Априлски рат

	Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али његови извори нису најјаснији зато што нису унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете унети изворе у сам текст.

Априлски рат
Део Другог светског рата
Правци наступања немачких снага током Априлског рата.
Време: 6. април – 17. април 1941. Локација: Краљевина Југославија Узрок рата: Резултат: Победа сила Осовине, окупација Југославије Промене у територији:
Сукобљене стране
Немачка Италија Мађарска	Краљевина Југославија
Заповедници
Максимилијан фон Вајхс Вилхелм Лист Александар Лер Виторио Амброзио Пирцио Бироли Елемер Горонђ-Новак	Душан Симовић Милорад Петровић Милутин Недић Милан Недић Петар Недељковић Владимир Чукавац Димитрије Живковић Душан Трифуновић
Јачина
700.000	850.000
Губици
Немачка: 151 мртвих, Италија: 3.324 мртвих и рањених	око 5.000 мртвих, око 300.000 заробљених
{{{подаци}}}

Други светски рат - Балканска кампања
Грчко-италијански рат – Априлски рат – Битка за Грчку – Битка за Крит – Народноослободилачки рат

Априлски рат (хрв. Travanjski rat, сл. Aprilska vojna) је име за немачку инвазију (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.

Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом Операција Марита.

Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил у Уједињено Краљевство.

Позадина

Почетком 1941. године положај неутралне Југославије у зараћеној Европи је постао критичан. Немачке трупе су се, након брзе окупације западне и средње Европе, спремале да из Румуније пређу у Бугарску и нападну Грчку. Када је почетком марта Бугарска приступила Силама Осовине, Југославија се нашла у потпуном окружењу.

У таквој ситуацији, Влада Југославије је после вишемесечних преговора и колебања 25. марта потписала у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Овим протоколом Немачка је постигла обезбеђење свог јужног бока што је било значајно због будућег планираног ангажовања трупа у нападу на Совјетски Савез. Два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, збацила Владу и намесништво, ухапсила министре, а краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт. Постављена је нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. Народ је демонстрацијама поздравио овај догађај. Подршку за овакав расплет догађаја је пружила и влада Уједињеног Краљевства, једине земље која се тада активно супротстављала нацистичкој Немачкој.

Адолф Хитлер је у својим плановима имао свакако начин како да нападне Југославију. Међутим, он није желео одмах да примени милитаристичке методе, сматрајући да ће Југословени бити по његовој вољи. Међутим, то се није догодило, због јаког британског утицаја, који је желео да увуче Југословене у непријатељство са Хитлером. Са друге стране, обећањем помоћи и војника у случају рата, Британци су куповали време, оптерећујући Хитлера проблемом Југославије и одвраћајући га од Уједињеног Краљевства.

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Белешка о саветовању (конференцији) код Фирера о ситуацији у Југославији након извршеног пуча 27. марта 1941. г.

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Директива број 25

Југословенска војска

Југословенски тенк Рено R-35 на маневрима на Торлаку 1940.

Основана након Првог светског рата, Југословенска краљевска војска је још увек била углавном опремљена оружјем и материјалом из тог доба, иако су извршене неке модернизације чехословачком опремом и возилима. Од око 4000 артиљеријских оруђа, много њих је било застарело и зависило од коњске вуче, али око 17000 атиљеријских оруђа је било релативно модерно, укључујући 812 чехословачких антитенковских топова од 37mm и 47mm. Ту је било и око 2.300 минобацача, укључујући 1600 модерних минобацача од 81mm, као и 24 од 220 и 305mm. Од око 940 противавионских топова, њих 360 су били чехословачки и италијански модели од 15 и 20mm. Сва ова оруђа су била увожена, из различитих извора, што је за последицу имало да су различити типови често нису имали прописно одржавање. Једине механизоване јединице су били шесто моторизованих пешадијских батаљона у три коњичке дивизије, шест моторизованих артиљеријских пукова, два тенковска батаљона са 110 тенкова, од којих је један имао тенкове Рено FT-17 још из времена Првог светског рата, а други 54 модерна француска тенка Рено R-35, уз независну тенковску чету са 8 чехословачких танкета Шкода Т-32. Око хиљаду камиона за војне потребе је увезено из САД неколико месеци пре инвазије.

Потпуно мобилисана, Југословенска краљевска војска је могла да размести 28 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије и 35 независних пукова. Од независних пукова, њих 16 је било на граничним утврђењима, а 19 је било организовано у одреде, снаге ојачане бригаде. Сваки одред је имао један до три пешадијска пука и један до три артиљеријске батерије, а три одреда су организована као брдске јединице. Међутим, немачки напад је затекао југословенску војску још увек у процесу мобилизације, и само око 11 дивизија је било на њиховим планираним положајима на почечтку напада. Проценат попуњености тих јединица је био између 70 и 90%, пошто мобилизација још увек није била завршена. Бројност Југословенске краљевске војске је био око 1.200.000 војника у тренутку немачког напада.

Домаћи ловац Рогожарски ИК-3, у камуфажним бојама на крају 1940. Овим авионом је летео Едуард Банфић 6. и 7. априла приликом одбране Београда. Банфићу се приписује два потврђена обарања и једно непотврђено барање у овом периоду.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је имало 450 борбених авиона домаћег (најпознатији ИК-3), немачког, италијанског, француског и британског порекла, од којих су половина били модерни типови. Ваздухипловство је било организовано у 22 бомбардерске и 15 ловачких ескадрила. Главни типови авиона у употреби су били 73 ловаца Месершмит Bf 109 109 E, 38 Хокер харикен I (док се још производило под лиценцом у Југославији), 30 Хокер фјури II, 8 Икарус ИК-2 и 6 ловаца Рогожарски ИК-3 (и још у процесу производње), 63 бомбардера Дорније Do 17 K (укључујући 40 израђених у Југославији под лиценцом), 60 Бристол Бленим I (око 40 израђених под лиценцом) и 40 Савоја Маркети SM-79 K. Јединице морнаричког ваздухопловства су се састојале од 8 ескадрила опремљених, поред осталих, са 12 Дорније Do 22 K и 15 домаћих Рогожарски SIM-XIV-H патролних авиона.

Авионе југословенског превозника Аеропут, у које су спадали 6 Локид Електра, 3 Спартан крузера и један де Хевиланд драгон су реквивирани да пруже превозне услуге за ваздухопловство.

Југословенска краљевска ратна морнарица је била опремљена једном застарелом бившом немачком лаком крстарицу (погодном једино за обуку), једног великог разарача Дубровник британског порекла, 3 модерна разарача класе Београд француског порекла (два израђена у Југославији и још једним у изградњи), једним носач хидроавионаносача хидроавиона, 4 модерне подморнице (2 француске и 2 британске) и 10 модерних ноторних торпедних чамаца и од старијих пловила, ту је било 6 бивших аустроугарских средњих торпедних чамаца, 6 минополагача, 4 велика оклопљена речна монитора и бројна помоћна пловила.

Припреме за рат

На вест да је у Југославији извршен државни удар, Хитлер је наредио да се сместа сазове ратни савет на којем је договорено да се поред планираног напада на Грчку симултано изведе и напад на Југославију. На тај начин спречило би се евентуално повлачење Југословенске војске према Грчкој и стварање другог Солунског фронта, као што се догодило у Првом светском рату.

Хитлеров план напада на Југославију имао је шифровано име „Операција 25“, или „Упутство број 25“ или једноставно „Директива број 25“. Она је сачињена заједно са планом Марита који је предвиђао немачко-италијанске нападе на Грчку. Тај Хитлеров план кршио је одредбе које су одређене Протоколом о приступању Југославије Тројном пакту и Гарантним нотама.

Краљевина Југославија и Грчка су дочекале рат усамљене. Додуше, на северу Грчке је постојао експедициони корпус од око 50.000 људи, махом Британаца. Командант тог корпуса је био генерал Хенри М. Вилсон. Он је примењивао просте ратне варке, само да би народ стекао утисак како се ради о искуству британских снага.

Југословенска ратна команда израдила је план одбране од Немаца под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Аустрији и Мађарској. Читав југословенски фронт је требало да бране 7 група армија и то: 1. Армија под командом генерала Милорада Петровића је требала да брани Македонију и јужну Србију, њој је у помоћ требала да буде 3. армија генерала Милана Недића, затварајући правце око македонске границе и онемогућавајући Немце да продру у Србију.

На северу према Мађарској стационирана је 7. армија генерала Душана Трифуновића а према Хрватској и Словенији су биле распоређене 6. Независна армија генерала Димитрија Живковића и 2. армија генерала Милутина Недића (брата Милана Недића).

Простор око Косова и Санџака је бранила 4. армија генерала Петра Недељковића. Она је такође имала задатак да у случају пропасти армија, од својих војника оформи четничку (герилску) групу која је требало да отпочне герилски начин ратовања, са задатком пресецања непријатељских комуникација и уништавања стратешки важних објеката као што су мостови, хидроцентрале, електрана, поште и телеграфске линије и др. Њој је као ослонац била подређена и 5. Независна армија Владимира Чукавца. За врховног заповедника југословенских снага одређен је армијски генерал Душан Симовић (који је вршио и улогу председника југословенске владе).

Нови председник владе Душан Симовић покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију. Баш на дан венчања Симовићеве ћерке, Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију.

Немачки план напада

Стање у Европи током напада на Југославију

Немачка је при нападу потпуно изненадила југословенску војску за кратко време, тако да је ова могла да мобилише само 2/3 свог борбеног капацитета, од тога 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је располагало са само 300 авиона.

Немачки план инвазије је био следећи: 2. армија је имала задатак да наступи према Загребу, а одатле кроз босанске планине према Сарајеву. Истовремено је имала једна ударна оклопна група из Мађарске да се пробије ка Београду. Главни удар је имао да се изведе из Бугарске где се налазила 12. армија генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса и Клајстова 2. оклопна група. Клајст је имао задатак да након пробијања Македонског фронта напредује према Нишу и нападне Београд из правца југа, док је 12. армија имала задатак да истовремено крене у северну Грчку и у јужну Србију, распоређена у два крила лево и десно.

Пошто пребројавање 2. армије још није било завршено, 12. армија је без подршке 2. армије прва напала Југославију 6. априла 1941. 2. армија је тек 8. априла почела напредовање.

Напад

За више информација видети Априлски рат - 6. април 1941. и Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату

Правци наступања немачких снага током Априлског рата.

Немачки тенк Панцер IV у саставу 11. оклопне панцер дивизије из 12. армије, у продору кроз Југославију из правца Бугарске.

Уништена пруга. Напади на комуникације су отежали прикупљање југословенске војске.

У ноћи између 5. и 6. априла, Немци се заузели Сип на Дунаву. Београд је бомбардован у рану зору 6. априла 1941. Хитлер је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назов Казнена одмазда. Већ у првом налету погођен је први цивилни објекат у граду - хотел Авала где је погинуо и министар југословенске владе Фрањо Куловец. У току бомбардовања 6. и 7. априла погинуло је 10.000 Београђана. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти, а порушена је и Народна библиотека Србије у којој је изгорео највећи део материјала од непроцењиве вредности (културни геноцид). Нападом на Београд лично је заповедао немачки генерал-лајтнант Александар фон Лер чија је 3. ваздухопловна флота извршила бомбардовање града. Немачка авијација је напала веће градове попут Ниша, Лесковца, Крагујевца, Новог Сада, Сарајева, Мостар, Бања Луке и тако у потпуности изненадила поспане грађане који су тражили склоништа по подрумима или где год се могло побећи од немачких бомби. Немци су нарочито прецизно погађали циљеве јер су им то фолксдојчери омогућавали. Пре самог рата, из југословенског ваздухопловства је побегао капетан Владимир Крен (који ће касније постати припадник ратног ваздухопловства НДХ) са плановима распореда војног ваздухопловства у читавој земљи. Допринос одбрани Београда дала је Прва ваздухопловна ловачка бригада ЈКРВ чији су се припадници изнад Београда сукобили са авионима Јункерс Ju 87 („штукама“), које су пратили Месершмити. Но, први ратни дан је био запамћен и по томе што је југословенска противваздушна одбрана оборила немачки извиђачки авион близу села Доњег Душника у јужној Србији, а пилоте који су се спасили искакањем, жандарми се спровели у Ниш. Југословенска влада издаје прокламацију о почетку рата са Немачком и одлуку о општој мобилизацији, али она је стигла сувише касно. Са војно-стратешког положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто се ту налазила Команда ратног ваздухопловства, Команда ратне морнарице и аеродром испод Бежанијске косе.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издајству дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана.

Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана. Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.

Оклопна возила бригаде Телесна стража Адолфа Хитлера.

Кључни продор извршила је немачка 12. армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке 12. армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС. бригада Адолф Хитлер и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације. Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. 12. армија се брзо пробијала и већ 7. априла ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина 12. армије наставило наступање у Грчку (операција Марита) против грчке армије и британског експедиционог корпуса. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске.

Предаја оружја заробљених југословенских војника у Дравској бановини.

Главни немачки удар са северозапада извршен је из два правца: из рејона Клагенфурта (Целовца), Граца и Нађ Кањиже, где се још вршила концентрације јединица 2. армије заједно са 11. дивизијом, под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса. 46. оклопни корпус Друге армије сјурио се са северозапада на Београд наилазећи на слаб отпор. Пред овим корпусом су се углавном налазили Хрвати који ништа нису чинили да би зауставили немачке војнике, већ су их поздрављали и тиме починили издају. Једна од оваквих епизода догодила се у војном гарнизону у Сињу када су хрватски официри и војници подигли побуну и певали песму „Вила Велебита“.

На фронту код Сарајева, начелник 2. армије, генерал Богдан Маглић, под изговором да је болестан и да одлази на лечење у Сарајево, је напустио линију одбране, да би се по устоличењу усташке државе појавио као усташки генерал. Сличан се десило у Шибенику када је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.

Немачке јединице су ушле 10. априла у Загреб где је, у име поглавника Анте Павелића, пензионисани пуковник Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску. Влатко Мачек, који је одмах по нападу Немаца напустио и окривио већ уздрману југословенску владу, а преко радија је позивао чланство своје Хрватске сељачке странке да буде лојално Трећем рајху.

Без велике борбе, југословенска војска се 13. априла повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.

Уништен југословенски тенк Рено FT-17.

Напад је у координацији са Немцима вршила италијанска армија. Тако је 2. италијанска армија под командом генерала Амброзија, која је била концентрисана дуж копнене границе, продрла из Истре и Словеначког приморја, а 9. армија под командом генерала Кавалера, напала је из Албаније, с леђа. Југоисточни фронт којим је командовао Милан Недић се распао. На нишавском правцу 11. оклопна дивизија пробила је слабу одбрану на Плочама и у 9 часова заузела Ниш, у подне Алексинац који је бранио пешадијски батаљон из резерве и 1. артиљеријски дивизион, а затим је пао и Ражањ. Клајст је дакле ушао са својим снагама у Ниш и тако се испунило Хитлерово наређење да се пресече пут југословенској војсци ка Грчкој и на тај начин спречи формирање новог Солунског фронта.

9. априла Немци гоне јединице 5. армије које су биле на нишком сектору. Оне су се у потпуном хаосу повлачиле долином Нишаве и Кутинске реке. Дринска дивизија повлачила се под налетом немачких тенковских јединица правцем Бабушница-Свође-Власотинце. Немачке моторизоване јединице су јој пресекле одступницу код села Љуберађа. На том терену вођена је жестока борба уз обостране губитке. Дринска дивизија, претрпевши огромне губитке повлачила се у правцу Лесковца. Како су немачке јединице продирале долином Кутинске реке, главном саобраћајницом према Нишу, то се разбијена југословенска војска кретала ван главних праваца, држећи се планина.

10. априла код јединица на Косову појавила се дезорганизација, а командант 3. армије наредио је да се уз помоћ импровизованих одреда затворе правци ка Метохији и Санџаку. Настављајући и своју операцију у долини Јужне Мораве, јединице 11. оклопне дивизије су заузеле Параћин, Ћуприју и Јагодину, продужавајући ка Крагујевцу. Врховна команда је издала директиву број 120 за повлачење трупа на линију Бојана-Метохија-Косово-Копаоник-Крагујевац-Београд-Сава-Уна. По тој наредби 5. армија је требала да се повлачи и даље, али за реализацију ове директиве није било реалне основе. Реалнији је био позив Врховне команде издат исте вечери да се војници боре са Немцима где год се нађу. Немачка команда је наредила да се 12. армија оријентише ка Грчкој, а 2. армија, ојачана 1. оклопном групом да заузме Београд и доврши разбијање југословенске војске.

Криза југословенске владе

Од првог дана рата, Врховна команда Југословенске војске није контролисала ситуацију. На министарским седницама у Севојну, где се влада налазила, генерал Душан Симовић се жалио на лоше везе у командовању, а нарочито је оспоравао то што он мора преко поште да издаје наређења јединицама. Оценио је ситуацију као тешку, али не и трагичну и веровао је да се фронт може стабилизовати.

Да би спречио потпуно расуло, не само војсци, већ и у влади, 12. априла изјављује да има пуно поверења у моралну снагу војске и народа и да верује у пријатељство са Совјетским Савезом. Све је било изгубљено и пропаст је све брже и брже текла.

Делови 8. немачке оклопне дивизије без борбе су ушле у Земун 12. априла. Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Немци су 13. априла пробили последњу линију одбране код Коњарника и умарширали у Београд где су испред Народне скупштине организовали парадни дефиле. Убрзо је стигао и фелдмаршал Евалд фон Клајст и Максимилијан фон Вајкс. Рачунајући улазак Аустроугарских трупа 1914. и њихов заједнички улазак са Немцима 1915, био је то трећи улазак Немаца у Београд у 20. веку.

Ову информацију је Душан Симовић добио на Палама од свог ађутанта у основној школи Краљ Петар где је Штаб био смештен. Тражио је хитну везу са енглеским послаником, али је уместо везе добио писмо генерала Дила да Енглеска нема могућности да у датим околностима организује евакуацију југословенске војске преко морнаричке базе у Боки. Симовић је затим рекао да ситуација ништа не ваља и сазвао ново заседање у поноћ 13. априла. Поред војног слома, почела је и криза владе.

На југословенској страни почела су међусобна трвљења и испитивања ко је крив за тако муњевити слом. Неки министри, међу којима и др Слободан Јовановић, Богољуб Илић и Марко Даковић оптуживали су Хрвате за издају. Последње саветовање југословенска влада имала је на Палама. Седница владе је одржана на католички ускрс, 13. априла 1941. Душан Симовић је поднео извештај о војној ситуацији коју је представљао као веома тешку, али не и безизлазну. Говорило се о продужетку борбе на новом фронту Сава-Дрина. Ипак, на крају је одлучено да се влада, ради веће сигурности, премести одмах у Никшић. Симовић је потом предложио генерала позадине Данила Калафатовића за начелника Врховне одбране. О могућности евентуалне капитулације није било ни помена, иако су поједини министри закључили да је војна ситуација много тежа него што ју је представаљао Симовић.

Заробљени југословенски официри пре депортације у Немачку.

Влада је без Симовића стигла у Никшић сутрадан и прва ствар која се чула била је та да је Краљ Петар већ одлетео за Грчку. Приликом утовара транспортних авиона златом учествовало је и више стотина војника на импровизованом аеродрому на Никшићком пољу. Међутим, приликом евакуације погинула су два врло позната имена. Приликом транспорта злата бојним бродом у Егејском мору, брод се преврнуо и погинули су министар Симовићеве владе Марко Даковић и историчар Владимир Ћоровић.

На последњој седници владе у Никшићу 15. априла, закључено је да Југославија неће капитулирати као држава, већ да само војска капитулира, док влада и краљ иду у иностранство да одатле наставе да се боре. Тај нацрт је саставио др Слободан Јовановић и предао га Симовићу, а овај Калафатовићу.

Душан Симовић је истог дана издао наређење Данилу Калафатовићу да закључи примирје са Немцима из два разлога: први разлог је био тај што је било немогуће даље пружање отпора на изабраној линији Дрина-Сава и због догађаја који су се догодили у Хрватској. На левом крилу војска није ни постојала, већ само мали одреди који су се у тоталном хаосу предавали Немцима. Сам војнички пораз значио је и расуло саме Симовићеве владе. Тако је потпредседник владе др Влатко Мачек напустио владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали поједини други хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андреас. Док су они отишли у Загреб, радикалски лидер Муслимана Џафер Куленовић одлази у Сарајево. Напуштање владе, у ствари бекство министра, био је посебан пример Априлског рата. Позивом својим војним присталицама да изразе лојалност новој власти (Усташкој) 10. априла Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи др Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати своје другове.

Југословенски разарач „Београд“, од 1.210 тона, који је био оштећен од италијанског ратног ваздухопловства код Шибеника током Априлског рата.

Италијански војници у Југославији током Априлског рата.

Краљ Петар Карађорђевић је са владом 14. и 15. априла већ одлетео из земље. На аеродрому Агренион у Атини дочекао га је генерал Дил и генерал Вилсон, а затим су се преко Јерусалима и краћег задржавања у Каиру обрели у Лондону.

Иако потпуно војнички сломљени, поједини војници и официри нису показивали тежњу за капитулацијом и наставили су да воде борбу. На Рапај Брду су двојица млађих резервних старешина самоиницијативно организовала отпор и водили са Немцима 12. априла читавог дана борбу. У области Шапца до сукоба је дошло 12. априла када су немачке мотомеханизоване јединице напали војници разних јединица Прве армије. Све до немачког уласка у Шабац, војници су држали Мишарско брдо и бранили град. 13. априла 60. коњички пук југословенске војске извршио је напад на Шабац, у намери да га преотме од Немаца, али је био десеткован и повукао се. Такође су и делови 2. армије пружали жилав отпор према Ужицу. Немци су бомбардовали град 15. априла, а затим га тукли тешком артиљеријом. Командант војног гарнизона није желео да преда град Немцима у руке и убио се. Сергеј Машера и Милан Спасић су 17. априла у Боки которској потопили разарач „Загреб“.

Начелник Оперативног одељења 2. армије, пуковник Дража Михаиловић је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. Наредник југословенске војске Божа Петровић је у последњи час успео спасити заставу 41. пешадијског пука у Осијеку и понео је са собом, да би каснија иста застава била и застава Југословенске војске у отаџбини.

Последице

Слом Југославије

Има много питања која никад неће добити одговор, а пре свега шта је радила влада од 27. марта до 6. априла, а шта војска и њени команданти. Остаје као чињеница, да је мобилизација била неефективна и да је само 11 дивизија било распоређено пре офанзиве на њиховим дефанзивним позицијама, да је план одбране био недовољно организован, да влада није успела да сачува јединство у инвазији, и да су Хрвати (већина), одустали од борбе и предавали своје јединице снагама Нацистичке Немачке. О томе говори податак да се у Новооформираној Хрватској војсци од којих су се, убрзо по оснивању Павелићеве НДХ, нашли: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.

Оштећени југословенски тенк Рено НЦ27

Генерал Милан Недић, кад је, под Немцима, ступио на чело владе „Народног спаса”, у свом првом обраћању српском народу, 1. септембра 1941., рекао је: „Шести април није српска, већ југословенска срамота”. Већина јединица, упркос жељи да пруже отпор, није било опремљено да се супродставе Немачкој војној сили. Војска Краљевине Југославије није имала одговор на Немачке тенкове и штуке.

Остаће као светли пример подвиг пилота који су се, упркос чињеници да су били слабији, како у бројевима, искуству и авионима, дигли са својим авионима у небо, и пркосили својим херојством далеко надмоћнијем непријатељу.

Бомбардовање Београда, који је у складу са одредбама међународног ратног права био проглашен за „отворени град“, што је значило да неће бити брањен, само је опет исказало чињеницу колико су Фашисти слабо марили за сва та права међународног ратовања и сврстали Београд на листу градова који су претрпели огромну штету због њиховог бомбардовања. На тој листи, која почиње од Гернике, налазе се и Ротердам, Париз, Лондон, и још многи други. Резултат Немачког бомбардовања био је колапс у инфраструктури и врховне команде, али и губитка Националне Библиотеке, у којима су се налазили многобројни списи и документи. Њихов губитак је непроцењив.

Тим бомбардовањем, у ствари, решен је цео рат, јер је већ првог дана, све што је имало било какав тактичко – стратегијски карактер, и у војном и у цивилном погледу, било разорено и уништено, тако да је држава била потпуно паралисана. Има доказа да су плакати о мобилизацији, која је проглашена тек 7. априла, лепљени у неким градовима, као у Сарајеву, тек 12. априла.

Заплењени југословенски ратни бродови од стране италијанских трупа, у боко-которском заливу током Априлског рата.

Дезорганизација је била таква, да нико није знао докле су Немци стигли, а влада није знала чак ни да је капитулација потписана. Симовић је на неколико ужурбаних седница, са којих не постоје ни записници, обавештавао владу о стању на фронту, све док им није било речено да се евакуишу за Никшић, одакле ће се авионима пребацити до Савезника.

Патријарх Гаврило Дожић у својим Мемоарима тврди да се више „мислило на спасавање владе и својих породица, него о спасавању државе и народа”.

На крају ипак, пад Југославије био је неминован. Држава је била жестоко подељена, армија није била спремна да се сукоби са Немцима, мобилизација није стигла на време, а све планове који су постојали за одбрану земље пореметили су побуне Хрватских армија и генерала. Већ у првим данима, захваљујући расулу у врховном штабу, јединице више нису знале шта да раде, нису имале повезаност међу собом, нису имала никаква одређена наређења, већ су на терену доносиле одлуке за борбу против Немаца, но остаје чињеница да је и сама армија била изненађена брзином и снагом непријатеља, који је, пошто је сломио Пољску и западну Европу, имао врло мало проблема са Краљевском војском. План за одбрану који је обухватао одбрану читавих граница био је површан и осуђен на пропаст од почетка, јер армија није имала никаква средства за одбрану дуж целих граница. Југословенска армија и влада пукле су по свим шавовима, који су ионако били већ лабави. Једини достојан отпор, Краљевска војска пружила је против Италијана у Албанији.

Окупација

За више информација погледајте чланак Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату

Окупаторска подела Југославије

После рата, Југославија је била подељена међу силама осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Хрвати су добили независност, и њихова држава се простирала од Словеније па до самог Београда. Обухватала је данашњну Хрватску и Босну и Херцеговину и Срем. Словенију су поделили Италијани и Немци (то је била једина територија коју су Немци директно окупирали), Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили тзв. Великој Албанији. Црна гора постала је Италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом Недићем. Ова држава била је Немачка марионета и била је слабо поштована од стране окупационих снага Немачке. Југославија ће бити окупирана све до 1945. године.

Види још

• Бомбардовање Београда у Другом светском рату
• Други светски рат у Југославији
• Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату
• Априлски рат - 6. април 1941.
• Балканска кампања (Други светски рат)

Литература

• Терзић, Велимир (1982). СЛОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ; узроци и последице пораза - књига 1. Београд - Љубљана - Подгорица: Народна Књига - Партизанска књига - Побједа. 
• Терзић, Велимир (1983). СЛОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ; узроци и последице пораза - књига 2. Београд - Љубљана - Подгорица: Народна Књига - Партизанска књига - Побједа. 
• The German Campaigns in the Balkans (Spring 1941). United States Army Center of Military History. 1986 [1953]. CMH Pub 104-4. 
• Ciglić, Boris; Savić, Dragan (2007). Dornier Do 17, The Yugoslav Story: Operational Record 1937-1947. Belgrade: Jeroplan. ISBN 978-86-909727-0-8. 
• Ciglić, Boris; Savić, Dragan (2002). Croatian Aces of World War II. London: Osprey. ISBN 1-84176-435-3. 
• Conways All The World's Fighting Ships 1922-1946, - Conway Maritime Press, London,1980. ISBN 0-85177-146-7
• Geschichte des Zweiten Weltkrieges Vol. 3, A. A. Gretschko, Berlin: Militärverlag der Deutschen Demokratischen Republik, 1977.
• Goss, Chris (2005). Dornier 17: In Focus. Surrey, UK: Red Kite/Air Research. ISBN 0-9546201-4-3. 
• Niehorster, Leo W.G. The Royal Hungarian Army, 1920-1945, Europa Books Bayside New York 1998 ISBN 978-1-891227-19-6
• Novak, J. and Spencer, D., Hrvatski Orlovi: Paratroopers of the Independent State of Croatia 1942-1945, Axis Europa Books, Bayside NY, 1998. ISBN 1-891227-13-0
• Pavlowitch, Stevan K. (2007). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press. ISBN 978-1-85065-895-5. 
• Redžić, Enver (2005). Bosnia and Herzegovina in the Second World War. Abingdon: Frank Cass. ISBN 0-7146-5625-9. 
• Shaw, Les (1973). Trial by Slander: A background to the Independent State of Croatia, and an account of the Anti-Croatian Campaign in Australia. Canberra: Harp Books. ISBN 0-909432-00-7. 
• Shirer, William L. (1991). The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany. London: Random House. ISBN 978-0-09942-176-4. 
• Shores, Christopher F.; Cull, Brian; Malizia, Nicola (1987). Air War for Yugoslavia, Greece & Crete - 1940–41. London: Grub Street. ISBN 0-948817-07-0. 
• The Times Atlas of the Second World War, John Keegan (ed.), New York: Harper and Row, 1989.
• Thomas, Nigel; Mikulan, Krunoslav (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941–45. New York: Osprey Publishing. ISBN 1-85532-473-3. 
• Tomasevich, Jozo (1969), „Yugoslavia during the Second World War“, in Vucinich, Wayne S., Contemporary Yugoslavia: Twenty Years of Socialist Experiment, Berkeley: University of California Press, pp. 59–118, ISBN 978–05–200153–6–4 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration. 2. San Francisco: Stanford University Press. ISBN 0-8047-3615-4. 
• United States Army Center of Military History Publication 104-4 The German Campaign in the Balkans (Spring 1941), 1986.
• Weal, John (1998). Junkers Ju 87 Stukageschwader of North Africa and the Mediterranean, Oxford: Osprey. ISBN 1-85532-722-8
• Whitely, M.J., Destroyers of World War Two: An International Encyclopedia, US Naval Institute Press, 2001. ISBN 978-0-87021-326-7

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Априлски рат

• Југословенска кампања ((en))
• ((it)) ANPI Archives photos
• „Немачка инвазија на Краљевину Југославију“, Филм Трећег рајха на интернет странице Јутјуб
• „Немачке снаге заузимају Сарајево“, Филм Трећег рајха на интернет странице Јутјуб
• „Хитлерова највећа грешка у Другом светском рату“ Документарни филм на интернет страници Јутјуб
• Предраг Миладиновић: Губици осовинске авијације у Априлском рату 1941.