Сталкер (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stalker
Scena iz filma
Izvorni naslovStalker
Žanrnaučna fantastika, drama, parabola
RežijaAndrej Tarkovski
ScenarioAndrej Tarkovski po romanu Arkadija i Borisa Strugatski
ProducentAleksadra Demidova
Glavne ulogeAleksandar Kajdanovski
Nikolaj Grinjko
Anatoli Solonjicin
MuzikaEduard Artemjev
Direktor
fotografije		Aleksandar Knjažinski
MontažaLjudmila Feiginova
Producentska
kuća		Мосфильм
Godina1979.
Trajanje163 minuta
Zemlja SSSR
Jezikruski
Budžet500.000−1.000.000 rubalja
IMDb veza

Stalker (rus. Сталкер) je naučnofantastični triler snimljen 1979. godine u režiji Andreja Tarkovskog po motivima romana „Piknik pored puta“ autora Borisa i Arkadija Strugackog. Opisuje putovanje trojice ljudi kroz postapokaliptičku divljinu nazvanu Zona, u potrazi za prostorijom koja ispunjava najskrivenije, najdublje želje.

Stalker vodi pisca, razočaranog i ispunjenog cinizmom i kritikom genija, i tihog naučnika koji se sa razlogom brine za svoj ranac, kroz Zonu, opasan predeo pun čudnih fenomena nepoznatih nauci i gravitacionih anomalija koje u trenutku mogu da unište čoveka. Niko ne zna šta se zaista desilo u Zoni. Pretpostavljaju da je tu pao neki meteorit i poremetio sile prirode. Celo mesto je okruženo bodljikavom žicom i stražarima. U takvom ambijentu se odvija drama između i unutar trojice ljudi.

Film je sniman svega nekoliko dana na prostoru napuštene hidroelektrane, blizu Jagale u Estoniji. Po svedočenju Vladimira Šaruna, u blizini mesta snimanja, uzvodno, se nalazilo hemijsko postrojenje koje je ispuštalo otrovne hemikalije u reku. U jednom delu filma se može videti kako za vreme leta pada sneg i bela pena plovi po reci. To je u stvari bio smrtonosni otrov. Mnoge žene u ekipi su dobile alergijske reakcije po licu. Sam Tarkovski je umro od raka pluća, kao i Anatolij Solonjicin. Da je bio u pitanju otrov, bilo je nedvosmisleno jasno kada je i Larisa Tarkovska umrla od iste bolesti.[1]

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Aleksandar Kajdanovski Stalker
Alisa Frendlih Stalkerova žena
Anatolij Solonicin Pisac
Nikolaj Grinjko Profesor
Nataša Abramova Stalkerova ćerka

Filmska ekipa[uredi | uredi izvor]

  • Režiser: Andrej Tarkovski
  • Pomoćni režiser: Larisa Tarkovski
  • Scenario: Boris i Arkadij Strugacki i Andrej Tarkovski
  • Montaža: Ljudmila Fejginova
  • Muzika: Eduard Artemjev
  • Prva kamera: Georgij Rerberg (nijedan od njegovih snimaka nije korišćen)
  • Druga kamera: Aleksandar Knjažinski
  • Režiser zvuka: Vladlen Šarun

Teme i interpretacije[uredi | uredi izvor]

U recenziji za magazin Slant, kritičar Nik Šager opisuje film kao „gustu, složenu, često kontradiktornu i beskrajnu alegoriju o ljudskoj svesti, neophodnosti vere u sve sekularniji, racionalniji svet i ružnim, neprijatnim snovima i želje koje borave u srcima ljudi“, dok priznaje da iskosanost slika čini definitivnu interpretaciju „i bespredmetna... [i] donekle uzaludna“.[2]

Nekoliko kritičara je identifikovalo prirodu ljudske želje kao centralnu temu filma. Džejms Berardineli tumačeći navodi da „nečija najdublja želja možda nije ono što se misli da jeste i da bi možda bilo bolje da je ne ostvari“,[3] dok Šager opisuje film kao hvatanje „suštine onoga što je čovek napravljen od... žudnje za nečim što je istovremeno van našeg domašaja, a ipak svojstveno svakom od nas“.[2]

Džef Dajer tvrdi da Stalker „traži azil od sveta“ i kaže da „iako film možda nije o gulagu, progone ga sećanja na logore, zbog preklapanja rečnika („Zona“, „meso brusilica") do Stalkerove obrijane glave u zek stilu".[4]

Tajanstvena zona filma uporedila je sa Černobiljskom zonom isključenja koja je uspostavljena 1986. (sedam godina nakon objavljivanja filma) posle katastrofe u Černobilju.[5] Neki od ljudi zaposlenih da vode računa o napuštenoj elektrani sebe naziva "stalkerima".[6] Iako film ne precizira poreklo Zone, pri kraju, na snimku Stalkera sa porodicom izvan Zone, u pozadini se vidi ono nešto što liči elektrani. Teme nuklearnog zračenja i degradacije životne sredine Tarkovski će ponovo istraživati u svom poslednjem filmu Žrtva.

Na sredini filma, Stalker ima unutrašnji monolog u kome citira ceo 76. odeljak Knjiga puta i vrline, čiji tekst karakteriše mekoću i savitljivost kao osobine novorođenčeta, dakle, novog života; tvrdoća i snaga su, naprotiv, osobine koje se približavaju smrti. („Čovek, kada uđe u život, mek je i slab. Kada umre, on je tvrd i jak")[7]

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Scenario[uredi | uredi izvor]

Nakon što je pročitao roman, Piknik pored puta, Arkadija i Borisa Strugackog, Tarkovski ga je u početku preporučio prijatelju, filmskom reditelju Mihailu Kalatozovu, misleći da bi Kalatozov mogao biti zainteresovan da ga adaptira. Kalatozov je napustio projekat kada nije mogao da dobije prava na roman. Tarkovski se tada veoma zainteresovao za adaptaciju romana i proširenje njegovih koncepata. Nadao se da će mu to omogućiti da snimi film koji je u skladu sa klasičnim aristotelovskim jedinstvom; jednu akciju, na jednoj lokaciji, u roku od 24 sata (jedan trenutak u vremenu).[8]

Tarkovski je na ideju o Zoni gledao kao na dramatično sredstvo za izvlačenje ličnosti trojice protagonista, posebno na psihološku štetu uzrokovanu idealističkim pogledima Stalkera jer on nije u stanju da usreći druge:

„To je, takođe, ono o čemu je Stalker: junak prolazi kroz trenutke očaja kada mu je vera poljuljana; ali svaki put kada dođe do obnovljenog osećaja svog poziva da služi ljudima koji su izgubili nade i iluzije.[9]

Film je znatno drugačiji od romana. Prema intervjuu sa Tarkovskim iz 1979. godine, film u suštini nema ništa zajedničko sa romanom osim dve reči „Stalker“ i „Zona“.[8]

Ipak, postoji nekoliko sličnosti između romana i filma. U oba dela Zonu čuva policijska ili vojna straža, očigledno ovlašćena da upotrebi smrtonosnu silu. Stalker u oba dela testira sigurnost svog puta bacajući matice i zavrtnje vezane komadićima tkanine, potvrđujući da gravitacija funkcioniše kao i obično. Lik po imenu Porkjupajn je mentor Stalkeru. U romanu česte posete Zoni povećavaju verovatnoću abnormalnosti kod potomaka posetioca. U knjizi Stalkerova ćerka ima svetlu kosu po celom telu, dok je u filmu obogaljena i ima psihokinetičke sposobnosti. „Mlin za meso“, posebno opasna lokacija, pominje se i u filmu i u knjizi. Ni u romanu ni u filmu žene ne ulaze u zonu — zaista, u filmu se pojavljuje ženski lik koji je predstavljen kao da želi da uđe u zonu, ali koju Stalker otpušta pre odlaska. Konačno, cilj ekspedicije u oba dela je uređaj za ispunjavanje želja.

Produkcija[uredi | uredi izvor]

U intervjuu za DVD MK2, scenograf Rašit Safiulin, podsetio se da je Tarkovski proveo godinu dana snimajući verziju scena Stalkera na otvorenom. Međutim, kada se ekipa vratila u Moskvu, otkrili su da je ceo film bio nepropisno razvijen i da su njihovi snimci neupotrebljivi. Film je snimljen na novom modelu Kodak 5247 sa kojim sovjetske laboratorije nisu bile baš upoznate.[10] Čak i pre nego što je problem sa filmskom trakom otkriven, odnosi između Tarkovskog i prvog direktora fotografije Georgija Rerberga su se pogoršali. Nakon što je video nepravilno razvijen materijal, Tarkovski je otpustio Rerberga. U vreme kada je otkriven nedostatak filma, Tarkovski je snimio sve scene na otvorenom i morao je da ih odbaci kao neupotrebljive. Safiulin tvrdi da je Tarkovski bio toliko očajan da je želeo da napusti dalji rad na filmu.[10]

Nakon problema sa protraćenom filmskom trakom, sovjetski filmski odbori su hteli da ugase projekat, ali je Tarkovski došao do rešenja: tražio je da mu se dozvoli snimanje dvodelnog filma, što je podrazumevalo dodatne rokove i više sredstava. Tarkovski je na kraju ponovo snimio skoro ceo film sa novim direktorom fotografije Aleksandrom Knjažinskim. Prema rečima Safiulina, konačna verzija Stalkera je potpuno drugačija od one koju je Tarkovski prvobitno snimio.[10]

Dokumentarni film Rerberg i Tarkovski: obrnuta strana „Stalkera” Igora Majborode nudi drugačije tumačenje odnosa Rerberga i Tarkovskog. Rerberg je smatrao da Tarkovski nije spreman za ovaj scenario. Rekao je Tarkovskom da prepravi scenario kako bi postigao dobar rezultat. Tarkovski ga je ignorisao i nastavio sa snimanjem. Posle nekoliko prepirki, Tarkovski je poslao Rerberga kući. Na kraju, Tarkovski je tri puta snimao Stalkera i potrošo preko 5000 metara filmske trake. Ljudi koji su videli i prvu verziju koju je snimio Rerberg (kao direktor fotografije) i poslednju bioskopsku verziju kažu da su skoro identične. Tarkovski je poslao kući i druge članove ekipe pored Rerberga, isključujući i njih iz špice.[traži se izvor]

Centralni deo filma, u kojem likovi putuju unutar Zone, snimljen je za nekoliko dana u dve napuštene hidroelektrane na reci Jagala u blizini Talina, Estonija.[11] Kadar pre nego što uđu u zonu je stara hemijska fabrika Flora u centru Talina, pored starog skladišta soli Rotermann (sada Muzej estonske arhitekture) i bivše Talinske elektrane, sada Talinskog kreativnog centra, gde je spomen-ploča o snimanju filma postavljen 2008. Neki kadrovi unutar Zone snimljeni su u Marduu, pored elektrane Iru, dok je snimak sa kapijama u Zoni snimljen u Lasnamaeu, pored ulice Punane iza Idakeskusa. Ostali kadrovi su snimljeni u blizini mosta na autoputu Talin–Narva na reci Pirita.[11]

Nekoliko ljudi uključenih u filmsku produkciju, uključujući Tarkovskog, umrlo je od uzroka koje su neki članovi ekipe pripisali dugom snimanju filma na toksičnim lokacijama.

Stil[uredi | uredi izvor]

Kao i drugi filmovi Tarkovskog, Stalker se oslanja na dugačke kadrove sa sporim, suptilnim pokretima kamere, bez upotrebu brzih montažerskih rezova. Film sadrži 142 kadra u trajanju od 163 minuta, sa prosečnom dužinom kadra više od jednog minuta i mnogim kadrovima koji traju duže od četiri minuta.[12] Skoro sve scene koje nisu postavljene u Zoni su prikazene u sepiji ili sličnom visokokontrastnom braon monohromu.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Muziku za film Stalker komponovao je Eduard Artemjev, koji je komponovao i muziku za prethodne filmove Tarkovskog Solaris i Ogledalo. Za Stalker, Artemjev je komponovao i snimio dve različite verzije partiture. Prvu partituru je uradio sam orkestar, ali ju je Tarkovski odbio. Druga partitura koja je korišćena u finalnoj verziji filma kreirana je na sintisajzeru zajedno sa tradicionalnim instrumentima kojima je kompozitor manipulisao pomoću zvučnih efekata.[13]

U konačnoj verziji filmske muzike, granice između muzike i zvuka bile su zamagljene, jer su prirodni zvuci i muzika u interakciji do tačke u kojoj se ne mogu razlikovati. U stvari, mnogi prirodni zvuci nisu bili autentično zabeleženi tokom snimanja na lokacijama, već ih je stvorio Artemjev na svom sintisajzeru.[14]

Pored originalne monofone zvučne podloge, ruski savet za kinematografiju (Ruscico) kreirao je alternativni 5.1 suraund zvučni zapis za DVD izdanje 2001. godine.[10] Pored remiksa mono zvučnog zapisa, muzika i zvučni efekti su uklonjeni i dodati u nekoliko scena.U scenu gde njih trojica motorizovanim odvodom putuju u Zonu dodata je muzika. U uvodnoj i završnoj sceni uklonjena je Betovenova Deveta simfonija, a u početnoj sceni u Stalkerovoj kući dodani su ambijentalni zvuci, menjajući originalnu muziku, u kojoj je ova scena bila potpuno tiha osim zvuka voza.[15]

Na samom početku, Tarkovski nije imao jasno razumevanje muzičke atmosfere filma i imao je samo približnu ideju gde će u filmu biti muzika. Čak i nakon što je snimio sav materijal, nastavio je potragu za idealnom filmskom muzikom, želeći kombinaciju orijentalne i zapadnjačke muzike. U razgovoru sa Artemjevim je objasnio da mu je potrebna muzika koja odražava ideju da, iako Istok i Zapad mogu koegzistirati, nisu u stanju da se razumeju.[16] Jedna od ideja Tarkovskog je bila izvođenje zapadne muzike na orijentalnim instrumentima (ili obrnuto). Artemjev je predložio da se isproba ova ideja sa motetom Pulcherrima Rosa anonimnog italijanskog kompozitora iz 14. veka posvećenom Devici Mariji.[17]

Tarkovski isprva nije smatrao motet kao prikladan za film i zamolio je Artemjeva da mu doda orijentalni prizvuk. Kasnije je Tarkovski predložio da pozove muzičare iz Jermenije i Azerbejdžana i da im dozvoli da improvizuju na melodiju moteta. Iz Azerbejdžana je pozvan muzičar koji je odsvirao glavnu melodiju na tar baziranu na mugamu, uz orkestarsku pozadinu koju je napisao Artemjev.[18] Tarkovski, koji je, za njega neobično, prisustvovao celom snimanju, odbacio je konačan rezultat kao drugačiji od onoga što je tražio.[16]

Preispitujući svoj pristup, konačno su našli rešenje u temi koja bi stvorila stanje unutrašnje smirenosti i unutrašnjeg zadovoljstva, ili kako je rekao Tarkovski „prostor zamrznut u dinamičkoj ravnoteži”. Artemjev je znao za muzičko delo iz indijske klasične muzike gde se na tanpuri izvodi produženi i nepromenjeni pozadinski ton. Pošto je to dalo Artemjevu utisak zamrznutog prostora, on je iskoristio delo kao inspiraciju i stvorio pozadinski ton na svom sintisajzeru sličan pozadinskom tonu izvedenom na tanpuri. Potom je improvizovao na pozadinskom zvuku, dodavši flautu kao evropski, zapadnim instrumentom.[19] Da bi prikrio očiglednu kombinaciju evropskih i orijentalnih instrumenata, propuštao je muziku iz prvog plana kroz kanale efekata svog sintisajzera . Ovi efekti su uključivali modulaciju zvuka flaute i snižavanje brzine tara, tako da se moglo čuti ono što je Artemjev nazvao „život jedne žice“. Tarkovski je bio zadivljen rezultatom, posebno mu se dopao zvuk tar, i koristio je temu bez ikakvih izmena u filmu.[16]

Dizajn zvuka[uredi | uredi izvor]

Naslovni niz prati glavnu tema Artemjeva. Uvodna sekvenca filma koja prikazuje Stalkerovu sobu je uglavnom jema. Povremeno se čuje ono šta bi mogao biti zvuk voza. Zvuk vremenom postaje sve jači i jasniji sve dok zvuk i vibracije predmeta u prostoriji ne daju osećaj da voz prolazi a da ne vidi u kadru. Ovaj slušni utisak se brzo poništava prigušenim zvukom Betovenove simfonije br. 9 . Izvor ove muzike je nejasan, što daje ton zamagljivanja stvarnosti u filmu.[20] Za ovaj deo filma Tarkovski je takođe razmatrao muziku Riharda Vagnera ili Marseljeze.

U intervjuu sa Toninom Gverom 1979. Tarkovski je rekao da želi: „...muzika koja je manje-više popularna, koja izražava kretanje masa, temu društvene sudbine čovečanstva... Ali ova muzika mora da se jedva čuje ispod buke, tako da je gledalac nije svestan.“[8]

Putovanje u Zonu motorizovanim vagonom karakteriše prekid veze između vizuelne slike i zvuka. Prisustvo vagona se registruje samo kroz zveckanje točkova na šinama. Nije prikazan ni vagon, ni krajolik kroz koji prolazi, jer je kamera fokusirana na lica likova. Ova nepovezanost uvlači publiku u unutrašnji svet likova i pretvara fizičko putovanje u unutrašnje putovanje. Ovaj efekat na publiku je pojačan Artemjevljevim efektima sintisajzera, zbog kojih zveckanje točkova zvuče sve manje prirodno kako putovanje napreduje. Kada ova trojica u početku stignu u zonu, izgleda da je tiha. Tek posle izvesnog vremena, i tek malo čujno, može se čuti šum daleke reke, šum vetra ili povremeni krik životinje. Ovi zvuci postaju bogatiji i čujniji dok Stalker ulazi u svoj prvi poduhvat u Zoni kao da ga zvuk vuče ka Zoni. Retkost zvukova u Zoni skreće pažnju na specifične zvuke, koji su, kao i u drugim scenama, u velikoj meri van vizuelne slike. Životinje se mogu čuti u daljini, ali se nikada ne prikazuju. Čuje se povetarac, ali se ne prikazuje vizuelna referenca. Efekat je pojačan povremenim efektima sintisajzera koji se stapaju sa prirodnim zvucima i zamagljuju granice između veštačkih i stranih zvukova i zvukova prirode.[20]

Tokom putovanja u Zoni, zvuk vode postaje sve izraženiji, što u kombinaciji sa vizuelnom slikom predstavlja Zonu kao natopljeni svet. U intervjuu Tarkovski je odbacio ideju da voda ima simbolično značenje u njegovim filmovima, rekavši da je u njegovim filmovima bilo toliko kiše jer u Rusiji uvek pada kiša.[20] U drugom intervjuu, o filmu Nostalgija, međutim, rekao je „Voda je misteriozni element, čiji je jedan molekul veoma fotogeničan. Može da prenese kretanje i osećaj promene i fluktuacije.“[21] Izlazeći iz tunela koji Stalker naziva „mlin za meso“, stižu do ulaza u svoju destinaciju, u sobu. I ovde, kao i u ostatku filma, zvuk se stalno menja i nije nužno povezan sa vizuelnom slikom. Putovanje u Zonu se završava tako što troje ljudi sede u sobi, tiho, bez zvuka. Kada se zvuk nastavi, to je opet zvuk vode, ali drugačijeg tona, mekši i nežniji, kao da daje osećaj katarze i nade. Prelazak nazad u svet van Zone je ispraćen zvukom. Dok kamera još uvek prikazuje vodu unutar Zone, publika počinje da čuje zvuk voza i Ravelovog Bolera, koji podseća na početnu scenu. Zvučna slika sveta van Zone je ista kao i ranije, karakterišu je točkovi vozova, sirena sa broda i zvižduci vozova. Film se završava kako je i počeo, zvukom voza koji prolazi, uz prigušeni zvuk Betovenove simfonije br. 9, ovoga puta Ode radosti iz završnih trenutaka simfonije. Kao i u ostatku filma, nepovezanost između vizuelne slike i zvuka ostavlja publici nejasnu da li je zvuk stvaran ili iluzija.[20]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Po izlasku, film nije doživeo pozitivnu recepciju. Zvaničnici Goskina, vladine grupe koja je inače poznata kao Državni komitet za kinematografiju, kritikovali su film.[22] Kada mu je rečeno da Stalker treba da bude brži i dinamičniji, Tarkovski je odgovorio: „Film mora da bude sporiji i dosadniji na početku tako da gledaoci koji su ušli u pogrešnu salu imaju vremena da je napuste pre nego što otpočne glavna radnja.“ Na dodatne opaske predstavnika Goskina odvorio je: „Zanima me gledište samo tvoje ljudi: jedan se zove Breson a drugi Bergman.“[23]

Nedavne recenzije filma su veoma pozitivne. Film je zaslužio mesto u anketi Britanskog filmskog instituta „ 50 najboljih filmova svih vremena “ koja je sprovedena za Sight & Sound u septembru 2012. Kritičari su Stalkera naveli na 29. mestu, izjednačeno sa filmom Šoa iz 1985. godine.[24] Direktori su ga rangirali na 30. mesto. Džef Dajer za Gardijanu je opisao film kao „sinonim i za tvrdnju da je kinematografija visoka umetnost i test sposobnosti gledaoca da je ceni kao takvu“.[4] Kritičar Derek Adams za Time Out Film Guide uporedio je Stalkera sa Apokalipsom danas Fransisa Forda Kopole, takođe objavljenom 1979. godine, i tvrdi da je film „kao putovanje u srce tame“ i da „Stalker izgleda“ mnogo ubedljivije od Kopolinog filma."[25]

Tokom 2018, film je proglašen za 49. najveći film na vanegnelskom govornom području svih vremena u anketi 209 kritičara iz 43 zemlje.[26]

Blagajna i nagrade[uredi | uredi izvor]

Stalker je prodao 4,3 miliona karata u Sovjetskom Savezu.[27]

Film je nagrađen nagradom ekumenskog žirija na Filmskom festival uu Kanu i nagradom žirija publike – posebno priznanje na Fantasportu u Portugalu.[traži se izvor]

Uticaj i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Muzika[uredi | uredi izvor]

Književnost[uredi | uredi izvor]

  • Engleski pisac Džef Dajer je 2012. godine objavio Zonu: Knjiga o filmu o putovanju u sobu u kojoj je objedinio lična zapažanja, kao i kritičke uvide o filmu i iskustvu gledanja.[28]

Film i televizija[uredi | uredi izvor]

  • Francuski reditelj Kris Marker koristio je koncept „Zone” za svoj film Sans Soleil[30]
  • Film Černobiljski dnevnici iz 2012. takođe uključuje turističkog vodiča, sličnog stalkeru, koji grupama daje „ekstremne ture“ po oblasti Černobila.
  • Džonatan Nolan, ko-kreator Zapadnog sveta navodi Stalkera kao uticaj na njegov rad za seriju.[31]
  • U filmu Atomska plavuša iz 2017. godine, protagonistkinja Lorejn Broton odlazi u pozorište u istočnom Berlinu gde se prikazuje Stalker.[32]
  • Annihilation (2018), naučnofantastični psihološki horor film koji je napisao i režirao Aleks Garland, iako je zasnovan na istoimenom romanu Džefa VanderMira, prema tvrdnji nekih kritičare izgleda da ima očigledne sličnosti sa Piknikom pored puta i Stalkerom .[33][34][35][36][37] Međutim, takve ideje su navele autora romana Annihilation, na kome je film baziran, da preko svog zvaničnog Tviter naloga izjavi da njegova priča „100% NIJE posveta Pikniku/Stalkeru“.[38]

Kulturne manifestacije[uredi | uredi izvor]

  • Film je u velikoj meri uticao na Društvo kakofonije u oblasti zaliva San Franciska, koje je organizovalo „Zonske izlete” za učesnike.[39]
  • Prvo spaljivanje drvenog, simboličnog čoveka u pustinji Blek Rok, u Nevadi, dogodilo se na "Zoni putovanja broj 4" 1990. godine. Ova prilika je evoluirala u ogroman godišnji festival umetnosti, muzike, kulture pod nazivom Burning Man.[39][40]

Citati[uredi | uredi izvor]

  • Pisac:

Moja svest bi htela da se svet spase kroz vegetarijanstvo... A moje nesvesno želi sočni komad mesa. A šta ja želim ?

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tyrkin, Stas (23. 3. 2001), In Stalker Tarkovsky foretold Chernobyl, Nostalghia.com, Arhivirano iz originala 08. 10. 2009. g., Pristupljeno 25. 5. 2009 
  2. ^ a b Schager, Nick (25. 4. 2006). „Stalker”. Slant Magazine. Pristupljeno 2016-03-13. 
  3. ^ Berardinelli, James (27. 4. 2019). „Stalker (USSR, 1979)”. ReelViews. Pristupljeno 6. 2. 2021. 
  4. ^ a b Dyer, Geoff (5. 2. 2009). „Danger! High-radiation arthouse!”. The Guardian. Pristupljeno 4. 1. 2021. 
  5. ^ Olsen, Mark (18. 5. 2017). „Review: Rereleases of 'Stalker' and 'Solaris' gives us a fresh look at Andrei Tarkovsky's heady sci-fi”. Los Angeles Times. Pristupljeno 6. 2. 2021. 
  6. ^ „Johncoulhart.com article”. Johncoulthart.com. 2006-12-07. Pristupljeno 2014-01-19. 
  7. ^ Wilhelm, Richard (1985). Tao Te Ching. London: Routledge, Kegan Paul Ltd. str. 62. ISBN 1-85063-011-9. 
  8. ^ a b v [[]] [John Gianvito] (2006), Andrei Tarkovsky: Interviews, University Press of Mississippi, str. 50—54, ISBN 1-57806-220-9 
  9. ^ Tarkovsky, Andrey [sic] (1987) [1986]. Sculpting in Time. Reflections on the Cinema. Austin: University of Texas Press. str. 193. ISBN 0292776241. 
  10. ^ a b v g R·U·S·C·I·C·O-DVD of Stalker Arhivirano 15 oktobar 2012 na sajtu Wayback Machine
  11. ^ a b Norton, James, Stalking the Stalker, Nostalghia.com, Arhivirano iz originala 2018-03-16. g., Pristupljeno 2010-09-15 
  12. ^ Johnson, Vida T.; Graham Petrie (1994), The Films of Andrei Tarkovsky: A Visual Fugue, Indiana University Press, str. 152, ISBN 0-253-20887-4 
  13. ^ Johnson, Vida T.; Graham Petrie (1994), The Films of Andrei Tarkovsky: A Visual Fugue, Indiana University Press, str. 57, ISBN 0-253-20887-4 
  14. ^ Varaldiev, Anneliese, Russian Composer Edward Artemiev, Electroshock Records, Pristupljeno 2009-06-12 
  15. ^ Bielawski, Jan; Trond S. Trondsen (2001—2002), The RusCiCo Stalker DVD, Nostalghia.com, Arhivirano iz originala 04. 08. 2008. g., Pristupljeno 2009-06-14 
  16. ^ a b v Egorova, Tatyana, Edward Artemiev: He has been and will always remain a creator…, Electroshock Records, Pristupljeno 2009-06-07 , (originally published in Muzikalnaya zhizn, Vol. 17, 1988)
  17. ^ Egorova, Tatyana (1997), Soviet Film Music, Routledge, str. 249—252, ISBN 3-7186-5911-5, Pristupljeno 2009-06-07 
  18. ^ „August 26 – International Day of Azerbaijani Mugham”. www.today.az. Pristupljeno 15. 8. 2014. 
  19. ^ Turovskaya, Maya (1991), 7½, ili filmy Andreya Tarkovskovo (na jeziku: ruski), Moscow: Iskusstvo, ISBN 5-210-00279-9, Arhivirano iz originala 06. 09. 2009. g., Pristupljeno 2009-06-07 
  20. ^ a b v g Smith, Stefan (novembar 2007), „The edge of perception: sound in Tarkovsky's Stalker”, The Soundtrack, Intellect Publishing, 1 (1): 41—52, doi:10.1386/st.1.1.41_1 
  21. ^ Mitchell, Tony (Winter 1982—1983), „Tarkovsky in Italy”, Sight and Sound, The British Film Institut e: 54—56, Arhivirano iz originala 23. 01. 2009. g., Pristupljeno 2009-06-13  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  22. ^ Tsymbal E., 2008.
  23. ^ Dyer, Geoff (1987). Zona: A Book About a Film About a Journey to a Room. Edinburgh: Canongate. str. 13. ISBN 978-0-85786-167-2. 
  24. ^ Christie, Ian (29. 7. 2015) [2012]. „The 50 Greatest Films of All Time”. Sight & Sound. Contributors to Sight & Sound magazine. Pristupljeno 2015-12-19 — preko British Film Institute. 
  25. ^ Adams, Derek (2006).
  26. ^ „The 100 greatest foreign-language films”. BBC Culture. Pristupljeno 14. 1. 2021. 
  27. ^ Segida, Miroslava; Sergei Zemlianukhin (1996), Domashniaia sinemateka: Otechestvennoe kino 1918–1996 (na jeziku: ruski), Dubl-D 
  28. ^ a b Winslow-Yost, Gabriel. „In the Zone of Alienation: Tarkovsky as Video Game | by Gabriel Winslow-Yost”. The New York Review of Books (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-19. 
  29. ^ Jenkins, David (2019-01-16). „Metro Exodus Dmitry Glukhovsky interview – 'I lived in a post-apocalyptic state'”. Metro (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-03. „It’s kind of a joint influence with Mad Max, Fallout, and the Soviet science fiction books by the Strugatsky brothers, who wrote Roadside Picnic.” 
  30. ^ Lupton, Catherine (2005). Chris Marker - Memories of the Future. Reaktion Books. ISBN 9781861892232. 
  31. ^ „Facebook Live discussing Westworld moderated by The Atlantic's Christopher Orr”. 2016-10-09. Pristupljeno 2017-02-15. 
  32. ^ „Atomic Blonde”. Films in films. 2021-01-03. Pristupljeno 2021-01-03. 
  33. ^ Vishnevetsky, Ignatiy (24. 2. 2018). „What Annihilation learned from Andrei Tarkovsky's Soviet sci-fi classics”. The A.V. Club (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-03-08. 
  34. ^ Lindstrom, Alex (11. 6. 2018). „Fear and Loathing in the Zone: Annihilation's Dreamy 'Death Drive'”. PopMatters (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-03-08. 
  35. ^ Starosta, Stuart (2. 12. 2015). „Roadside Picnic: Russian SF classic with parallels to Vandermeer's Area X | Fantasy Literature: Fantasy and Science Fiction Book and Audiobook Reviews”. fantasyliterature.com. Pristupljeno 2020-03-08. 
  36. ^ Campbell, Christopher (24. 2. 2018). „Watch 'Annihilation' and 'Mute,' Then Watch These Movies”. Film School Rejects. Pristupljeno 2020-03-08. 
  37. ^ McCoy, Chris (2018-03-02). „Annihilation”. Memphis Flyer. Contemporary Media. Pristupljeno 2018-03-10. 
  38. ^ VanderMeer, Jeff (17. 7. 2016). „Annihilation is 100% NOT a tribute to Picnic/Stalker. But I keep hearing Tanis = Annihilation. Why?”. @jeffvandermeer (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-03-08. 
  39. ^ a b Weisenburger, Kristen (3. 9. 2021). „Into the Zone — Episode 2: A Bad Day at Black Rock”. The Burning Man Journal. Burning Man Project. Pristupljeno 10. 9. 2021. 
  40. ^ Weisenburger, Kristen (23. 8. 2021). „Enter the Zone — Episode 1: How a Band of Pranksters Inadvertently Created Burning Man”. The Burning Man Journal. Burning Man Project. Pristupljeno 10. 9. 2021. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сталкер_(филм)&oldid=26541694”