Морис Равел

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категоријама Биографије и Музика.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Морис Равел

Морис Равел 1912. године
Морис Равел 1912. године

Информације
Датум рођења 7. март 1875.
Место рођења Сибур (Француска)
Датум смрти 28. децембар 1937.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Дела Boléro
Утицај Ерик Сати

Жозеф Морис Равел (фр. Joseph-Maurice Ravel; Сибур, 7. март 1875Париз, 28. децембар 1937) је био француско-баскијски композитор и пијаниста из периода импресионизма. Његова музика је суптилна, богата и оштра. Равелова клавирска дела као што су Jeux d'eau, Miroirs и Gaspard de la nuit захтевају знатну вештину од извођача, а његове оркестралне композиције као што су Daphnis & Chloe и његова обрада дела Модеста Мусоргског „Слике са изложбе“, садрже велики број тонова и инструмената. Широкој публици, Равел је најпознатији по свом оркестарском делу Болеро за које је рекао да је то: „Дело за оркестар без музике“.

Биографија[уреди]

Рано детињство[уреди]

Равел је рођен у баскијском граду Сибур. Његова мајка, Мари Делуар, је баскијског порекла и одрасла је у Мадриду, док је његов отац, Џозеф Равел, био швајцарски научник из места Горња Савоја. Обоје су били католоци и омогућили су својој деци срећно и безбрижно детињство. Неки од Џозефових изума су били од велике важности, укључујући рани [мотор са унутрашњим сагоревањем] и злогласну циркус машину која је све до смртоносне незгоде у Барнум и Бејли циркусу била веома успешна. Џозеф је водио синове у фабрике да виде најновија открића у индустрији, такође је показивао и интерес за музику и културу. Равел је касније рекао да је као дете био осетљив на сваку врсту музике. Равел је био привржен својој мајци и њено баскијско наслеђе је имало доста утицаја на његов живот и музику. Међу најранијим сећањима су изворне баскијске песме које му је мајка певала. Породица се преселила у Париз три месеца након Морисовог рођења, где је његов млађи брат Едуард рођен. Едуард је постао миљеник оца и такође је посао инжењер. У седмој години, Морис је почео да свира клавир код Анрија Гиса и добио је прве инструкције везане за хармонију, контрапункт, и композиције код Чарлса-Ренеа. Његов први јавни наступ је био 1889. у четрнаестој години.

Музички почеци[уреди]

Пре него што је ступио на конзерваторијум окушао је срећу у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Са 14 година улази у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891. освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши одсек професора Шарл де Берио. У 19. години већ компонује „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ према поеми „Roland de Mares“-a. Истовремено га инспирише Verlain за једну песму уз пратњу клавира названу „Un grand sommeil noir“. У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и „Rapsodie espagnole" за оркестар. Још увек на конзерваторијуму он посвећује највећи део свога времена студијама хармоније у којима га руководи Émile Pessard, контрапункта и фуге у које га уводи Andre Gedalge. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почиње да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике -Ерик Сати.

Утицај Сатија[уреди]

Морис Равел за клавиром на вечери коју је поводом његовог рођендана 7. марта 1928. организовала Ева Готје. Равел је овде на америчкој турнеји; композитор Џорџ Гершвин стоји сасвим десно.

Утицај који је Сати извршио на Равела потискује интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габријел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема.

Утицај Фореа[уреди]

Чим је Форе 1896. наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који одмах компонује једну увертиру за оркестар названу „Шехерезада“ а затим „Pavane pour une Infante defunte“, прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје:

Иронијом случаја, писао је он 1912, прво дело о коме треба да дам рачуна је моја „Паван“. Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног екстрема у тежњи за новим.

Он изненађује свога учитеља износећи пред њега свој „Jeux d'eau", бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пианистичку технику. Међутим, ево шта о томе делу каже критичар Вили 1899. године: „Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди...

Неразумевање[уреди]

Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља), већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизирине грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака“ који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт против романтичарског формализма није управљен само према овоме схватању уметности већ добрим делом и против основа на којима то схватање ниче. Он представља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај прошлога века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом „натурализмом“. Угрожено у својој егзистенцији ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота — али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.

Импресионизам[уреди]

Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу. То је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази друкчије — чак и онда кад га она притискује и мучи, — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело „Tombeau de Couperin“. А тај основни сукоб, односно његово објашњење уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са „Tour de force“. Јест, Равел је написао концерт за једну руку, он је остварио композицију у којој жонглира са кичом („Tzigane"), он је остварио „Болеро“ на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, он је дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, а ипак је остао Равел, на висини своје недостижне префињености. Али зар то упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо „Tour de farce", није друга форма оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине? И Клод Дебиси је имао своју „Кутију играчака“, и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.

То је особеност Равеловог импресионизма а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.

О Равеловом стваралаштву[уреди]

Ратни другови[уреди]

Пишући „Прелудијум“, „Фугу“, „Форлану“, „Ригодон“, „Менует“ и „Токату“, — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Али, то није разлог због кога нас она, пре осталих података из његовог живота, интересује. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом „Le Tombeau de Couperin“ Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности. Али, зар долази у сумњу да су ове композиције далеко од оне стварности коју је Равел видео, тачно онолико колико и Couperin од наших дана, односно Равела.

Le Tombeau de Couperin[уреди]

„Le Tombeau de Couperin“ је адаптација једне старе музичке форме која је негована у XVII веку а у којој се низ од неколико музичких комада спајало у целину посвећену једноме мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. Али није само назив инспирисао Равела. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутарњу архитектонику композиције. Свака од поменутих пијеса из његовог албума открива један страсан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.

Балет[уреди]

У односу на остала Равелова остварења ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет „Adelaide ou le langage des fleurs“ има фантастичну фабулу у којој се као актери појављују најразноврснији цветови учествујући у развоју радње. Форма је међутим инспирисана бечким валцером (дакле, оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера „L'Heure espagnole" значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама (оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из XVIII века (обнављање нестале форме).

Болеро[уреди]

У његовом лирском делу „L'enfant et les sortileges“, наслони софе одвајају се, седишта нестају, а фотеља тромо храмље као каква огрома крастава жаба, удаљује се... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета“ (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905. која је и као целина обнављање Клементијевог облика из XVIII века, Равел освежава стари француски менует. У дивном балету „Ma mere l'Oye“, он реинкарнира форму „Паване“ из XVI века. У прослављеном „Болеру“ васкрсава прототип данашње обое, „Hautbois d'amoure“. У балету који пише по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата. Откуда та страст према прошлом, несталом, мртвом. Одговор на ово питање помоћи ће нам да разумемо и онај основни сукоб чији израз представља „Le Tombeau de Couperin“.

Спољашње везе[уреди]