Адам Мицкјевич
| Адам Мицкјевич | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 24. децембар 1798. |
| Место рођења | Заосје (Русија) |
| Датум смрти | 26. новембар 1855. |
| Место смрти | Константинопољ (Османско царство) |
| Дела | |
| Потпис | |
Адам Мицкјевич[1],[2] или Адам Мицкијевич[3](пољ. Adam Mickiewicz; 24. децембар 1798 — 26. новембар 1855) је пољски књижевник и песник, изразита личност пољске књижевне романтике и борац за слободу Пољске.
Адам Мицкјевич је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник, један од великих европских романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести.[тражи се извор од 10. 2009.] Ову националну почаст он дели са пољским бардовима Жигмунтом Красинским и Јулијусом Словацким.
Садржај |
Биографија [уреди]
За разлику од многих романтичарских песника, његов живот је био релативно лаган и без потреса. Живео је у емиграцији у Русији, Италији, Француској и Швајцарској. У Немачкој је упознао Гетеа. Оженио се 1834. Селином Шимановском, која је касније ментално оболела, што је утицало да Мицкјевич покуша самоубиство. Од 1840. предавао је словенске језике и књижевност на Француском колежу у Паризу. У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије[4]. Ово место је напустио 1844. понесен идејама религиозног мистицизма. Тада је запао у породичну, психолошку и здравствену кризу. Забележено је да га је у зиму 1948-1949. посетио Фредерик Шопен, и сам веома болестан, и свирао му музику да би га умирио.[5]
Мицкјевичева супруга Селина је умрла 1855. Када је избио Кримски рат, оставио је своју малолетну децу у Паризу и отишао у Константинопољ да организује пољске јединице у борби против Русије. Умро је 26. новембра 1855, вероватно као жртва епидемије колере.
Његово литерарно дело створено је за само 15 година. Инспирација му је увек била пољска традиција и католичанство. Баладе и ромасе из 1822. су обојене фолклором, циклус драма Задушнице бави se литванском историјом, док је Конрад Валенрод историјско и патриотско поетско дело.
Данас по Мицкјевичу носи име Универзитет у Познању и институт за пољску културу, који служи за њену међународну промоцију.
Дела [уреди]
- „Баладе и романсе“ - Ballady i Romanse (1822)
- Поема „Гразина“ - Grażyna (1823)
- Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (2. и 4. део, 1823)
- „Кримски сонети“ - Sonety krymskie (1826)
- „Конрад Валенрод“ - Konrad Wallenrod (1828)
- „Књиге о пољском народу и његовом ходочашћу“ - Księgi narodu polskiego i pielgrzymstwa polskiego (1832)
- Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (3. део, 1833)
- Епопеја „Пан Тадеуш“ - Pan Tadeusz czyli Ostatni zajazd na Litwie (1834)
- Драма „Конфедерација из Бара“ Konfederaci barscy/фр. Les confédérés de Bar (1836)
- Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (1. део, постхумно 1861)
- Лозанска лирика - Liryki lozańskie (настала 1839-1840, објављена постхумно)
Дела о Мицкјевичу у Србији [уреди]
- Милан Марковић: „Адам Мицкијевич и наша народна поезија“ (1934)
Референце [уреди]
- ^ http://www.fil.bg.ac.yu/katedre/polonistika/o_grupi.htm
- ^ Иван Клајн: Речник језичких недоумица
- ^ http://www.fil.bg.ac.yu/katedre/polonistika/documents/knjizevna.htm
- ^ Ileszić Fran, Adama Mickiewicza paryskie „Wykiady“ i serbskiego poety Simy Milutinovicia „Tragedja Obilić" (1827). Warszawa, 1934.
- ^ Jachimecki, p. 424.
Спољашње везе [уреди]
