Мождани удар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мождани удар
лат. Apoplexia cerebri, Insultus cerebri.
Класификација и спољашњи ресурси

Снимак комјутеризоване томографије мозга са инфарктом који се види на левој страни слике
ICD-10 I61.-I64.
ICD-9 434.91
OMIM 601367
DiseasesDB 2247
MedlinePlus 000726
eMedicine neuro/9 emerg/558 emerg/557 pmr/187
MeSH D020521

Мождани удар (цереброваскуларни инсулт, шлог, апоплексија) означава престанак функционисања одређених група можданих ћелија (оштећење можданог паренхима), а настаје услед недостатка хранљивих материја и/или кисеоника. Недостатак ових материја се јавља као последица поремећаја крвотока услед зачепљења крвних судова или услед њиховог прскања и излива крви у мождано ткиво или мождане овојнице. С обзиром да мождане ћелије не поседују резерве хранљивих материја и кисеоника, долази до њиховог пропадања што се клинички манифестује испадом оних функција за чије су извршење ћелије одговорне.

Назив је настао од грчке речи ἀποπληξία што значи ударити. Чешће се употребљава термин шлог од немачке речи schlagen што значи, исто, ударити, лупити. Apoplexia је застарео медицински термин који се сада користи само у специфичним стањима.

Ово се клинички манифестује у виду одузетости појединих делова тела, поремећајем говора, испадом појединих врста осећаја, сметњама у координацији покрета и хода или разним психичким испадима и поремећајима свести, а у скоро 33% случајева долази до смртног исхода. По проценту смртности мождани удар се налази на трећем месту, одмах после болести срца и карцинома. Последице можданог удара чине највећу и најтежу групу инвалидности. Особе које су доживеле мождани удар су у великој мери зависне од људи из окружења у задовољавању основних животних потреба. Ово је важно јер је доказано да се људски век продужује, а после 55. године живота ризик за појаву можданог удара се удвостручује у свакој наредној деценији живота. Мождани удар се последњих година јавља у све ранијој животној доби (по разним статистикама 28% оболелих су млађи од 65 година). Због тога је веома важно рано уочавање знакова можданог удара, како би се смањила смртност и спречила појава инвалидитета.[1]

Етиологија[уреди]

Пресек мозга на коме се види зачепљење десне средње мождане артерије и подручје мозга које је тиме погођено

Постоје два типа можданог удара:

  • исхемијски и
  • хеморагијски (крварећи).

Узрок исхемијског можданог удара је зачепљење неког од артеријских крвних судова мозга, најчешће атеросклеротским материјалом или крвним угрушком који потиче са измењене каротидне артерије. Последица овога је да део мозга остаје без снабдевања крвљу која доноси кисеоник, што доводи до смрти ћелија са последичним неуролошким дефектима или смртним исходом.

Код крварећег можданог удара долази до излива крви у неки од ликворских простора унутар лобање или у мождано ткиво са тешком клиничком сликом због притиска на мождано ткиво, отока околног можданог ткива и неповољних ефеката разградних продуката крви на тонус крвних судова мозга. До крварења може доћи из неке од ситнијих артеријских грана, ненормалне комуникације артерија и вена (артерио-венска малформација) или абнормалног проширења артеријског крвног суда (интракранијална анеуризма). Резултат пуцања (руптуре) је интракранијално крварење које се клинички манифестује изузетно јаком главобољом која може, али и не мора, бити праћена муком, повраћањем, укоченошћу врата и неуролошким променама.[2]

Симптоми[уреди]

Мождани удар може да настане нагло или постепено. У већини случајева почетак је постепен (неколико сати или дана) и без појаве бола, за разлику од срчаног напада. Међутим, све врсте можданог удара захтевају хитну медицинску интервенцију. Најчешћи симптоми који се често могу и превидети од околине су:

  • слабост моторних функција или утрнутост једне половине лица или тела,
  • изненадна појава вртоглавице са немогућношћу ходања и стајања, која је праћена нагоном на повраћање и повраћањем, а погоршава се са променом положаја главе и тела или после физичког напора,
  • нагле појаве главобоље, најчешће са почетком у потиљачном пределу које могу бити праћене појавом слабости појединих делова тела, повраћањем или изменом стања свести,
  • отежано изговарање појединих речи, немогућност говора или неразумевање туђег говора,
  • поремећаји вида:
    • појава дуплих слика,
    • потпуни губитак вида на једном или оба ока,
    • сужење видног поља итд.

Све ове тегобе могу настати нагло или постепено (у већини случајева), а често се и спонтано повлаче без икаквог лечења што одлаже обраћање лекару.[1]

Дијагноза[уреди]

Дијагностика се заснива на анамнестичким подацима, објективном (соматском и неуролошком) прегледу, лабораторијским прегледима крви и мокраће, компјутеризованој томографији и нуклеарној магнетној резонанци мозга, као и снимању појединих крвних судова (ултразвуком или контрасним средствима).[1]

Лечење[уреди]

Основни циљ сваке терапије је побољшање метаболизма оних група ћелија које су у непосредној околини жаришта и које се налазе у специфичном стању (не функционишу, али нису изумрле). На овај начин се спречава проширивање оштећења можданог ткива и на тај начин се спасава живот и смањује могућност инвалидитета. Ово се постиже употребом лекова који поправљају проток крви кроз мозак, који појачавају отпорност зида крвних судова, лековима који побољшавају рад срца и других органа и сл. Посебно су важни лекови који поправљају метаболизам нервних ћелија у непосредној околини жаришта и који поправљају елиминацију штетних материја које се стварају услед недостатка кисеоника и глукозе. Међутим, како значајан проценат преживелих особа има проблеме са моториком, после акутне фазе се наставља са физијатријским третманом.[1]

Превенција[уреди]

Мождани удар није болест sui generis (настао сам од себе) већ је то последица дуготрајног процеса који не показује клиничке сметње а тада је најпогодније време за његову превенцију. Када се појаве клиничке манифестације покушава се спречити ширење процеса. Према томе, мождани удар само представља једну фазу процеса који се годинама одвија без икаквих симптома. Из ових разлога, ток се може поделити у три фазе: преиктална фаза, иктална фаза и постиктална фаза. У сваком од стадијума поступци лечења и превенције су различити.

У фази која претходи болести пацијент не осећа никакве тегобе и обично се не јавља лекару. У овој фази се евидентирају повишене вредности крвног притиска, почетна форма дијабетеса и др. Тада је најважније да се почне са превенцијом јер су терапијске могућности много веће (корекција висине крвног притиска, корекција нивоа шећера у крви - дијетом или лековима, корекција срчаних мана - лековима или хируршким захватима). У овој фази се може утицати и на штетне навике као што су злоупотреба алкохолних пића и/или дувана, неадекватан начин исхране (квалитативно и квантитативно) итд.

У израженој фази болести покушава се спречити проширење процеса и настоји се обезбедити бољи доток крви у околину жаришта, побољшава се метаболизам ћелија и истовремено се појачаном елиминацијом распадних материја стварају бољи услови за живот и рад неурона који се налазе у специфичном стању. У исто време се покушава предупредити развој отока мозга.

У фази рековалесценције када се метаболизам мозга стабилизује, приступа се физијатријским поступцима (у циљу спречавања појаве контрактура), поправци сметњи координације као и другим процедурама које побољшавају стање моторике одузетих делова тела. Уколико постоје сметње говора болесници се подвргавају и логопедским вежбама. У овој фази такође се лековима настоје спречити рецидиви.[1]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Проф. др Мирослава Живковић: Шта је мождани удар?, Приступљено 1. 9. 2009.
  2. ^ „Мождани удар“ Приступљено 1. 9. 2009.. 


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).