Југословенска војска у отаџбини

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

За четништво уопштено види Четници. За војску у избеглиштву види Југословенска војска ван отаџбине.

Југословенска војска у отаџбини
Застава Југословенске војске у отаџбини
Основана	1941.
Датум стања	8. мај 1941
Распуштена	1945 — 1946. (расформирана последња Четничка јединица)
Главни штаб	Равна Гора
Вођство
Генерал	Драгољуб Михаиловић
Војвода у Крајини	Момчило Ђујић
Мајор у Црној Гори	Павле Ђуришић
Подаци о бројном стању
Обавезни војни рок	нема
Број расположивих за војну службу	нема, година нема
Број способних за војну службу	, година нема
Број годишње стасалих за војну службу
Активни састав	око 70.000 (1943)
Сродни чланци
Историја	Југословенска војска у отаџбини је представљала једину регуларну оружану формацију у Краљевини Југославији за време њене окупације од стране нацистичке Немачке.

Југословенска војска у отаџбини или Равногорски покрет (чији су припадници познати као четници) је била југословенска (већински српска), ројалистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 13. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као снагу одану југословенској краљевској влади у избеглиштву. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба.

Уопштено

Након неколико почетних окршаја са окупаторским силама осовине, четници су се поделили, од којих се један део борио против Немаца, док се други сконцентрисао на борбу против комунистичких партизана, понекад сарађујући са Италијанима (који су понудили заштиту од усташких злочина), а понекад чак и са немачким снагама. Након Техеранске конференције 1943, Савезници, који су подржавали четнике, су преусмерили своју подршку ривалским партизанима. 1944. краљевска влада је признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској Армији. Неки четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је Југословенска Армија ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многи су заробљени од стране партизана или су враћени у Југославију од стране британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата. Последње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића су заробљене у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за велеиздају и ратне злочине и погубљен је.

Након Другог светског рата, избегли четници и други српски емигранти су основали националма удружења у земљама као што су Сједињене Државе, Велика Британија и Аустралија и наставили су да подржавају четничку идеологију, која је била противзаконита и прогоњена у новој социјалистичкој Југославији.

Крајем 1980их, четници су незванично рехабилитовани и прогон њихове литературе и иконографије је прекинут. Неке (СРС и СПО) опозиционе странке су отворено подржавале улогу четника у Другом светском рату, тврдећи да је званична историја фалсификована.

Политичари као што су Вук Драшковић и Војислав Шешељ су организовали паравојне јединице и тражили да Срби користе силу да би решили националистичке тензије у Југославији и да би осигурали да територије које су насељавали Срби у другим југословенским републикама остану са Србијом. Током југословенских ратова који су следили, многе српске паравојне јединице су називале себе четницима, а Хрвати и Бошњаци су често користили ту реч да опишу било какву српску оружану јединицу, било регуларну или паравојну.

Четничка идеологија

Четници су били ројалисти, а њихов поздрав је био "За краља и отаџбину". Они су били за монархију, породичне вредности и приватну својину и зато су били идеолошки супротстављени комунистима, који су били за републику и друштвену својину. Четници су се борили за обнову бивше Краљевине Југославије, а неки од њих да се оснује Велика Србија.

Многи четницу су пуштали браде током рата, што је традиционални православни начин да се искаже туга. На овај начин су показивали своју тугу због окупиране отаџбине која је била разрушена ратом. Речено је да ће држати своје браде док се не врати краљ.

Неки етнички Хрвати , Словенци и босански Муслимани су се такође придружили четничким снагама. Већина њих су били демократски оријентисани југословенске патриоте или монархисти, анти-комунисти и анти-фашисти. Али, пошто четнички покрет није имао јаку хијерархију, бројне четничке јединице су имале националистичку идеологију.

Други светски рат

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Немачко саопштење 1942. године

Након предаје краљевске југословенске војске у Априлском рату 1941, неки од преосталих југословенских војника су организовали Краљевску југословенску војску у отаџбини под пуковником Драгољубом Михаиловићем да се боре против немачке окупације. Чинили су је скоро искључиво етнички Срби. Михаиловић је наредио својим јединицама да се наоружавају и да чекају његова наређења за коначни напад. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био типичан официр из Првог светског рата.

Између 1941. и 1943, четнике су подржавали западни савезници. Магазин Тајм је у чланку из 1942. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у нацистичкој окупираној Европи. Међутим, и Титови партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и Титову и Михаиловићу главу уценили на 100.000 рајхсмарака.

Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупатором и усташама, фашистичким режимом Независне Државе Хрватске, са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.

Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника Вермахта и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су на почетку сарађивали, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.

Четнички покрет је по духу био српски патриотски, ројалистички и великосрпски. Ипак, неки традиционални лидери попут Косте Пећанца већ током лета 1941. приклонили су се отвореној сарадњи са немачким окупатором.

Четнички покрет формиран под утицајем и под командом Драже Михаиловића у Србији, који је био основ за фурмирање ЈВУО, био је антинемачки по својој оријентацији. Међутим, у погледу дејства против немачке окупационе силе, Михаиловић је био резервисан. Сматрао је да је улажење у отворен сукоб са немачком окупационом силом неодговорно, јер би било безизгледно и да би само изазвало крваве репресалије. Прва детерминанта Михаиловићеве стратегије била је да у отворени сукоб са окупатором треба ући тек кад он буде пред колапсом, услед пораза на осталим фронтовима или савезничког искрцавања на Балкан. До тада је целокупна активност морала бити ограничена на организовање и евентуалне ситне диверзије које не би изазвале окупатора на снажнију реакцију.

Паралелно са Михаиловићем, Комунистичка партија Југославије организовала је своје војне одреде под називом партизани (касније НОВЈ). Њихова стратегија састојала се у борби против окупатора одмах и свуда, без обзира на околности.

Немачка потерница за Дражом Михаиловићем из лета 1943.

Активизам партизана, патриотизам народа и слабост окупатора крајем лета и почетком јесени 1941. навела је и неке Михаиловићеве снаге на сукобе са окупатором. На иницијативу комунистичког руководства, двојица лидера, Михаиловић и Тито, склопили су споразум о сарадњи 26. октобра 1941.

Припадници ЈВУО на насловној страни америчког часописа Њузвик, новембра 1943.

Михаиловић је почетком лета 1941. успоставио и везе са квислиншким управним апаратом у Србији. Његов став према комесарској управи Милана Аћимовића и касније влади Милана Недића био је двојак: с једне стране, у њима је видео своју резерву коју треба придобијањем присталица тајно организовати за прелазак на његову страну у кључном тренутку. С друге стране, у њој је видео значајан извор за снабдевање док траје окупација. Отуда је са једне стране према квислиншкој управи водио пропагандни рат, а са друге стране подстицао свако локално и дискретно повезивање.

Кључни елемент у формулисању Михаиловићеве стратегије био је страх од брзог ширења партизанског покрета под руководством КПЈ. Михаиловић је веровао да ће силе осовине изгубити рат, да ће савезници победити и да је према томе окупација привремена. Међутим, окупација је довела до јачања ривалског партизанског покрета под руководством КПЈ који би се на крају рата могао појавити као претендент на власт. Из овога је Михаиловић закључио да партизански покрет треба уништити што пре, а у сваком случају пре краја рата. То је довело до макијавелистичког става да се ЈВУО на крају рата мора појавити као доминантна про-савезничка и патриотска организација, чак и по цену дискретне сарадње са окупатором на уништењу партизана до тада.

На овим основама Михаиловић је формулисао план по коме би његове трупе одржавале ред у Србији без присуства немачких трупа, уз дискретну немачку материјалну подршку. Тиме би Немцима био гарантован ред и мир док траје окупација, а ЈВУО би обезбедио премоћан положај на крају рата. Да би обезбедио повољну преговарачку позицију, Михаиловић је наредио општи напад на партизане почетком новембра 1941. На састанку Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11. новембра 1941, Михаиловићу је саопштен став немачке окупационе управе по којем су он и његове снаге стављене ван закона и да немачка управа није заинтересована за преговоре.

Немачка окупациона управа била је обавештена о контактима између Михаиловићевих представника и квислиншке управе у Београду током лета 1941. и показала спремност да прихвати легализацију Михаиловићевих одреда и интеграцију у окупациони систем као што је прихваћена легализација Пећанчевих одреда. Међутим, након обавештења о споразуму Тито-Михаиловић и вести о учествовању Михаиловићевих одреда у нападима на немачке гарнизоне, немачка управа донела је одлуку да ликвидира оба покрета и да заведе мир драстичним репресивним мерама. Немци су повремено организовали рације против Михаиловићевих присталица.

Под немачким притиском, Михаиловићеви одреди су се веома смањили и прешли у илегалу, осим оних који су се легализовали као припадници Недићевих снага. Сам Михаиловић је након неколико месеци скривања, јуна 1942. прешао у Црну Гору, у италијанску окупациону зону.

Михаиловићеве присталице и истомишљеници на територијама окупираним од Италије од самог почетка успоставили су отворену и јавну сарадњу са италијанским окупационим властима. На територији НДХ војвода Илија Трифуновић Бирчанин, Добросав Јевђевић, поп Момчило Ђујић, мајор Бошко Тодоровић, Петар Баћовић и други почев од августа 1941. уз помоћ Италијана покушавали су да се наметну као вође српским устаницима.

Италија је имала територијалне претензије према Краљевини Југославији, па је стога подржавала и организационо помагала антијугословенски усташки покрет. Немачка и Италија су у априлу 1941. успоставили Независну Државу Хрватску као савезничку државу и у њој устоличили усташку власт. Међутим, иако су према спољним непријатељима НДХ и Италија остале савезнице све до пада фашизма у Италији, Италија је гајила територијалне претензије према НДХ. Отуда су италијани устанак Срба у НДХ изазван усташким злочинима видели као прилику и повод да ојачају своје војно псисуство и ослабе утицај и присуство администрације НДХ на тим подручјима, што би у погодном тренутку могло резултирати анексијом. Одговарало им је присуство лојалних устаника који су истовремено вољни да спрече делатност устаничких формација непријатељских према Италијанима, односно партизана. На тој основи развили су отворену сарадњу са наведеним истакнутим српским личностима. Снабдевали су њихове снаге оружјем, опремом и новцем, омогућавале им смештај у гарнизонима и организовали заједничке акције против партизана.

У Црној Гори су Михаиловићеве присталице Ђукановић, Ђуришић и други почетком 1942. повели борбу против партизана и одмах успоставили широку сарадњу са Италијанима.

У немачкој окупационој зони у Босни Михаиловићеве присталице (Тешановић, Дреновић, Радић, Тодић, Керовић и други) током маја и јуна 1942. легализовали су своје одреде писменим споразумима са властима НДХ, и тиме, посредно, са немачком управом.

С друге стране Бирчанин, Јевђевић, Ђујић, Ђуришић и остали истицали су своју верност краљу Петру II, избегличкој влади и Михаиловићу као њеном представнику у земљи. Са своје стране, Михаиловић је ове снаге сматрао делом ЈВУО и без резерви прихватио њихов квислиншки положај према Италијанима, сматрајући да се тако Италијани користе за српске националне циљеве.

Након капитулације фашистичке Италије 1943, немачке трупе су окупирале италијанску окупациону зону, а ове формације ЈВУО су врло брзо успоставиле са Немцима исте видове сарадње какве су имале са Италијанима.

Током августа 1943. Немци су због повлачења Италије из рата комплетно реорганизовали своје снаге и своју политику на Балкану. 24. августа 1943. од стране немачког Министарства спољних послова именован је Херман Нојбахер на место опуномоћеника за Балкан.

У међувремену ЈВУО је реорганизовао и ојачао своје снаге на територији Србије. Нојбахер је показао разумевање за Михаиловићеву концепцију дискретне сарадње, па су почев од 19. новембра 1943. кад је Лукачевић у име Милешевског корпуса ЈВУО потписао споразум о сарадњи и примирју са немачким представницима, и остали важнији команданти ЈВУО током неколико следећих недеља потписали сличне споразуме. На тај начин су битку за Србију одсудну битку за Балкан практично све формације ЈВУО дочекале у положају било сарадника, било интегралног дела окупаторских снага.

Савезници су на разним нивоима и из разних извора (пресретање радио-саобраћаја, окупаторска штампа, бројне савезничке војне мисије при ЈВУО и НОВЈ) били детаљно обавештени о сарадњи ЈВУО са окупатором. То је довело до затегнутости између савезника и Михаиловићеве команде и до одлуке о потпуном прекиду односа у децембру 1943.

Западни савезници су у почетку подржавали четнике јер су они били бољи избор по њих од потенцијално про-совјетских комунистичких партизана. Савезници су планирали инвазију на Балканско полуострво и зато су југословенски покрети отпора били стратешки важни, па је постојала потреба да се донесе одлука коју од две стране подржати. Бројне мисије су слане на Балкан да утврде чињенице на терену. У међувремену су Савезници прекинули планирање инвазије на Балканско полуострво и коначно прекинули своју подршку четницима, због њихове сарадње са силама Осовине, а уместо тога су подржали партизане. На Техеранској конференцији 1943. и Јалтској конференцији 1945. Стаљин и Винстон Черчил су одлучили да заједнички поделе свој утицај у Југославији.

16. јуна 1944. на острву Вису је потписан споразум Тито-Шубашић између партизана и краљевске владе. Партизани су били признати од стране краљевске владе за регуларну југословенску армију. Документ је позивао све Словенце, Хрвате и Србе да се придруже партизанима, што су Михаиловић и многи четници одбили. 29. августа краљ Петар II Карађорђевић је сменио генерала Михаиловића са места начелника штаба Југословенске војске у отаџбини и 12. септембра именовао Тита на његово место.

До краја рата, четници су још увек били важни због своје бројности. Неки су се повукли са немачким снагама на север да би се предали британско-америчким снагама; Михаиловић и неколицина његових следбеника (укључујући и оца Радована Караџића) су покушали да се пробију до Равне горе, али су их заробили Титови партизани. Марта 1946, Михаиловић је доведен у Београд, где му је суђено и погубљен је у јулу по основу оптужбе за издају.

Колаборација и ратни злочини

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

За више информација видети Сарадња четника са осовинским снагама у Другом светском рату и Злочини четника у Другом светском рату

Група четника Косте Пећанца позира са немачким војницима

Неколико четничких вођа јесте сарађивало са Италијанима и Немцима. У окупираној Србији, нацисти су поставили за вођу Милана Аћимовића, а касније бившег министра војног, генерала Милана Недића, који је владао до 1944. Мала група четника је имала огроман утицај на ову владу и сарађивала са немачком окупационом управом од почетка, а касније су усмерили све своје напоре на уништење комуниста и Хрвата, у које су уврштавали Хрвате и муслимане (који су сматрани Хрватима у НДХ).

Многе независне групе су се називале четницима. Једна таква група је остала под командом предратног вође Четничке организације Костом Миловановићем Пећанцем и сарађивала је са Немцима против партизана. Команда ЈВуО га је 1944. осудила на смрт и стрељала. Знатан део Михаиловићевих четника легализовао се код Недића и учествовао у терору и прогонима симпатизера НОП. У НДХ, четници под командом војводе и свештеника Момчила Ђујића су се организовали уз подршку Италијана као одговор на усташке нападе на српска села. Већина четничких одреда у италијанској окупационој зони легализовала се код Италијана у облику Добровољачке антикомунистичке милиције (итал. Milizia volontaria anticommunista - MVAC), и од њих била снабдевана и употребљавана у нападима на НОВЈ. Бројно стање легализованих четника било је према команданту италијанскле друге армије Роати око 30.000 бораца.

Већина четника се сврстала уз Драгољуба Михаиловића, 48-годишњег армијског официра којег је Недић осудио на војном суду и за кога се знало да има блиске везе са Британцима. На почетку рата Михаиловић је пружио отпор италијанским и немачким снагама. До 22. јула 1941. југословенска влада у изгнанству је објавила да је непрекидан отпор немогућ. Касније током рата, како су партизанске снаге јачале, четници су покушали да избегну вишеструке линије фронта избегавањем сукоба са Немцима, а уместо тога су усмерили своје напоре према уништавању комуниста (и цивила за које су веровали да помажу или скривају партизане). Четници су видели своју идеолошку борбу против партизана важнијом од борбе против Немаца. На свом врхунцу Михаиловићеви четници су тврдили да имају 300.000 бораца.

Такође, релевантне групе четника су се у појединим фазама рата бориле против Немаца, као што је битка у Краљеву 28. октобра 1941, у којој је погинуло око 250 четника и још хиљаде цивила. У октобру 1944. дошло је до сарадње између јединица Д. Михаиловића и Црвене Армије, прекинуте на захтев партизана.

Статистике

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Статистика смртности припадника и присталица Југословенске војске у отаџбини за време Другог светског рата долази одмах после смртности припадника и присталица НОВЈ, односно Југословенске Армије. За време читаве окупације близу 250.000 бораца је учествовало у борбама на страни Војно-четничких одреда, а касније и Југословенске војске у Отаџбини. Војно-четнички одреди су у првој устаничкој години располагали са 50.000 наоружаних војника у читавој земљи. Годину дана касније, тај број се и повећавао и смањивао, па је тешко утврдити тачно бројно стање. У тај број су улазили и некадашњи устаници из 1941. године који су избегли заробљавање или уништење. У времену расплета грађанског и националног рата, појачаним мобилизацијским позивима снаге ЈВуО су средином 1944. бројале око 80.000 војника, а у времену Михаиловићеве опште мобилизације у септембру 1944. број војника је нарастао на приближно 150.000 у читавој земљи, али су многи били само уврштени у мобилизацијске спискове без обзира да ли поседовали оружје или не. По слому војних снага у Србији, снаге ЈВуО су после повлачења за Босну бројале према једном Михаиловићевом податку 50.000 војника, од тога 20.000 из Србије. У време напада на ослобођену Тузлу, епидемије тифуса-пегавца, борби са Другом армијом ЈА у области долине реке Босне, те сталних прогона снага ЈА, бројност је драстично спала. Велике губитке су снаге ЈВуО претрпеле у време борби у Лијевче пољу априла 1945, а само су за време борби на Зеленгори и долини Сутјеске у мају 1945. губици ЈВуО износили 10.150 војника, што су били ненадокнадиви губици. Велики број бораца је заробљен у покушају да се преко Словеније домогне Италије, један број је заробљен и приликом акција снага КНОЈ-а, ОЗНЕ, и народне милиције, док је један већи број послушао септембарски позив Петра и прикључио се снагама ЈА од којих је добар део страдао у завршним борбама са Немцима на Сремском фронту, у Босни, у Хрватској итд. Тако коначна статистика губитака снага Војно-четничких одреда и касније ЈВуО за време читаве окупације у Југославији износи:

Укупно учествовало у Другом светском рату	око 250.000
Погинуло у борбама против окупатора	око 10.000
Погинуло или убијено у нацистичким логорима широм Европе	око 16.000
Погинуло и стрељано од снага НОВЈ и стрељано од окупатора на стратиштима (присталица и припадника)	око 140.000
УКУПНИ ГУБИЦИ	око 166.000

Послератно доба

Током завршних година Другог светског рата, многи четници су дезертирали 1944. и почетком 1945. када је гарантована општа амнестија за ројалистичке снаге. Многи четници су искористили понуду; овај третман се односио и на домобране, али није проширен и на усташе.

Садашњост

Орден за заслуге којим је амерички председник Хари Труман одликовао Драгољуба Михаиловића

Четнички покрет је у великој мери рехабилитован у Србији током последњих година, упркос умешаности неких четника у ратне злочине. Њих посебно славе српски националисти, али их све политичке странке гледају у врло другачијем светлу од онога који је био у Титовом времену. Ово је највише захваљујући српском про-монархистичком политичару и бившем министру иностраних послова Вуку Драшковићу, председнику Српског покрета обнове.

Многи Срби такође подржавају четнике због југословенских ратова и неуспеха комунистичке идеје. Са друге стране, остали Срби, Хрвати и Бошњаци и даље гледају на четнике као неку врсту фашистичког покрета, не бољих од усташа или Ханџар дивизије које су биле снаге НДХ.

Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, је имао титулу четничког војводе, коју му је 1989. дао Момчило Ђујић, преживели вођа четника из Другог светског рата, који је побегао у САД, иако је он опозвао ову титулу 1998. пошто је Шешељ тада ушао у владу са Социјалистичком партијом Србије Слободана Милошевића.

Томислав Николић, председник Српске напредне странке је такође четнички војвода, а именовао га је Војислав Шешељ 1992. године.

На предлог Српског покрета обнове Народна скупштина Србије је 2004. усвојила закон који је изједначио права бивших четника са правима партизана, укључујући право на ратне пензије. Права су заснована на тези да су оба била анти-фашистичка покрета која су се борила против окупатора и ова формулација је ушла у закон. За је гласало 176, против 24 и 4 уздржана. Социјалистичка партија Србије и Социјалдемократска партија су биле против ове одлуке.

Ово је изазвало различите реакције у српској јавности. Многи су одлуку оценили исправном и дуго очекиваном, укључујући принца Александра Карађорђевића (сина последњег југословенског краља), као и већина политичких партија. Међу онима који су протестовали против ове одлуке су били Савез удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР), српски Хелсиншки комитет за људска права и Хрватски анти-фашистички покрет

Занимљивости

Стрип "Black Cat No 1"

• У САД 1943. снимљен је филм који говори о Михаиловићевим Четницима и њиховој борби за слободу "Chetniks"
• У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драгољуба Михаиловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
• Такође у САД за вријеме Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
  • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
  • Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (septembar 1943)
  • Black Cat No 1 (необјављен) 7. septembar 1945.

Извори

• Историјски архива града Београда (документа специјалне полиције и Гестапоа)
• Историјски архив града Ниша (документа 1. Бугарског окупационог корпуса о борбама у Србији 1942-1943)
• Историјски архив града Краљева (четничка документа)

Литература

• Срби у ратном дневнику Вермахта 1941-1945, Београд, 2002.
• Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Београд, 2002.
• Коста Николић, Ратни плакат у Србији 1941-1944, Нова Пазова, 2002.
• Зборник докумената и података о Народноослободилачкој борби, Том 1, књиге 1-3 (документа о борбама у Србији 1941-1943), Том 12 (документа Немачког Рајха), књиге 1-4, Београд, 1948-1956, 1980-1984.
• Предраг Пејић, Срби у Матхаузену, Београд, 1998.
• Радоје Жипчић, Поцледњи Кпаљев Војник у Отаџбини Бладимир Бладо Жипчић, Београд, 2004.
• Животије Ђорђевић, Истином за Србију, Јагодина, 2004.
• Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, књ.1-3, Крагујевац, 1997-2007.
• Коста Николић, Историја Равногорског покрета, књ.1-3, Београд, 1999.
• др Јован Златић, Страдалаштво српског народа у Нишком ратном округу 1941-1944, књ.1-5, Ниш, 1995-1998.
• др Веселин Ђуретић, Савезници и југословенска ратна драма, књ.1-2, Београд, 1987.
• Станоје Филиповић, Шабачки логори, Београд, 1978.
• Иван Кољанин, Немачки логор на логор на Старом Сајмишту, Београд, 1990.
• Мирослав Миловановић, Логор на Црвеном крсту и стрељања на Бубњу, Ниш, 1983.
• Никола П. Илић и Живадин Ракић, Четници у Лесковачком крају 1941-1944, Лесковац, 1991.
• Александар Марковић-Туларски, Равногорски покрет и грађански рат у Јабланици 1941-1944, Београд, 1998.
• Мајкл Лиз, Силовање Србије, Београд, 1991.
• др Венцеслав Глишић, Терор и злочин окупатора у Србији 1941-1944, Београд, 1979.
• др Јован Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, књига 1, Београд-Загреб, 1979.

Спољашње везе

• Смотра јединица и маршеви Тимочког корпуса ЈВуО, Оригинални документарни филм Тимочког корпуса на сајту Јутјуб. Смотра јединица и маршеви. Смотра Бољевачке бригаде, командант капетан Радомир Петровић - Кент предаје рапорт команданту корпуса мајору Љуби Јовановићу.
• Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945 (Stanford University Press 1975)
• Зборник докумената Војноисторијског института, том 14, књига 1 - ДОКУМЕНТИ ЈЕДИНИЦА, КОМАНДИ И УСТАНОВА ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 1941/1942
• Зборник докумената Војноисторијског института, том 14, књига 2 - ДОКУМЕНТИ ЈЕДИНИЦА, КОМАНДИ И УСТАНОВА ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 1. јануар - 8. септембар 1943
• Зборник докумената Војноисторијског института, том 14, књига 3 - ДОКУМЕНТИ ЈЕДИНИЦА, КОМАНДИ И УСТАНОВА ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 9. септембар 1943 - јули 1944
• Зборник докумената Војноисторијског института, том 14, књига 4 - ДОКУМЕНТИ ЈЕДИНИЦА, КОМАНДИ И УСТАНОВА ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 1. август 1944 - крај рата
• [1] Ветерани ЈВуО на војној паради у Сиднеју, 25. априла 2008. Прилог аустралијске телевизије на сајту Јутјуб
• [2] Ветерани ЈВуО на војној паради у Аустралији у Сиднеју, 2008. видео на сајту Јутјуб
• „Равногорска споменица“, Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета
• AP: Airmen revisit World War II sanctuary (2004)
• History of Chetniks, both in English and Serbian
• Chetnik movement during World War II

• Web Archive - The Trial of Dragoljub-Draza Mihailovic – 1946
• U.S. Congressional record on Chetniks and Draza Mihailovic, 1987
• 100 Anniversary of Chetnic Movement
• Guerrilla Warfare in the Balkans, 1941-1945: Gen. Draza Mihailovic and the Prinz Eugen SS Division
• Additional Information about Chetniks
• Chetniks 1943 - movie

Војна историја Срба Део искључиво посвећен војној историји Срба.

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Југословенска војска у отаџбини

Други светски рат у Југославији - навигација кроз историју: