Јеванђеље по Матеју (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Јеванђеље по Матеју
Филмски постер
Изворни насловIl vangelo secondo Matteo
РежијаПјер Паоло Пазолини
СценариоПјер Паоло Пазелини
ПродуцентАлфредо Бини
Темељи се наЈеванђеље по Матеју
Главне улогеЕнрике Иразоки
Маргерита Карусо
Сузана Пазолини
Марчело Моранте
Марио Сократе
Сетимио ди Порто
МузикаЛуис Бакалов
Директор
фотографије		Тонино Дели Коли
МонтажаНино Бараљи
Продуцентска
кућа		Arco Film
Lux Compagnie Cinématographique
ДистрибутерTitanus Distribuzione (Италија)
Lux Compagnie Cinématographique (Француска)
Година1964.
Трајање137 минута[1]
ЗемљаИталија
Француска
Језикиталијански
IMDb веза

Јеванђеље по Матеју (итал. Il vangelo secondo Matteo) је епски библијски драмски филм из 1964. године, режисера и сценаристе Пјера Паола Пазолинија.[2] Радња прати причу о Исусу према Јеванђељу по Матеју, од његовог рођења па до васкрсења.

У неореалистичкој традицији, филм користи глумачку екипу непрофесионалних глумаца, а сниман је у потпуности на локацији широм јужне Италије. Дијалог је преузет директно из Јеванђеља по Матеју, пошто је Пазолини сматрао да „слике никада не могу достићи поетске висине текста.”[3] Наводно је одабрао Јеванђеље по Матеју јер је сматрао да је „Јован био превише мистичан, Марко превише вулгаран, а Лука превише сентименталан.”[4]

Филм се сматра класиком светске кинематографије и неореалистичког жанра. Након објављивања, освојио је велику награду жирија Филмског фестивала у Венецији, као и три награде Настро д'Аргенто, укључујући ону за најбољу режију. Био је номинован за три Оскара − за најбољу сценографију, најбољу костимографију и најбољу музику. Године 2015, ватиканске новине L'Osservatore Romano назвале су га најбољим филмом о Христу икада снимљеним.[5]

Радња[уреди | уреди извор]

У Галилеји током римске владавине, Исус из Назарета путује по земљи са својим ученицима, исцељује слепе, подиже мртве, протерује демоне и објављује долазак Царства Божијег и спасење Израела. Он тврди да је Син Божији, а самим тим и проречени Месија Израела, што га доводи у директну конфронтацију са вођама јеврејских храмова. Ухапшен је, изручен Римљанима и оптужен за побуну против римске државе, за коју га је римски прокуратор Јудеје прогласио невиним, али је, ипак, разапет по налогу вођа Храма. Након три дана устаје из мртвих.

Улоге[уреди | уреди извор]

Глумац Улога
Енрике Иразоки Христ
Енрико Марија Салерно (глас)
Маргерита Карусо Марија
Сузана Пазолини (старија)
Марчело Моранте Јосиф
Ђани Бонагура (глас)
Марио Сократе Јован Крститељ
Пино Локи (глас)
Сетимио ди Порто Петар
Алфонсо Гато Андрија
Луиђи Барбини Јаков
Ђакомо Моранте Јован
Ђорђо Агамбен Филип
Гвидо Черетани Вартоломеј
Росарио Мигале Тома
Ферућио Нуцо Матеј
Марчело Галдини Јаков Алфејев
Елио Спазијани Тадеј
Енцо Сичилијано Симон
Отело Сестили Јуда
Хуан Родолфо Вилкок Кајафа
Алесандро Таска Понтије Пилат
Америго Бевилаква Ирод I
Франческо Леонети Ирод II
Франка Купане Иродијада
Паола Тедеско Салома
Росана ди Роко Анђео Господњи
Ренато Тера демон
Елисео Боски Јосиф из Ариматеје
Наталија Гинзбург Марија из Бетаније
Нинето Даволи пастир

Продукција[уреди | уреди извор]

Позадина и претпродукција[уреди | уреди извор]

Године 1963. лик Христа се појавио у кратком филму Рикота Пјера Паола Пазолинија, укљученом у омнибус филм РоГоПаГ, што је довело до контроверзе и затворске казне због наводно богохулног и опсценог садржаја у филму.[6] Према књизи Барта Дејвида Шварца Пазолини Реквијем (1992), редитељ је подстицај за филм добио 1962. године. Пазолини је прихватио позив папе Јована XXIII на дијалог са некатоличким уметницима, а затим је посетио град Асизи да би присуствовао семинару у тамошњем фрањевачком манастиру. Папина посета изазвала је саобраћајне гужве у граду, па је Пазолини остао у својој хотелској соби; тамо је наишао на примерак Новог завета. Пазолини је прочитао сва четири јеванђеља до краја и помислио је да би филмска адаптација једног од њих „бацила у сенку све друге пословне идеје које сам имао у глави.”[7] За разлику од претходних биоскопских приказа Исусовог живота, Пазолинијевог филм не улепшава библијско тумачење никаквим књижевним или драмским изумима, нити представља амалгам четири јеванђеља. Пазолини је изјавио да је одлучио да „преправи Јеванђеље по аналогији” и да сви ретки дијалози у филму потичу директно из Библије.[8]

С обзиром на Пазолинијеву познату репутацију атеисте, хомосексуалца и марксисте, респектабилна природа филма је била изненађење, посебно након контроверзе Рикоте. На конференцији за штампу 1966, Пазолини је упитан зашто је он, неверник, снимио филм који се бави религијским темама; његов одговор је гласио: „Ако знате да сам неверник, онда ме познајете боље од мене самог. Можда сам неверник, али сам неверник који гаји носталгију за веровањем.”[9] Стога, он поставља своју критику на позадину чисте религиозне бриге за улогу коју је Црква као организација преузела током векова.[10]

На идеји аналогије, Пазолини је нагласио своју намеру да не репродукује тачно историјског, неусиљеног Христа, већ да пројектује данашње друштво јужне Италије на ту фигуру, Христа након 2.000 година наративне изградње. Како је објаснио:

Уз овај метод реконструкције по аналогији, налазимо идеју мита и епа [...] тако да, приповедајући историју Христа, нисам реконструисао Христа онаквим какав је он заправо био. Да сам реконструисао Христову историју каква је заиста била, не бих снимио религиозни филм, јер нисам верник. Не мислим да је Христос био син Божији. Ако бих тако нешто уопште снимио направио бих позитивистичку или марксистичку реконструкцију, дакле, у најбољем случају, живот једног од пет или шест хиљада светаца који су у том тренутку проповедали у Палестини. Међутим, нисам хтео то да урадим, не занимају ме профанације: то је само мода која ми се гади, малограђанска је. Желим поново да освештам ствари, јер је то могуће, желим да их поново митологизујем. Нисам желео да реконструишем Христов живот онаквим какав је заиста био, желео сам да направим историју Христа плус две хиљаде година хришћанског приповедања о Христовом животу, јер су две хиљаде година хришћанске историје оно што је митологизовало ово биографију, која би иначе била готово безначајна. Мој филм је Христов живот након две хиљаде година прича о Христовом животу. То сам имао на уму.[11]

Филм је био посвећен папи Јовану XXIII.[12] Пазолини је био посебно критичан према новом папи Павлу VI, у тренутку када је правио сценарио за наставак филма, овог пута о апостолу Павлу. Пројекат који је планиран за 1966. или 1967. никада није заживео.[13]

Снимање и стил[уреди | уреди извор]

Детаљ са снимања филма.

Пазолини је користио многе технике италијанског неореализма у стварању свог филма. Већина глумаца које је ангажовао били су непрофесионалци. Енрике Иразоки (Исус) је био 19-годишњи студент економије из Шпаније и комунистички активиста, док су остатак глумачке екипе углавном чинили мештани из Барилеа, Матере и Масафре, где је филм сниман (Пазолини је посетио Свету земљу, али утврдио да су тамошње локације неприкладне и „комерцијализоване”).[14] Његово извиђање локације у Светој земљи документовано је у суседном дугометражном документарцу Локални лов у Палестини, објављеном годину дана касније. Пазолини је својој мајци, Сузани, дао улогу старије верзије Исусове мајке. Глумачка екипа је такође укључивала истакнуте интелектуалце као што су били писци Енцо Сичилијано и Алфонсо Гато, песници Наталија Гинзбург и Хуан Родолфо Вилкок, као и филозоф Ђорђо Агамбен. Поред оригиналног библијског извора, Пазолини је током целог филма користио референце на „2000 година хришћанског сликарства и скулптура”. Изглед ликова је такође еклектичан и, у неким случајевима, анахрон, подсећајући на уметничке приказе различитих епоха (на пример, костими римских војника и фарисеја су под утицајем ренесансне уметности, док се Исусов изглед упоређује са оним у византијској уметности као и делима експресионистичког уметника Жоржа Руа).[8]

Пазолини је описао своје искуство снимања Јеванђеља по Матеју као веома различито у поређењу са својим претходним филмовима. Изјавио је да иако је његов стил снимања у његовом претходном филму Accattone био „побожан”, када је његов стил снимања примењен на библијски извор, „испао је реторички... И онда када сам снимао сцену крштења у близини Витерба, одбацио сам се све моје техничке предрасуде. Почео сам да користим зум, користио сам нове покрете камере, нове кадрове који нису били респектабилни, већ скоро документарни [комбинујући] скоро класичну строгост са моментима који су скоро годардовски, на пример два суђења Христу снимљена су као 'cinéma vérité'. ... Поента је да ... ја, неверник, причам причу очима верника. Мешавина на наративном нивоу је произвела мешавину на стилском нивоу.”[8]

Музика[уреди | уреди извор]

Партитура филма, коју је аранжирао Луис Бакалов, је еклектична; у распону од Јохана Себастијана Баха (нпр. Миса у б-молу и Пасија по Матеју) до Одете („Sometimes I Feel Like a Motherless Child”), преко Слепог Вилија Џонсона („Dark Was the Night, Cold Was the Ground”), до јеврејске церемонијалне декларације „Кол Нидре“ и „Глорија” из конгошке Миса Лубе. Пазолини је изјавио да је сва музика у филму била сакралне или религиозне природе из свих делова света и више култура или система веровања.[8] Бакалов је такође компоновао неколико оригиналних музичких нумера.

Пријем[уреди | уреди извор]

Италијански премијер Алдо Моро и Пјер Паоло Пазолини на премијери филма у Венецији 1964.

Филм је добио углавном позитивне рецензије критичара, укључујући неколико хришћанских критичара. Филип Френч га је назвао „племенитим филмом”, а Александер Вокер је рекао да „захвата историјску и психолошку машту као ниједан други религиозни филм који сам видео. И поред своје привидне једноставности, визуелно је богат и садржи чудне, узнемирујуће наговештаје и призвук о Христу и његовој мисији.”[15]

Неки марксистички филмски критичари, међутим, писали су неповољне критике. Освалд Стек је критиковао филмске „грозне уступке реакционарној идеологији”. Одговарајући на критике са левице, Пазолини је признао да, према његовом мишљењу: „Постоје неки ужасни тренуци којих се стидим... Чудо хлебова и риба и Христа који хода по води су одвратни пијетизам”. Такође је навео да је филм: „Реакција против конформизма марксизма. Мистерија живота и смрти и патње – а посебно религије... је нешто што марксисти не желе да разматрају. Али то јесу и увек су биле питања од великог значаја за људска бића.”[15]

Јеванђеље по Матеју је рангирано на 10. место (2010), односно 7. место (2011), на листи 100 најбољих филмова сајта Arts and Faith.[16] Такође се налази на ватиканској листи од 45 сјајних филмова и на листи сјајних филмова Роџера Иберта.[17][18]

На сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 92%, на основу 36 рецензија, и просечну оцену од 8,6 од 10; консензус критичара сајта гласи: „Јеванђеље по Матеју одриче се раскоши библијских епова у корист натуралистичког препричавања приче о Христу, постижући поштовање, ако не и побожно тумачење са политичким жаром.”[19]

Награде[уреди | уреди извор]

На Међународном филмском фестивалу у Венецији 1964. године, Јеванђеље по Матеју приказано је у конкуренцији за Златног лава, а освојило је награду Међународне католичке организације за филм и Сребрног лава. На премијери филма, публика се окупила да извижди Пазолинија, али га је похвалила након што се филм завршио. Филм је касније освојио велику награду у Међународној католичкој организацији за филм.[15]

Филм је био номинован за награду УН на 21. додели награда БАФТА.[20]

Јеванђеље по Матеју објављено је у Сједињеним Државама 1966. и било је номиновано за три Оскара: за најбољу сценографију (Луиђи Скачаноче), најбољу костимографију (Данило Донати) и најбољу музику.[21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „THE GOSPEL ACCORDING TO MATTHEW (U)”. British Board of Film Classification. 4. 11. 1964. Приступљено 30. 12. 2012. 
  2. ^ https://lumiere.obs.coe.int/movie/2274#.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  3. ^ „Film as Art: Danél Griffin's Guide to Cinema”. Архивирано из оригинала 22. 8. 2004. г. Приступљено 2016-02-07. 
  4. ^ [1] [мртва веза]
  5. ^ „In Francis' Church Pasolini goes to heaven”. Vatican Insider – La Stampa/. Rome. 2014-07-22. Архивирано из оригинала 24. 7. 2014. г. Приступљено 2015-10-09. 
  6. ^ Wakeman. John. World Film Directors, Volume 2. The H. W. Wilson Company. 1988. pp. 746.
  7. ^ Roger Ebert (14. 3. 2004). „The Gospel According to St. Matthew”. Rogerebert.suntimes.com. Архивирано из оригинала 20. 9. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  8. ^ а б в г Wakeman. pp. 746.
  9. ^ „Pasolini”. Cinemaseekers.com. Архивирано из оригинала 19. 8. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  10. ^ Martellini, Luigi (2006). Pier Paolo Pasolini; Retrato de un intelectual. Valencia: Universitat de Valencia. стр. 119—120. ISBN 978-84-370-7928-8. 
  11. ^ Martellini, Luigi (2006). Pier Paolo Pasolini; Retrato de un intelectual. Valencia: Universitat de Valencia. стр. 117—118. ISBN 978-84-370-7928-8. 
  12. ^ Thomson, Ian (2013-02-23). „Pier Paolo Pasolini: No saint”. The Guardian. London. Приступљено 2015-10-09. 
  13. ^ О новом нацрту филма рекао је овако: „Филм је изузетно насилна акција против Цркве и Ватикана, пошто сам саставио двостраног Павла, односно шизофреника, јасно дислоцираног на два дела: један је светац [. ..] док је други свештеник, бивши фарисеј, онај који враћа свој некадашњи културни статус и оснива Цркву. Отуда моја осуда; као мистик је добар, то је мистично искуство као и свако друго, угледно, ја га не осуђујем, али га одлучно осуђујем као оснивача Цркве, са свим негативним елементима који су јој инхерентни: сексофобија, антифеминизам, организација, колекционарство, тријумфализам, морализам. Да сумирам, све што је Цркву учинило лошом”. Видети Martellini, L. 2006, p. 119.
  14. ^ lchadbou-326-26592 (11. 7. 1965). „Sopralluoghi in Palestina per il vangelo secondo Matteo (1965)”. IMDb. Приступљено 3. 1. 2015. 
  15. ^ а б в Wakeman. pp. 747.
  16. ^ „Arts & Faith Top 100: The Gospel According to Matthew”. Arts & Faith. Архивирано из оригинала 22. 1. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  17. ^ „USCCB – (Film and Broadcasting) – Vatican Best Films List”. United States Conference of Catholic Bishops. Архивирано из оригинала 22. 4. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  18. ^ Roger Ebert (14. 3. 2004). „The Gospel According to St. Matthew Movie Review (1964)”. RogerEbert.com. Приступљено 3. 1. 2015. 
  19. ^ The Gospel According to St. Matthew на сајту Rotten Tomatoes (језик: енглески)
  20. ^ „BAFTA Awards: Film in 1968”. British Academy of Film and Television Arts. Приступљено 2016-01-26. „for the best Film embodying one or more of the principles of the United Nations Charter in 1968” 
  21. ^ Crowther, Bosley (18. 2. 1966). „Movie Review – The Gospel According to St Matthew – Screen: The Life of Jesus:Pasolini's Film Opens at the Fine Arts”. The New York Timesvv. Приступљено 2015-01-03. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јеванђеље_по_Матеју_(филм)&oldid=26546285”