Жан-Лик Годар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жан-Лик Годар

Фотографија из 1968.
Фотографија из 1968.

Пуно име Жан-Лик Годар
Датум рођења 3. децембар 1930.
Место рођења Париз (Француска)
Активни период 1950 -
Занимање режисер, сценариста, продуцент, глумац, сниматељ
Супружник Ана Карина (1961-67)
Ен Вјаземски (1967-79)
Потпис Jean Luc Godard Signature.svg

Жан-Лик Годар (фр. Jean-Luc Godard; 3. децембра 1930.) је француско-швајцарски филмски режисер, сценариста и филмски критичар. Један од зачетника и најзначајних представника Француског Новог таласа и једна од најутицајнијих личности данашњег светског филма. Милитантни интелектуалац, идеолошки опредељени уметник, својим филмовима често супротстављен холивудским конвенцијама. Као и његови савременици Новог таласа, Годар је критиковао редовну "традицију квалитета" Француске кинематографије, више наглашавајући вештину у иновацијама и преферирајући велика дела из прошлости за експериментисање. Да оспоре ову традицију, он и истомишљени критичари су почели да праве своје филмове. Многи од Годарових филмова оспоравају конвенције традиционалног Холивуда као додатак француске кинематографије. Он се често сматра најрадикалнијим француским режисером из 1960-их и 1970-их. Неколико његових филмова изражавају своје политичке ставове. Његови филмови изражавају своје знање историје филма преко својих референци на старијим филмовима. Поред тога, Годарови филмови често наводе егзистенцијализам, као што је и сам страствени читалац егзистенцијалне и марксистичке филозофије. Његов радикални приступ у филмским конвенцијама, политици и филозофији, чине га утицајним филмским ствараоцем у свету седме уметности.
Годарови филмови су инспирисали различите редитеље као што су Мартин Скорсезе, Квентин Тарантино, Стивен Содерберг, Д. А. Пенбејкер, Роберт Алтман, Џим Џармуш, Вонг Кар-Ваи, Вим Вендерс, Бернардо Бертолучи и Пјер Паоло Пазолини.[1]

Рани живот[уреди]

Годар је рођен 3. децембра 1930. године у Паризу у добростојећој породици швајцарског психијатра Пола Годара и Францускиње Одиле Моно, ћерке банкара. Годар је похађао добре школе у Швајцарској а 1949. године уписао се на студије антропологије на Сорбони, али наставу никада није похађао. Убрзо се прикључио групи младих филмских критичара у кино-клубу који су покренули Нови талас. За Годара и читаву генерацију којој припадају и Франсоа Трифо, Клод Шаброл, Жак Ривет и други, филм је био једна од најзначајнијих појава у уметности, филм је био све, око филма се све окретало. Тако и Годар, више него на факултету, време проводи у Кинотеци и у кино-клубу у Латинском кварту, а почетком педесетих, са овом групом младих љубитеља филма и редитеља, покреће часопис "Филмска газета", а у њему пише критике и краће текстове под надимком Ханс Лукас. Тих година повремено и глуми, појављује се у филмовима својих колега, чак неке и финансијски помаже. Већ 1952. почиње да пише и критике за касније чувени филмски часопис "Каје ди синема", у коме се истиче својим критикама о холивудским редитељима.

Рано снимање филмова[уреди]

Пошто је напустио Париз у јесен 1952, Годар се вратио у Швајцарску и отишао да живи са мајком у Лозани. Спријатељивши се са љубавником своје мајке Жан-Пјер Лобшером, који је био радник на брани, обезбедио је себи посао грађевинског радника. Видео је могућност прављења документарног филма о брани, а када је његов иницијални уговор био завршен, да био продужио своје место на брани, преселио се на место телефонског оператера у централи. Док је био на дужности у априлу 1954. Жан-Пјер му је јавио да је његова мајка погинула у несрећи са скутером. Захваљујући швајцарским пријатељима који су му позајмили 35мм филмску камеру, он се нашао у могућности за снимање филма. Тада прави свој први кратки филм под називом "Операција бетон", који је послужио за пропагандне сврхе компанији која администрира браном.
Како је наставио да ради за "Каје ди синема", снимио је Une femme coquette (1955), кратки 10-минутни филм и у јануару 1956. се вратио у Париз. План за филм на основу "Изборних афинитета" од Гетеа се показао превише амбициозан и није спроведен.

Филмографија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Grant (2007), Vol. 4, p. 235.

Спољашње везе[уреди]