Морис Равел
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.
|
| Морис Равел | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 7. март 1875. |
| Место рођења | Сибур (Француска) |
| Датум смрти | 28. децембар 1937. |
| Место смрти | Париз (Француска) |
| Дела | |
Жозеф Морис Равел (фр. Joseph-Maurice Ravel; Сибур, 7. март 1875 — Париз, 28. децембар 1937) је био француски композитор, пијаниста и заједно са Клодом Дебисијем главни заступник импресионизма у музици.
Садржај |
Ратни другови [уреди]
Пишући „Прелудијум, „Фугу“, „Форлану“, „Ригодон“, „Менует“ и „Токату“, — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Али, то није разлог због кога нас она, пре осталих података из његовог живота, интересује. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом „Le Tombeau de Couperin“ Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности. Али, зар долази у сумњу да су ове композиције далеко од оне стварности коју је Равел видео, тачно онолико колико и Couperin од наших дана, односно Равела.
„Le Tombeau de Couperin“ [уреди]
„Le Tombeau de Couperin“ је адаптација једне старе музичке форме која је негована у XVII веку а у којој се низ од неколико музичких комада спајало у целину посвећену једноме мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. Али није само назив инспирисао Равела. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутарњу архитектонику композиције. Свака од поменутих пијеса из његовог албума открива један страсан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.
Балет [уреди]
У односу на остала Равелова остварења ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет „Adelaide ou le langage des fleurs“ има фантастичну фабулу у којој се као актери појављују најразноврснији цветови учествујући у развоју радње. Форма је међутим инспирисана бечким валцером (Дакле, оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера „L'Heure espagnole" значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама. (Оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из XVIII века (Обнављање нестале форме).
Болеро [уреди]
У његовом лирском делу „L'enfant et les sortileges“, наслони софе одвајају се, седишта нестаје а фотеља храмајући тромо као каква огрома крастава жаба, удалује се... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета“ (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905 која је и као целина обнављање Клементијевог облика из XVIII века, Равел освежава стари француски менует. У дивном балету „Ma mere l'Oye“, он реинкарнира форму „Паване“ из XVI века. У прослављеном „Болеру“ васкрсава прототип данашње обое, „Hautbois d'amoure“. У балету који пише по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата. Откуда та страст према прошлом, несталом, мртвом. Одговор на ово питање помоћи ће нам да разумемо и онај основни сукоб чији израз представља „Le Tombeau de Couperin“.
Биографија [уреди]
Морис Равел сјединио је у себи три разнородне културе (или бар утицаје тих култура): шпанску, по мајци која је била Баскијка, швајцарску, по оцу који отуда води порекло, а француску, по средини у којој се развијао. Син скромног инжењера из Сибура, Равел је васпитан у околини која му је утиснула менталитет ситног грађанства с краја прошлога века. У париском наставку школовања проширио се додуше круг Равеловог интересовања али не у правцу превазилажења стечених погледа већ у смислу њиховог потврђивања.
Париз [уреди]
У Париз је дошао делимично упознат са музичком граматиком у коју су га упутили Анри Жис и Шарл Рене. Његов интерес усредсређен је у то доба готово искључиво на његове харомонске задатке и на лекције из клавира. Пре него што је ступио на конзерваториј окушао је срећу и у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Као 14 годишњи дечак улази у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891. освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши оссек професора Шарл де Берио.
Композитор [уреди]
У 19. години већ компонује „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ према поеми Roland de Mares-a. Истовремено га инспирише Verlain за једну песму уз пратњу клавира названу „Un grand sommeil noir“. У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и „Rapsodie espagnole" за оркестар. Још увек на конзерваторијуму он посвећује највећи део свога времена студијама хармоније у којима га руководи Pessard, контрапункта и фуге у које га уводи Andre Gedalge. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почиње да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике — Ерик Сати.
Својим застрашеним колегама Равел, у паузама између часова, открива његове фантастичне клавирске композиције са пркосним и ироничним коментарима. Ево једнога од њих: „На светиљци. — Не палите још. — Имате времена. — Можете запалити. — Расветлите мало испред вас. — Ваша рука је пред све-тиљком. — Повуците своју руку и ставите је у џеп. — Чекајте“.
Утицај Сатија [уреди]
Убрзо утицај Сатија потискује Равелов интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габриел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема. Чим је Форе 1896. наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који одмах компонује једну увертиру за оркестар названу „Шехерезада“ а затим „Pavane pour une Infante defunte“, прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје: „Иронијом случаја, писао је он 1912, прво дело о коме треба да дам рачуна је моја „Паван“. Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног екстрема у тежњи за новим.
Он изненађује свога учитеља износећи пред њега свој „Jeux d'eau", бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пианистичку технику. Међутим, ево шта о томе делу каже критичар Вили 1899. године: „Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди..."
Неразумевање [уреди]
Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља) већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизирине грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака“ који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт противу романтичарског формализма није управљен само према овоме схватању уметности већ добрим делом и противу основа на којима то схватање ниче. Он представља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај прошлога века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом „натурализмом“. Угрожено у својој егзистенцији ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота — али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.
Импресионизам [уреди]
Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу.
Ето, то је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази друкчије — чак и онда кад га она притискује и мучи, — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело „Tombeau de Couperin“. А тај основни сукоб, односно његово објашњење уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са „Тоур де форце“. Јест, Равел је написао концерт за једну руку, он је остварио композицију у којој жонглира са кичом (—„ Tzigane"), он је остварио „Болеро“ на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, он је дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, а ипак је остао Равел, на висини своје недостижне префињености. Али зар то упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо „Tour de farce", није друга форма оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине? И Дебиси је имао своју „Кутију играчака“, и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.
То је особеност Равеловог импресионизма а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.
Спољашње везе [уреди]
