Адам Мицкјевич

Из Википедије, слободне енциклопедије
Адам Мицкјевич

Adam Mickiewicz.jpg
Адам Мицкјевич

Информације
Датум рођења 24. децембар 1798.
Место рођења Заосје (Русија)
Датум смрти 26. новембар 1855.
Место смрти Константинопољ (Османско царство)
Дела
Потпис

Адам Мицкјевич[1],[2] или Адам Мицкијевич[3](пољ. Adam Mickiewicz; 24. децембар 179826. новембар 1855) је пољски књижевник и песник, изразита личност пољске књижевне романтике и борац за слободу Пољске.

Адам Мицкјевич је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник, један од великих европских романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести.[тражи се извор од 10. 2009.] Ову националну почаст он дели са пољским бардовима Жигмунтом Красинским и Јулијусом Словацким.

Биографија[уреди]

За разлику од многих романтичарских песника, његов живот је био релативно лаган и без потреса. Живео је у емиграцији у Русији, Италији, Француској и Швајцарској. У Немачкој је упознао Гетеа. Оженио се 1834. Селином Шимановском, која је касније ментално оболела, што је утицало да Мицкјевич покуша самоубиство. Од 1840. предавао је словенске језике и књижевност на Француском колежу у Паризу. У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије[4]. Ово место је напустио 1844. понесен идејама религиозног мистицизма. Тада је запао у породичну, психолошку и здравствену кризу. Забележено је да га је у зиму 1948-1949. посетио Фредерик Шопен, и сам веома болестан, и свирао му музику да би га умирио.[5]

Мицкјевичева супруга Селина је умрла 1855. Када је избио Кримски рат, оставио је своју малолетну децу у Паризу и отишао у Константинопољ да организује пољске јединице у борби против Русије. Умро је 26. новембра 1855, вероватно као жртва епидемије колере.

Његово литерарно дело створено је за само 15 година. Инспирација му је увек била пољска традиција и католичанство. Баладе и ромасе из 1822. су обојене фолклором, циклус драма Задушнице бави se литванском историјом, док је Конрад Валенрод историјско и патриотско поетско дело.

Данас по Мицкјевичу носи име Универзитет у Познању и институт за пољску културу, који служи за њену међународну промоцију.

Дела[уреди]

Споменик Мицкјевичу у Познању
  • „Баладе и романсе“ - Ballady i Romanse (1822)
  • Поема „Гразина“ - Grażyna (1823)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (2. и 4. део, 1823)
  • „Кримски сонети“ - Sonety krymskie (1826)
  • „Конрад Валенрод“ - Konrad Wallenrod (1828)
  • „Књиге о пољском народу и његовом ходочашћу“ - Księgi narodu polskiego i pielgrzymstwa polskiego (1832)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (3. део, 1833)
  • Епопеја „Пан Тадеуш“ - Pan Tadeusz czyli Ostatni zajazd na Litwie (1834)
  • Драма „Конфедерација из Бара“ Konfederaci barscy/фр. Les confédérés de Bar (1836)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (1. део, постхумно 1861)
  • Лозанска лирика - Liryki lozańskie (настала 1839-1840, објављена постхумно)

Дела о Мицкјевичу у Србији[уреди]

  • Милан Марковић: „Адам Мицкијевич и наша народна поезија“ (1934)

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.fil.bg.ac.yu/katedre/polonistika/o_grupi.htm
  2. ^ Иван Клајн: Речник језичких недоумица
  3. ^ http://www.fil.bg.ac.yu/katedre/polonistika/documents/knjizevna.htm
  4. ^ Ileszić Fran, Adama Mickiewicza paryskie „Wykiady“ i serbskiego poety Simy Milutinovicia „Tragedja Obilić" (1827). Warszawa, 1934.
  5. ^ Jachimecki, стране 424.

Спољашње везе[уреди]