Носна канила се састоји од пластичнихцеви, које се на једном крају, (пре монтаже на главу болесника, преко обе ушне шкољке), спајају у једну цеви, која на средњем делу има две кратке цевчице („писком“)[3] које се прислањају на нос, и улазе 1 до 2 cm у сваку ноздрву и преко којих долази кисеоник у носну шупљину. На другом крају доводне цеви каниле се спајају у јединствени прикључак који се повезује са регулатором протока кисеоника на кисеоничком систему, који може бити преносна кисеоничка боца или систем централног развода кисеоника.
Предности и недостаци носне каниле;
Предности; намењене за једнократну употребу, што спречава преношење инфекције и не захтева одржавање. Не смета пацијенту за време употребе, јер омогућава нормалну исхрану и говор.
Недостатаци; кроз носну канлилу није могуће применити високе концентрације кисеоника због тога што кисеоник примењен на тај начин, улази директно у близину слузокоже носа одакле иде директно у плућа удисајем. Та близина слузокоже на месту где кисеоник излази из цевчица ограничава примену кисеоника на максимално 6 l/min. Већ код примена сувог кисеоника од 4 l/min. може код осетљивијег пацијента изазвати иритацију носнождрелног простора, што се у пракси манифестује као кијање и лагани кашаљ, а могуће је и крварење из носа (епистакса)
Носна канила је једно од најчешће коришћених помагала у терапијикисеоником.
Углавном се примењује у бројним стањима и болестима, у којим је потребно удисање малих количина кисеоника, без потреба за прецизну контролу дисања, и примењене количине кисеоника.[4] Већина канила може да обезбеди нижим протоком, до 6 l/min. удисање кисеоника у максималним концентрацијама које су у распону од 21% до 50%. У случају потребе за већим концентрацијама кисеоника морају се применити друга средства.
Однос протока и концентрације кисеоника код примене носне каниле[5]
Кисеоник л/мин
Конц. кисеоника
1
25% (1 +/-)
2
29% (1 +/-)
3
33% (1 +/-)
4
37% (1 +/-)
5
41% (1 +/-)
6
45% (1 +/-)
Носна канила се често користи код старијих болесника и болесника који могу имати користи од терапије кисеоником, јер не захтевају прецизно дозирање кисеоника, а дуготрајна употреба маски нарушава њихов комфор и отежава исхрану и говор. Или код болесника са повредама на лицу које огранчавају употребу кисеоничких маски.
Носне каниле употребљавају пилоти и путници у малим, авионим који немају кабину под повишеним притиском, а лете у условима хипоксије на висинама не већим од 5.000 m.
Канила обезбеђује додатни кисеоник и у просторима са смањеним садржајем кисеоника у атмосферскомваздуху, па се користе у неким радним процесима, за време ваздушног транспорта болесника, у алпинизму (у току боравка на великим висинама) итд. За ту намену производе се посебне врсте носних канила.
У сврху опоравка организма, применом методе удисања кисеоника, у свету се све више отварају објекти под називом кисеонички барови (енгл.„Oxygen bar“), у којим корисници њихових услуга, удишу ароматизовани кисеоник кроз посебну врсту носне каниле које се производи за ту намену.
^Igor Crnić Mogućnosti i načini aplikacije kisika u prehospitalnim uvjetima te najčešće greške, Тимочки медицински гласник бр.30, 2005., Приступљено 28. 2. 2010.
.png)
