Независна Држава Хрватска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Независна Држава Хрватска
Nezavisna Država Hrvatska
Hrvatska
Застава Хрватске Грб Хрватске
Застава Грб
Ndh 1941-sr.png
Подела територије НДХ 1941-1943
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Химна Лијепа наша домовино
Главни град Загреб
Површина 115.133 km²
Становништво 6.966.729
Друштво
Званични језици хрватски
Религија католицизам, православље, сунитски ислам
Валута Куна НДХ
Владавина
Титула владара Поглавник
Владар Анте Павелић
Историјско доба Други светски рат
Оснивање 1941
Престанак 1945
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Краљевина Југославија ДФ Југославија Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg
Civil Flag of Banovina of Croatia.svg Бановина Хрватска (Краљевина Југославија) ФД Хрватска (ДФ Југославија) Flag of SR Croatia.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Врбаска бановина (Краљевина Југославија) ФД Босна и Херцеговина (ДФ Југославија) Flag of SR Bosnia and Herzegovina.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Дринска бановина (Краљевина Југославија) ФД Србија (ДФ Југославија) Flag of SR Serbia.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Зетска бановина (Краљевина Југославија) АП Војводина (ДФ Југославија) Flag of SR Serbia.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Дунавска бановина (Краљевина Југославија) - Flag of None.svg
Овај чланак је део серије о
историји Хрватске, БиХ, Републике Српске, Србије, Војводине:

Независна Држава Хрватска (НДХ) је била квинслиншка (марионетска) држава основана на делу окупиране Краљевине Југославије, која је уз помоћ Хитлерове Немачке постојала под вођством усташког режима од 1941. до 1945. НДХ је у историји остала забележена по зверствима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима, Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима, претежно комунистима.

На челу НДХ се налазио Анте Павелић и његове усташе: ова фашистичка организација је основана 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбеђивала центре за обуку, финансијску и политичку помоћ. Подршка је долазила и од присталица Хрватске странке права, коју је основао Анте Старчевић крајем 19. века[1]. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу.

Историја[уреди]

Позадина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Усташе и Оснивање Југославија

Група политичких емиграната из Аустроугарске, претежно Хрвата, али и Срба и Словенаца, је 1915. основала Југословенски одбор, чији је циљ било стварање јужнословенске државе после завршетка Првог светског рата. Они су сматрали да је ово начин да се спречи припајање Далмације Италији по одредбама Лондонског уговора. Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба је 1918. послало делегацију српском регенту Александру Карађорђевићу да понуди уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом. Нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је проглашена 1. децембра 1918. Анте Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. о уступању Далмације Италији у замену за италијанску подршку независној Хрватској.[2]

Хрвати су били у мањини и у почетку у неповољном положају у централизованој краљевени, за коју је дио Хрвата сматрао да предност даје српској већини, а с друге стране и српска Самостална демократска странка, која је представљала Србе у Хрватској се 1927. окренула против политике краља Александра. Политичка ситуација у Краљевини СХС је била подељена и насилна. Након хрватских провокација о томе колико кошта српска крв на Кајмачкалану вођу Хрватске сељачке странке Стјепана Радића и још четири хрватска посланика на заседању скупштине устрелио је и тројицу од њих убио испровоцирани члан Народне радикалне странке Пуниша Рачић. Бес због атентата је претио да додатно дестабилизује краљевство. Краљ Александар је 6. јануара 1929. увео краљевску диктатуру, под којом су све политичке партије забрањене, уведена политика југословенства и држави је промењен назив у Краљевина Југославија.

Павелић је побегао у егзил у Италију и који је био умешан у убиство краља Александра 1934. Павелић је у Италији стекао подршку за своју визију ослобођења и расног чишћења Хрватске од Срба. Док је боравио у Италији, Павелић и други хрватски емигранти су основали усташки покрет.[3] Циљ усташа је био да се успостави Хрватска, као чиста етничка држава са једном религијом (римокатоличком) и оствари идеје Анта Старчевића и Јосипа Франка.

Италијански утицај[уреди]

Италијански диктатор Бенито Мусолини и Анте Павелић су били савезници пошто су обојица били противници Краљевине Југославије. Италији је Лондонским уговором 1915. обећано да ће добити Далмацију од Аустроугарске на крају Првог светског рата. Међутим, на ток мировних преговора је утичало Четрнаест тачака које је саставио Вудро Вилсон, које су позивала на национално самоопредељење и одредиле да Југословени заслужују спорне територије, што је разочарало италијанске националисте. Италијански националиста Габријеле Д'Анунцио је заузео Ријеку (која је имала мешовито италијанско-хрватско становиштво) и прогласио Италијанску управу за Кварнер. Д'Анунцио је прогласио себе дучеом Кварнера. Био је познат по својим страственим говорима чији је циљ био да привуче хрватске националисте како би стекао њихову подршку за своје акције и за отпор Југославији.[4] Мусолини је следио Д'Анунцијев позив хрватским националистима за рабијање Југославије и прилагодио италијанску спољну политику том циљу.

Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. о уступању делова Далмације Италији у замену за италијанску подршку независној Хрватској.[4][5] Током 1930их, када је југословенска влада приморала Павелића и усташе у изгнанство, Мусолини је понудио Павелићу и усташама уточиште у Италији и дозволио им је да користе италијанску територију као базу за припремање рата против Југославије. Иако је Далмација била у великој мери насељена Хрватима, она је кроз историју вековима била део Римског царства и Млетачке републике и после тога деценијама део италијанских иредентистичких захтева. У замену за овај поступак, Мусолини је понудио Павелићу да Хрватска припоји целу Босну и Херцеговину, у којој је хрваско становништво било мањинско.

Након инвазије и окупације Југославије, Италија је од Далмације и јадранских острва основала гувернорат Далмацију са територијом у залеђу градова Задра, Сплита и Котора. Италија је планирала да држи НДХ у својој зони утицаја забрањујући јој да изгради већу ратну морнарицу. Италија је дозволила оружаним формацијама НДХ само мале патролне бродове, док поседовање великих ратних бродова није било дозвољено,[6] у складу са италијанском политиком доминације Средоземним морем, попут Римског царства неколико векова раније.

Настанак[уреди]

Славко Кватерник Проглашава НДХ преко радија
Насловна новина „хрватски народ“,o проглашењу НДХ

Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од највећег дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је „ускрснуће Независне Државе Хрватске“ (на чијем је челу био Анте Павелић).

Усташе нису биле први избор Немаца за формирање марионетске државе. Они су у скоро свим окупираним и савезничким земљама предност давали умеренијим режимима који су имали некакав углед у народу. Осим тога, Павелића су сматрали Мусолинијевим човеком. Власт су прво понудили политичком вођи Хрвата Влатку Мачеку, који је то одбио, али је 10 априла 1941. упутио поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти.[7] Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове хрватске државе. Католичка црква на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем била је отворено на страни успостављања новог режима. Усташе у почетку нису имали нити војску нити администрацију способну да контролише целу територију НДХ. Ослањали су се на десно крило присталица ХСС.[7]

Павелић се из Италије вратио у Загреб 17. априла. Попуштајући под Мусолинијевим захтевима, Павелић је прихватио Ајмонеа, војводу од Аоста за титуларног краља НДХ под његовим новим краљевским именом Томислав II.[8] Томислав II никада није посетио НДХ и није имао утицаја у власти којом је доминирао Павелић.

Незадовољни са Павелићевим режимом, Нецми су у септембру 1941. опет тражили од Мачека да преузме власт, што је он опет одбио. Страхујући од Мачека као могућег ривала, Павелић је касније наредио да се Мачек ухапси и затвори у логор Јасеновцу.

НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је река Дрина. У данашњим оквирима НДХ је заузимала подручје Републике Хрватске (осим Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су пре били одвојени од Краљевине Југославије), читава територија Босне и Херцеговине, Срем и Земун. Границе НДХ након проглашења биле су неколико пута мењане, и то од савезника сила Осовине од којих је најамбициознија и најзахтевнија била Италија.

Промене граница[уреди]

Римским уговором 18. маја 1941. НДХ је уступила Италији већи део Далмације са градовима, док је НДХ добила излаз на море у бившим котаревима Нови, Сењ, Цриквеница, као и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остали су острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маон, Локрум, Лопуд и Колочеп. Мењање граница извршила је и Мађарска својевољно припојивши Међумурје 10. јула 1941. године.

Источни део Срема је номинално био делом НДХ, али га је из стратешких разлога држао Трећи рајх под својим надзором, односно био је под немачком управом (Ostsyrmien).

Геноцид над Србима[уреди]

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.

Чланак је означен овим шаблоном дана.месеца.године. и не налази се ни у једној од постојећих категорија.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Мапа подручја Независне Државе Хрватске на којем су усташе починиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под маском наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво. Усташка влада употребљавала је све три методе - протеривање, истребљивање и присилно покатоличавање - покушавајући да искорени Србе и Православну цркву са територије НДХ.[9] Због обимности тог пројекта, као и све већег оружаног отпора, усташе су до 1942. свој план успеле само делимично да спроведу у дело.[9]

Страдање и прогон Срба
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити[10].

Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске...“ истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - „сав хрватски народ био за НДХ“.

Усташе су добили немачку подршку за уклањање српско становништво. Један план из 1941. је обухватао размену становништва између Немачке и НДХ по ком би неколико десетина хиљада католичких Словенаца било депортовано из дела Словеније под немачком окупацијом и послато у НДХ где би требало да буду асимиловани у Хрвате. Заузврат, одговарајући Срба ће бити депортовано и послато у окрњену Србију.[11][12] Немачке окупационе снаге су дозволике протеривање Срба у Србију, али уместо да шаљу Словенце у Хрватску, и њих су протерали у Србију.[11][12] Укупно је око 300.000 Срба депортовано или побегло из НДХ у Србију до краја Другог светског рата.[11]

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник „Хрватски народ“, недељник „Спремност“ итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. „Промичба“ у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљивању српскога становништва.

Један од злочина био је и Покољ у глинској цркви 1941. године.

Масовна убиства Срба су се значајно смањила почетком 1943. Разлози су били јачање партизанског отпора, притисак Немаца који су због својих војних и привредних интереса вршили притисак на усташе ублаже своју политику, италијанско-четничка сарадња у подручјима под италијанском контролом, као и споразуми о толеранцији склопљених након пролећа 1942. између власти НДХ и неколико важних четничких одреда у БиХ као и споразуми склопљени након септембра 1943. између Немаца и четника.[13]

Покрштавања и уништавање цркава[уреди]

Позив Јеврејима и Србима

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Током рата у НДХ је разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава. Том приликом је уништен значајан број икона и културних споменика српског народа.[14]

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем. Током 1942. основана је такозвана Хрватска православна црква.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Концентрациони логори[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Концентрациони логори у НДХ

Отпор према НДХ[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Устанак у НДХ 1941.

Усташки геноцид над Србима проузроковао је масовне покрете отпора, инспирисане ројалистичком (четници) и ефикаснијом комунистичком (партизани) идеологијом, али првенствено вођеном тежњом за физички опстанак. Устанци су посебно били јаки у руралним срединама где је становништво користиле брдовит и шумски терен да води герилски рат.

Спонтани устанци против НДХ су почели већ у мају 1941. у Босанској крајини и Херцеговини. 22. јуна створена је Сисачки партизански одред у шуми Брезовица код Сиска. Тај дан се у данашњој Хрватској слави као Дан антифашистичке борбе. За време Југославије, као Дан устанка народа Хрватске се обележавао напад на жандамеријску станицу у месту Срб 27. јула 1941.

Партизански покрет на челу са Јосипом Брозом Титом је ускоро успео да успостави контролу над великим областима НДХ, тако да су се већи градови у Босни и Далмацији нашли опкољени партизанским територијама, док су гарнизони у њима били констано у стању опсаде и покушавали да одрже контролу над железницама. Успеху партизанског покрета много су допринели злочини над српским становништвом, који је до 1944. чинио већину у партизанским одредима на територији Хрватске.

Територија НДХ је била констано бојиште, што је приморало Немце да ангажују своје војнике, које су биле потребније на Источном фронту. Иако неспособна да сама угуши устанак код куће, усташка власт је, да би доказала своју оданост савезу са Немачком, послала своје легије на Источни фронт, које су тамо убрзо уништене или заробљене.

Односи са четницима[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Споразуми о сарадњи четника са НДХ
Састанак четника, усташа и домобрана негде у Босни.

Након разлаза партизанских и четничких одреда у Србији крајем 1941, четнички одреди у средњој, источној и северозападној Босни нашли су се између немачких и усташких снага на једној страни и партизанских на другој. Да би избегли борбу против више непријатеља, босански четници су од пролећа 1942. склапали споразуме са представницима НДХ у циљу заједничке борбе. Ти уговори нису били резултат међусобне блискости, него тренутних тактичких потреба. Обе стране задржале су међусобну одбојност. При спровођењу споразума долазило је до тешкоћа, одуговлачења, инцидената и ситнијих препада и чарки. Ипак, с обзиром на стално растућу опасност од НОВЈ по обе стране, уговори су редовно обнављани.

Крај[уреди]

Августа 1944. министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и министар рата Анте Вокић су покушали да изврше државни удар, збаце Павелића и преведу НДХ на страну антихитлеровске коалиције. Лорковић-Вокићев пуч није успео и завереници су на крају погубљени. НДХ ће до краја рата остати највернији немачки савезник у Европи.

До почетка 1945. војска НДХ се повукла ближе Загребу заједно са немачким и козачким војницима. Њих су надјачали партизани уз помоћ Црвене армије. У мају 1945. дугачка колона домобрана, усташа, Козака, четника и словеначких домобрана, уз бројне цивиле, се повлачила испред партизана према Италији и Аустрији. Акт о капитулацији Немачке је потписан 8. маја, али Немци и њихови колаборатори су наставили да пружају отпор надајући се британској заштити у окупираној Аустрији. Британска војска им није дозволила пролаз и предала их је партизанима, који су вршили одмазде над заробљеним квинслизима.

У међувремену, Анте Павелић се одвојио у од групе и преко Аустрије и Италије побегао у Перонову Аргентину, где је на њега извршен атентат који је преживео. После тога побегао је у Франкову Шпанију, где је и умро 1959. Наколико других чланова врха НДХ је заробљено у мају и јуну 1945. и осуђено на смрт или дугогодишње затворске казне на суђењу Милу Будаку.

Административна подела[уреди]

Административна подела Независне Државе Хрватске 1941—1943
Административна подела Независне Државе Хрватске 1943—1944

Независна Држава Хрватска је имала три нивоа административне поделе: велике жупе, котаре и општине. У време оснивања, НДХ је имала 22 велике жупе на челу са великим жупаном, 142 котара и 1006 општина.[15]

Политика[уреди]

Војска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Хрватско домобранство, Усташка војница, Морнарица НДХ и Зракопловство НДХ

НДХ је основала Хрватско домобранство и Морнарицу НДХ у априлу 1941.[16] НДХ је такође основала Усташку војницу, која је замишљена као партијска милиција, и жандармерију. У априлу 1941. године у Павелићеву војску је прешао 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.[17]

Домобранство је у почетку било ограничено на 16. пешадијских бојни (батаљона) и два коњичка ескадорна - укупно 16.000 људи. Првобитних 16 батаљона је убрзо између маја и јуна 1941. увећано на 15 пешадијских пукова са по два батаљона сваки, организованих у пет дивизијских подручја, са око 55.000 људи.[18] Пратеће чете су биле наоружане са 35 лаких тенкова које је дала Италија,[19] 10 артиљеријских битница (батерија наоружаних заробљеним оруђима Југословенске краљевске војске чехословачког порекла), коњичким пуком у Загребу и независном коњичком батаљоном у Сарајеву. Два независна моторизована пешадијска батаљона су биле распоређена у Загребу и Сарајеву.[18]

По одредбама Римског уговора са Италијом, морнарица НДХ је била ограничена на неколиико приобалних и патролних бродова, који су обично крстарили унутрашњим водама.

Када је основано 1941. Зракопловство НДХ се састојало од заробљених авиона Југословенског краљевког ратног ваздухопловства (седам оперативних ловаца, 2 бомбардера и око 180 помоћних и тренажних авиона), као и са падобранском, тренажном и против-авионском командом. Током сукоба на југословенском ратишту, Зракопловству НДХ је додељено неколико стотина нових или ремонтованих немачких, италијанских и француских ловаца и бомбардера. Последње испоруке нових авиона од Немачке НДХ је добила априла 1945.[20]

Хрватска зракопловна легија је била јединица Зракопловства НДХ која се борила уз Луфтвафе на Источном фронту од 1941. до 1943. а потом и на тлу НДХ. Јединица је била послата 15. јула 1941. у Немачку на обуку пре него што је упућена на Источни фронт. Многи од пилота и посада су претходно служили у ЈКРВ током Априлског рата.

Због ниског морала међу домобранским регрутима и њиховим све већим незадовољством усташким режимом како је рат одмицао, партизани су почели да сматрају домобране кључним извором снабдевања. Према Вилијаму Дикину, који је предводио једну од британских мисија код Тита, у неким областима партизани су пуштали домобране пошто су их разоружали, само да би се они могли вратити са новим оружјем, које би опет било заплењено.[21] Други домобрани су или дезертирали или активно предавали материјал партизанима. Број домобрана је опао са 130.000 почетком 1943. на 70.000крајем 1944., када је влада НДХ објединила домобране и Усташку војницу у Хрватске оружане снаге и организовала је у 18 дивизија, са артиљеријским и оклопним дивизијама.[22]

Упркос проблемима, ХОС, заједно са 15. козачким коњичким корпусом је успела да задржи фронт у Срему, Славонији и Босни против совјетских, бугарских и партизанских офанзива од краја 1944. па до слома НДХ у мају 1945.

До краја марта 1945. било је очигледно команди ХОС да, иако је линија фронта стабилна, да ће на крају бити поражени због недостатка ратног материјала. Зато је донесена одлука да се повуче у Аустрију и предају британској војсци која је напредовала из северне Италије.[23] Вермахт је у том тренутку био у фази распада и систем логистике је био у рушевинама.

Референце[уреди]

  1. ^ Bideleux & Jeffries (2006), стр. 187.
  2. ^ Fischer (2007), стр. 210.
  3. ^ „Ante Pavelić on Croatian“. Moljac.hr Приступљено 3. 6. 2011.. 
  4. ^ а б Bosworth (2007), стр. 112-113.
  5. ^ Tomasevich (2002), стр. 30-31.
  6. ^ Tanner (1997).
  7. ^ а б Петрановић 1992
  8. ^ Tomasevich (2002), стр. 238.
  9. ^ а б Tomasevic (2002), стр. 530.
  10. ^ Daily report: East Europe, Issues 170-179: United States. Foreign Broadcast Information Service, 1995. pp. 58
  11. ^ а б в Tanner (1997), стр. 151.
  12. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 87-88.
  13. ^ Tomasevich (2002).
  14. ^ Српске цркве биле су ломаче („Политика“, 23. август 2013)
  15. ^ Pusić, Eugen (1997). Hrvatska središnja državna uprava i usporedni upravni sustavi. Zagreb: Školska knjiga. 
  16. ^ Tomasevich (2002), стр. 419.
  17. ^ Поштовали једино заклетву Хабзбурговцима („Вечерње новости“, 4. август 2013)
  18. ^ а б Thomas, Mikulan & Pavlović (1995).
  19. ^ Tomasevich (2002), стр. 420.
  20. ^ Lisko & Čanak (1998).
  21. ^ Дикин 1973
  22. ^ Tomasevich (2002), стр. 459.
  23. ^ Shaw (1973), стр. 101.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :