Јанко Туфегџић
Јанко Туфегџић | |
---|---|
Датум рођења | 1907. |
Место рођења | Шабац, Краљевина Србија |
Датум смрти | новембар 1944. |
Место смрти | Независна Држава Хрватска |
Занимање | књижевник, новинар |
Активни период | 1928 – 1944 |
Значајни радови | "Беспућа и блудње", "Звездани хлад", "Невидљиве битке" |
Супруга | Зора Новаковић |
Деца | Планинка Туфегџић |
Рођаци | Јанко Веселиновић (деда) Војислав Туфегџић (синовац) |
Јанко Туфегџић (Шабац, 1907 – новембар 1944) био је српски и југословенски књижевник и новинар, професор југословенске књижевности, резервни пешадијски капетан II класе Југословенске војске и шеф пропагандног одсека Церско-мајевичке групе корпуса Југословенске војске у Отаџбини.
Биографија[уреди | уреди извор]
Образовање и каријера[уреди | уреди извор]
Рођен је 1907. године у Шапцу, као син бадовиначког свештеника Драгољуба Туфегџића и Персиде Веселиновић, кћерке књижевника Јанка Веселиновића, писца историјског романа Хајдук Станко.
Завршио је студије југословенске књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[1] Примљен је у Удружење српских књижевника 1928. године. Исте године, излази и његова прва збирка песама под називом Беспућа и блудње. Већ наредне године, излази и његова друга збирка песама Звездани хлад. Радио је као новинар листа Правда до 1938. године, а био је и уредник Ошишаног јежа и стални дописник Политике. Спријатељио се са Милошем Црњанским у време сукоба са књижевном левицом, који је водио преко часописа Идеје.
Говорио је француски, енглески и чешки, а служио се италијанским и немачким језиком.
Други светски рат[уреди | уреди извор]
Јанко Туфегџић је имао чин резервног пешадијског капетана II класе Југословенске војске, уочи Априлског рата 1941. године. Његов синовац гардијски мајор Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, позвао је Јанка да му се придружи, што је овај и учинио. Као истакнути новинар, одмах је преузет у штаб команданта Церско-мајевичке групе корпуса под командом пуковника Драгослава Рачића и постављен за шефа пропагандног одсека. Углавном је боравио у пећини у селу Горње Кошље на планини Бобији, организовао једну штампарију и уређивао новине Глас Цера, Шумске вести, Уљез…[2]
Пошто је пуковник Рачић са својим војницима изградио цркву брвнару у селу Савковић, током зиме 1943. године у њој се венчавају Јанко Туфегџић и матуранткиња шабачке гимназије Зора Новаковић из села Клења. Венчани кум им је био пуковник Драгослав Рачић. Уочи повлачења у Босну крајем 1944. године, родила им се кћерка Планинка. После новембра 1944. године, судбина Јанка Туфегџића није позната. Постоје наводи да је на превару убијен у једном муслиманском селу где је заноћио.[1]
Књижевност Јанка Туфегџића[уреди | уреди извор]
У песмама које је писао последњих година живота, Туфегџић је опевао личности и војевања Југословенске војске у Отаџбини. Између осталог, опевао је опсаду Шапца и ослобођење Бање Ковиљаче 1941. године.
Ове песме су остале у рукописима, а сачувала их је његова кћерка Планинка, која их је потом предала својим синовима - Јанку и Стевану Марковачком. Његове три збирке са додатком ових необјављених песама, штампане су 2017. године.
Дела[уреди | уреди извор]
- Беспућа и блудње (1928);
- Звездани хлад (1929);
- Невидљиве битке (1940);
- Песме . 2017. ISBN 978-86-920331-1-7. - три објављене и једна необјављена збирка.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Калабић, Радован (11. 12. 2017). „Угушени глас Јанка Туфегџића (1907—1944)”. Нови стандард.
- ^ Туфегџић, Јанко (1944). „Политички термин за издају, насиље, шпијунажу, корупцију - љотићевштина”. Глас Цера. Царско-мајевичка група корпуса.