kristofer i objavio ih u knjizi pod nazivom Pisma Dž. R. R. Tolkina.

Tolkin je 1961. bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, ali je izgubio od jugoslovenskog pisca Iva Andrića.

Radovi

• 1937. Hobit
  • Hobit Bilbo Bagins se pridružuje čarobnjaku Gandalfu i družini patuljaka u misiji da povrate staro kraljevstvo patuljaka Erebor od zmaja Šmauga.
• 1954. Družina prstena, prvi deo Gospodara prstenova
  • Bilbov nećak i naslednik Frodo Bagins odlazi na zadataka da otarasi Srednju zemlju Jedinstvenog prstena, zajedno sa Družinom prstena.
• 1954. Dve kule, drugi deo Gospodara prstenova
  • Družina se deli, dok Frodo i Sem nastavljaju svoje putovanje, Aragorn, Gimli i Legolas se bore da spasu hobite Pipina i Veselog od Orka, ali i da spasu Kraljevstvo Rohan.
• 1955. Povratak kralja, treći deo Gospodara prstenova
  • Frodo i Sem ulaze u Mordor, dok Aragorn stiže u Gondor i stiče pravo na svoje nasledstvo.
• 1962. Avanture Toma Bombadila
  • Skup pesama vezanih za Gospodara prstenova.
• 1967. Put ide zauvek dalje
  • Ciklus pesama objavljenih kao kompozicije u pisanom i zvučnom formatu od strane kompozitora Donalda Svona.

Tolkin umire 1973. Svi dalji radovi su dorađeni od strane Kristofera Tolkina i objavljeni posthumno. Samo Silmarilion, Bilbova poslednja pesma i Deca Hurinova su završena dela, ostalo predstavlja skupove raznih Tolkinovih beleški.

• 1977. Silmarilion
  • Istorija Starih dana, pre dešavanja Gospodara Prstenova, uključuje i pad Numenora.
• 1980. Nezavršene priče
  • Priče i eseji vezani za Silmarilion i Gospodar Prstenova, ali mnoge nikada nisu završene.
• 1981. Pisma Dž. R. R. Tolkina
  • Skup raznih pisama napisanih od strane Tolkina tokom njegovog života. Većina se odnose na Srednju zemlju
• 1990. Bilbova poslednja pesma
  • Pesma objavljena na posteru 1974, kao knjiga objavljena tek 1990. godine.
• Istorija Srednje zemlje serijal knjiga:
  • 1983. Knjiga izgubljenih priča 1
  • 1984. Knjiga izgubljenih priča 2
    • Najranije verzije mitologije, od početka do kraja.
  • 1985. Balade Belerijanda
    • Dve velike pesme o Berenu i Lutijeni i Turinova saga.
  • 1986. Stvaranje Srednje zemlje
    • Početak pisanja mitologije.
  • 1987. Izgubljeni put i ostala pisanja
    • Ubacivanje Numenora u mitologiju i nastavak ispravljanja.
  • 1988. Povratak senke (Istorija Gospodara prstenova, prvi tom)
  • 1989. Izdaja Izengarda (Istorija Gospodara prstenova, drugi tom)
  • 1990. Rat za prsten (Istorija Gospodara prstenova, treći tom)
  • 1992. Poraz Saurona (Istorija Gospodara prstenova, četvrti tom)
    • Odvijanje Gospodara prstenova. Poraz Saurona takođe sadrži još jednu verziju priče o Numenoru.
  • 1993. Morgotov Prsten (Kasniji Silmarilion, prvi deo)
  • 1994. Rat za dragulje (Kasniji Silmarilion, drugi deo)
    • Nakon objavljivanja Gospodara prstenova Tolkinova revizija mitologije za objavljivanje. Uključuje kontroverzan deo "Transformacija mitova", koji dokumentuje kako su se Tolkinova razmišljanja radikalno promenila u poslednjim godinama njegovog života.
  • 1996. Narodi Srednje zemlje
    • Izvorni materijal za dodatke u Gospodaru Prstenova i nekim daljim pisanjima vezanim za Silmarilion.
• 2007. Deca Hurinova
  • Prepričavanje jedne od tri Velike priče iz Silmariliona (Druge dve su priča o Berenu i Lutijeni, kao i o Padu Gondolina), kao jedinstveno delo za cilj ima povećanje čitljivosti i razumevanja same priče, kao i dodavanje mnogih detalja, za razliku od kratkog prepričavanja koje se nalazi u Silmarilionu.
• Istorija Hobita (u dva toma, pripremljen od strane Džona Ratelifa)
  • 2007. Gospodin Bagins
  • 2007. Povratak u Bag-end
• 2017. Priča o Berenu i Lutijeni
  • Knjiga ilustrovana od strane Alana Lia i pripremljena od strana Kristofera Tolkina, prikazuje drugačije verzije priče o Berenu i Lutijeni, kao i razvitak priče tokom vremena.
• 2018. Pad Gondolina
  • Knjiga ilustrovana od strane Alana Lia i pripremljena od strane Kristofera Tolkina, govori o osnivanju i padu vilenjačkog grada i kraljevstva Gondolin. Uz Decu Hurinovu i Priču o Berenu i Lutijeni, predstavlja poslednju samostalnu publikuaciju od tri "Velike priče starih dana" koje se mogu pronaći u Silmarilionu.

Adaptacije

Filmovi

U pismima svom sinu Kristoferu Tolkinu, Dž. R. R. Tolkin je opisao svoju dilemu prema filmskim adaptacijama njegovih dela izarzom: „Umetnost ili novac”. On je United Artists-u prodao filmska prava na Hobita i Gospodara prstenova, nakon primanja računa za porez. Prava su trenutno u rukama Middle-Earth Enterprises-a, takođe poznatim i kao „Preduzeće Tolkin” (engl. Tolkien Enterprises). „Tolkinova zaostavština” (engl. Tolkien Estate, pravno telo u vlasništvu porodice Tolkin) i dalje zadržava filmska prava na Silmarilion i ostala dela.

Prva filmska adaptacija koja je prikazana jeste Hobit iz 1977. godine.

Naredne godine (1978) izašao je animirani film pod nazivom Gospodar prstenova. Film je naišao na podeljeno mišljenje među kritičarima i fanovima, iako je ostao gotovo u potpunosti veran originalnoj priči.

Poslednji deo Gospodara prstenova pod nazivom Povratak kralja je izašao 1980. godine i u njemu se prikazao završetak radnje Gospodara prstenova, sa manom da ne počinje završetkom prethodnog filma.

Važno je napomenuti da su sva tri filma animirana, ali da imaju gotovo potpunu autentičnost sa knjigama.

Na igranu verziju filma se čekalo dugo, sve dok krajem 1990-ih nije nastala inicijativa za snimanje igrane verzije Gospodara prstenova od strane Pitera Džeksona i Nju lajn sinema, koje je dodatno finansirala Vlada Novog Zelanda.

• 2001. Gospodar prstenova: Družina prstena
• 2002. Gospodar prstenova: Dve kule
• 2003. Gospodar prstenova: Povratak kralja

Trilogija je doživela veliki uspeh, kako u bioskopima tako i kod kritičara. Tri filma su zajedno dobila 17 Oskara. Trilogija je postala jedna od najprofitabilnijih i najnagrađivanijih trilogija u istoriji filma. Samo Povratak kralja je bio drugi najprofitabilniji film u istoriji u trenutku kada je izašao, a osvojio je i 11 Oskara, te se tako izjednačio sa filmovima Ben Hur i Titanik po broju osvojenih nagrada Američke akademije. Filmovi su postali kultna ostvarenja, izazvali su ogroman talas interesovanja za knjige, ali su takođe podstakli turizam na Novom Zelandu, na kome su snimani Gospodar Prstenova, a kasnije i Hobit. Vlada Novog Zelanda je podržala snimanje trilogije Gospodar prstenova sa 150 miliona američkih dolara.

Avion novozelandske avio kompanije sa prikazanim motivima Hobita

Trilogija Hobit je igrana adaptacija romana Hobit, koji je napravljen kao prethodnik dešavanjima u Gospodaru prstenova. Filmove je takođe režirao Piter Džekson. Iako je Tolkinov roman u obliku jedne knjige (za razliku od trotomnog Gospodara prstenova), Džekson je odlučio da i Hobita snimi u obliku filmske trilogije. Ovakva odluka je naišla na podeljeno mišljenje među obožavaocima.

• 2012. Hobit: Neočekivano putovanje
• 2013. Hobit: Šmaugova pustošenja
• 2014. Hobit: Bitka pet armija

Važno je napomenuti da Kristofer Tolkin i Tolkien Estate nisu bili zadovoljni ekranizacijom Gospodara prstenova, a naročito ne ekranizacijom Hobita. Razlog leži u tome što je književna priča promenjena do te mere da u nekim trenucima gubi početnu zamisao njenog kreatora. To se posebno odnosi na ekranizaciju Hobita čija je radnja u odnosu na roman mnogo više izmenjena nego prilikom adaptacije Gospodara. Bez obzira, Kristofer Tolkin zauzima negativan stav prema oba ostvarenja. Prema tome Kristofer Tolkin je potvrdio da sigurno neće prodati prava na ekranizaciju Silmariliona, plašeći se da knjiga ne doživi istu sudbinu.

Srednja zemlja se pominje i u biografskom filmu iz 2019. godine, o životu i mladosti Dž. R. R. Tolkina, pod nazivom Tolkin. U ovom filmu je prikazan početak Tolkinovog stvaralaštva i događaji koji su ga inspirisali za stvaranje Srednje zemlje.

Igre

Tolkinov rad je imao veliki uticaj na razvitak fantazijskih igara uloga (engl. role-playing game). Ubedljivo najpoznatija igra na čiji razvitak je imao uticaj Tolkinov rad i Srednja zemlja jeste Lagumi i zmajevi (engl. Dungeons & Dragons), ali pored nje postojale su još dve igre koje su direktan produkt Tolkinovog rada — to su The Lord of the Rings Roleplaying Game i Middle-earth Role Playing Game.

„Srednja zemlja igraj poštom” igra je originalno nastala 1990. godine i to pod licencom Tolkien enterprises; ova igra se proizvodi i danas.

Tri ratne igre su stvorene na osnovu Tolkinovog rada; to su bile: Rat za prsten (pokriva većinu događaja iz Gospodara prstenova), Gondor (fokusira se na bitku na pelenorskim poljima) i Sauron (pokriva dešavanja iz Drugog doba tokom bitke ispred kapija Mordora). Igra na tabli pod nazivom Rat za prsten je takođe objavljena.

Elektronik arts je objavio igre za igračke konzole i računare zasnovane na filmovima Pitera Džeksona. Ovo je uključivalo platforme kao što su Dve kule i Povratak kralja, te popularnu stratešku igru Gospodar prstenova: Bitka za Srednju zemlju i njen nastavak Gospodar prstenova: Bitka za Srednju zemlju II — kao i njenu ekspanziju Gospodar prstenova: Bitka za Srednju zemlju II: Veštac-kralj Angmara i fantazijsku igru uloga Gospodar prstenova: Treće doba.

Neke od najnovijih i grafički najzahtevnijih igara čija je radnja smeštena između dva Tolkinova najznačajnija rada (Gospodara prstenova i Hobita) jesu „Srednja zemlja: Senka Mordora” (engl. Middle-earth: Shadow of Mordor) objavljena u septembru 2014. godine, te nastavak „Srednja zemlja: Senka rata” (engl. Middle-earth: Shadow of War) objavljena u oktobru 2017. godine. U ovim video-igrama igrač preuzima ulogu Taliona, ubijenog izvidnika Gondora koji se nalazi zarobljen u svetu između živih i mrtvih. On je potpomognut od utvare Kelebrimbora (vilenjačkog velikaša koji je napravio prstenove moći). Zajedno oni moraju izazvati haos u vojskama Mordora.

Američka kompanija Terbajn (deo Vorner brosa) objavila je prvu MMORPG igru smeštenu u Srednjoj zemlji pod nazivom Lord of the Rings Online: Shadows of Angmar (skraćeno 'LOTRO') u aprilu 2007. godine. Od tad je napravljeno nekoliko velikih ekspanzija dodavanjem većih delova mape:

• Senke Angmara (engl. Shadow of Angmar): originalna igra koja obuhvata Okrug, Rivendel, Bri i generalno veći deo Erijadora (Područje zapadno od Mističnih planina)
• Rudnici Morije (engl. Mines of Moria): dodati Eregion, Morija i Lotlorijen
• Opsada Mrke šume (engl. Siege of Mirkwood): dodati južni deo Mrke šume (uključujući Dol Guldur) i Enedvait
• Uzdizanje Izengarda (engl. Rise of Isengard): dodati Dunland, Rohanski prolaz, Izengard i Velika reka
• Jahači Rohana (engl. Riders of Rohan): dodat istočni deo Rohana, istočno od reke Entvoš; istočni Rohan je podeljen na četiri dela: Vold, Sutkrofts, Norkrofts i Dolinu Entvoša, a kasnije je dodat i region Vildermura
• Helmov Ponor (engl. Helms Deep): dodat zapadni deo Rohana, zapadno od Entvoša; ovaj region se spaja sa Rohanskim prolazom na zapadu i sadrži prestonicu Edoras, kao i samu tvrđavu Helmov Ponor
• Mordor (engl. Mordor): dodat veći region Mordora koji uključuje Crnu kapiju i Planinu vatre; važno je napomenuti da su pre ove ekspanzije postepeno dodavani delovi Gondora i Itilijena (područje istočno od Minas Tirita, na granici sa Mordorom), tako da je celokupan Gondor ubačen ali se on ne smatra većom ekspanzijom

Pored zvanično licenciranih igara nastali su i mnogi Tolkinom inspirisani modovi na već postojeće igre, kao što su Warcraft III, Rome: Total War, Medieval II: Total War, The Elder Scrolls IV: Oblivion i The Elder Scrolls V: Skyrim.

Srednja zemlja u drugim radovima

Postoje koncepti slični ili identični sa konceptom Srednje zemlje u drugim Tolkinovim radovima, kao i u radovima drugih pisaca. Najraniji primer jeste moderna engleska pesma „Sivi Čarobnjak” (1918) od Margaret Vajdmer:

Ja sam živela veoma srećno na Srednjoj zemlji
Srećno koliko sluškinja može biti
Dok Sivi Čarobnjak nije došao niz put
I ogrnuo me svojim prašnjavim ogrtačem...

Još jedan primer jeste K. S. Luisova Svemirska trilogija, u kojoj se Zemlja takođe naziva „Srednja zemlja”. Luisov roman, smešten oko Drugog svetskog rata, posebno povlači paralele sa Tolkinovim legendarijumom (u to vreme većina Tolkinovih radova još uvek nije objavljena, ali je važno napomenuti da su Luis i Tolkin bili prijatelji i rivali), te Luis tretira te reference primarno kao činjenice unutar svoje fikcije.

Literatura

• Chance, Jane (2001). The Lord of the Rings: The Mythology of Power. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-9017-4. 
• Burns, Marjorie (2005). Perilous Realms: Celtic and Norse in Tolkien's Middle-earth. University of Toronto Press. str. 21. ISBN 978-0-8020-3806-7. 
• Solopova, Elizabeth (2009). Languages, Myths and History: An Introduction to the Linguistic and Literary Background of J.R.R. Tolkien's Fiction. North Landing Books. str. 70,84. ISBN 978-0-9816607-1-4. 
• Solopova, Elizabeth (2009). Languages, Myths and History: An Introduction to the Linguistic and Literary Background of J.R.R. Tolkien's Fiction. North Landing Books. str. 75—76. ISBN 978-0-9816607-1-4. 
• Shippey, Tom (2001). J.R.R.Tolkien - Author of the Century. Houghton Mifflin. str. 88. ISBN 978-0-618-12764-1. 
• Tolkien, J. R. R. (2012). The Hobbit. Houghton Mifflin Harcourt. str. 60. ISBN 978-0-54795-197-3. 
• Brin, David (2008). Through Stranger Eyes: Reviews, Introductions, Tributes & Iconoclastic Essays. Nimble Books. str. 37. ISBN 978-1-934840-39-9. 
• Fimi, Dimitra (2008). Tolkien, Race and Cultural History: From Fairies to Hobbits. Palgrave. str. 158. ISBN 978-0-230-21951-9. 
• Carter, Lin (2011). Tolkien: A Look Behind The Lord Of The Rings. Hachette UK. ISBN 978-0-575-11666-5. 
• Tyler, J. E. A. (1980). The New Tolkien Companion. Avon Books. str. 166. ISBN 978-0-380-46904-8. 
• Tolkien, J. R. R. (1937), Anderson, Douglas A., ur., The Annotated Hobbit, Boston: Houghton Mifflin (objavljeno 2002), ISBN 0-618-13470-0 
• Tolkien, John Ronald Reuel (2004) [1954-5]. The Lord of the Rings (2004 single-volume izd.). London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-718236-7.. 
• Tolkien, J. R. R. (1977), Tolkien, Christopher, ur., The Silmarillion, Boston: Houghton Mifflin, ISBN 0-395-25730-1 
• Tolkien, J. R. R. (1980), Tolkien, Christopher, ur., Unfinished Tales, Boston: Houghton Mifflin, ISBN 0-395-29917-9 
• Carpenter, Humphrey, ur. (1981), The Letters of J. R. R. Tolkien, Boston: Houghton Mifflin, ISBN 0-395-31555-7 
• Tolkien, John Ronald Reuel (2013) [2007]. Tolkien, Christopher, ur. The Children of Húrin. London: HarperCollins. ISBN 978-86-10-00701-5. 
• Tolkien, J. R. R. (1984), Tolkien, Christopher, ur., The Book of Lost Tales, 1, Boston: Houghton Mifflin, ISBN 0-395-35439-0 
• Tolkien, J. R. R. (1986), Tolkien, Christopher, ur., The Shaping of Middle-earth, Boston: Houghton Mifflin, ISBN 0-395-42501-8 
• Tolkien, J. R. R. (1994), Tolkien, Christopher, ur., The War of the Jewels, Boston: Houghton Mifflin, ISBN 0-395-71041-3 

Spoljašnje veze

• Lord of the Rings Wiki
• Tolkien Estate
• Tolkien Gateway
• The Encyclopedia of Arda