Словени

Из Википедије, слободне енциклопедије
Словенске државе у Европи
Словенске државе и народи 7.-8. век

Словени су најбројнија етничка и лингвистичка група народа у Европи. Говоре словенским језицима и настањују највеће делове југоисточне, источне и средње Европе, али и широки простор у Азији све до Тихог океана.

Подела Словена[уреди]

Словени се према регионалним и језичким сличностима деле на три велике групе и већи број подгрупа:

Порекло имена[уреди]

У историјским списима Словени се у прошлости, јављају под различитим именима: Венеди, Венети, Венди, Винди, Анти, а према неким мишљењима, и под именима Сармати, Сауромати, Сораби, Сирфи, Серби итд.

Словени се у првим историјским записима јављају као Вен(е)ди, али њихова веза с Вендима које спомињу Тацит, Птолемеј и Плиније остаје нејасна, па је сличност између та два имена можда случајна. Расправља се и о вези између Лужичких Срба и Словена. Неки истраживачи повезују Лужичке Србе са Словенима, други с Германима, а трећи тврде да су Лужички Срби били мешано племе или савез племена различитих народа. Лужички Срби су имали келтске елементе, а спомињу се и као део Вандала у Магна Германиа, која је покривала данашњу Шлеску (названу по Силинги-Вандалима). Град Легница у Шлеској можда вуче корен из имена Лужичких Срба. Каснији писци бележили су Словене под именима Склавени, Скловени и Анти. Јорданес наводи да се Венети деле на три скупине: Венете, Анте и Склавене. Традиционално се име „Венети“ почело везивати уз Западне Словене, „Склавени“ уз Јужне Словене, а „Анти“ уз Источне Словене. Чак и порекло речи „Словен“ није сигурно. Услед сличности с речју „слово“, „Словени“ (Словјани) може значити „они који знају говорити“, за разлику од имена "Немци", од „нěм“, „нијем“, „они који не знају говорити“. Други могући корен словенског имена је Реч „слава“. У неким словенским језицима назив за Словене има корен слов-, на пример у словеначком Словани или српском Словени, а у другима слав-, као у руском (Славјане) или хрватском. Према неким теоријама корен слав- настао је због руског акања (прелажења ненаглашеног о у а).

Историја Словена[уреди]

Порекло Словена[уреди]

Словени су један од огранака индоевропских народа. Сматра се да се индоевропским прајезиком говорило у 4. миленијуму п. н. е., док се прасловенски језик издвојио као засебан у 1. миленијуму п. н. е. Преци Словена су били део староевропског огранка Индоевропљана који је настањивао Централну Европу у 2. миленијуму п. н. е., а из кога су се, осим Словена, развили и Келти, Италици, Илири, Венеди, Германи и Балти.[1] Ови Староевропљани се археолошки могу идентификовати са Курганском културом (1500-1200. п. н. е.), као и са Културом поља погребних урни (13-7. век п. н. е.).[2] У североисточном делу ареала средњоевропске заједнице поља погребних урни развила се Лужичка култура, која се делимично идентификује са Протословенима, а делимично са Протогерманима.[3]

У погледу лоцирања словенске прапостојбине постоји неколико теорија:

  1. аутохтона теорија која тврди да су Словени живели северно од Карпата од 1000. п. н. е.
  2. алохтона теорија која тврди да су Словени дошли на то подручје у 5. или 6. веку после Христа.
  3. теорије која тврде да Словени потичу из Подунавља или са Балкана.

Немачка и разне словенске нације користиле су неке од теорија о пореклу Словена за политичку пропаганду. Неки научници (нпр. Казимир Годловски и Зденек Вана) сматрају да су поменуте теорије апсурдне и тврде да су се Словени појавили као посебно племе негде у време Исуса Христоса. Једна теорија тврди да су постојала два таласа Словена, Прасловени (Венети), као и Словени који су се са њима измешали и створили данашње Словене. Та теорија покушава решити врло сложена питања која излазе из археолошких налаза на словенским територијама. Није потпуно сигурно где су тачно Словени живели пре сеобе на запад. Први историјски помен Словена код Плинија и Птолемеја смешта их у подручје мочвара реке Припјат (Полешка), али знатан број словенских речи има индоаријске облике који казују на заједнички прајезик.

Недавно се јавила и теорија која тврди да су Словени аутохтони још од времена пре леденог доба.[тражи се извор од 03. 2014.] Према тој теорији, Германи и Романи (Власи) настали су због језичних промена након територијалних освајања, а та се теорија заснива на једном од тумачења генетике и теорији развитка људи у више центара,[тражи се извор од 03. 2014.] за разлику од теорије која тврди да „сви потичу из Африке“. Поменута теорија такође тврди да је Словенска прадомовина укључивала подручја која Тацит наводи као Германију.[тражи се извор од 03. 2014.] Тацит је писао да је појам „Германија“ у смислу домовине Германа настао релативно недавно (у 1. веку). Додатну збрку уноси чињеница да су неки Словенски народи настали због потпуне асимилације древних несловенских народа. Тако се корени данашњих Бугара могу наћи у Средњој Азији. Ту спадају и теорије о иранском пореклу Хрвата или вандалском пореклу Пољака.

Словени у сеоби народа[уреди]

Словени служе својим боговима на острву Рујан

Словени се јављају у новијој историји када се са Германима и Келтима крећу према западу у 5. и 6. веку, а вероватно под притиском народа из Сибира и источне Европе (Хуни, Авари, Бугари и Мађари). Тада су Словени населили подручје између Одре и Лабе на северу, затим Чешку, Моравску, велики део данашње Аустрије, Панонију и Балканско полуострво, као и подручје код горњег тока реке Дњепар.

Словени након сеобе[уреди]

Када су се сместили на својим територијама, Словени су успоставили прве облике држава, којима су управљали кнезови са ризницом и војском, као и прве класне поделе, са племићима који су пристајали уз Франачку и Свето римско царство. Карантанија, која је покривала данашњу Аустрију и Словенију, била је једна од првих словенских држава у Средњој Европи, а на северу су формиране и Самова држава, Њитра и Моравска. У том раздобљу је постојала и држава панонских Словена под називом кнежевина Доња Панонија, као и територија под контролом племена Северани, али ширење Мађара и Влаха, као и германизација Аустрије раздвојили су северне од јужних Словена. На словенском југу формиране су кнежевине Србија, Хрватска, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија, као и Кнежевина између Драве и Саве. Бугарски канат, који су основали туркијски Бугари, временом је постао словенска држава. На словенском истоку је формирана Кијевска Русија, а своје државе су формирали и Пољаци и Чеси. У старијој историји није било никаквог јединства Словенских народа, иако је повремено било сарадње.

Пропаст и обнова словенских држава[уреди]

Током средњег века, Словени су покушавали да очувају своју државност, трпећи притисак својих несловенских суседа, Византинаца, Франака, Мађара, Хазара, Немаца, Млетака, Монгола и Турака. Почетком новог века, од словенских народа су своју државност успели да очувају само Руси, Пољаци и Дубровчани, док су се остали Словени нашли под влашћу Турака, Хабзбурга и Млетака. Крајем 18. века пропада и Пољска држава, а потом у 19. веку и Дубровачка република. Међутим, 19. век доноси и обнову државности Србије, Црне Горе и Бугарске. Већина словенских народа, изузев Лужичких Срба, ослободиће се стране власти у првој половини 20. века, након протеривања Османског царства са највећег дела Балкана, као и након распада Хабзбуршке монархије 1918. године. Тада ће бити обновљена Пољска држава, а формираће се и Чехословачка, као и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија). У исто време, Руска Империја се трансформише у Совјетски Савез, којим ће и даље доминирати Руси.

Тежак период за већину словенских народа је био Други светски рат, када су велики део словенског државног простора окупирали Немци и њихови савезници. У стварању свог новог поретка, Немачка је анектирала Пољску и Чешку, док је државну самосталност признала Словачкој, али без јужних територија које је анектирала Мађарска. Југославија је окупирана и подељена, а делове њене територије су анектирале Немачка и друге чланице Сила осовине. Иако је државна самосталност номинално призната Независној Држави Хрватској и Србији, обе су биле под окупацијом немачких, односно у случају НДХ и италијанских трупа. Црној Гори је такође номинално био признат одређен степен државности, али у оквиру Мусолинијеве велике Италије. Бугарска, иако словенска држава, је била у савезу са Немачком и, заједно са њом, учествовала у окупацији делова Југославије, као и дела Грчке. Немци су, такође, окупирали и велики део Совјетског Савеза, али су Совјети успели да зауставе немачку инвазију и да пређу у контранапад, којим су ослободили целу источну и југоисточну Европу немачке окупације.

Након Другог светског рата, југословенска, чехословачка и пољска држава су обновљене, док Совјетски Савез, уз Сједињене Америчке Државе, постаје једна од две најзначајније светске силе, које су се у периоду Хладног рата такмичиле за контролу над деловима Света, као и у освајању космоса. Крајем 20. века, Совјетски Савез, Југославија и Чехословачка се распадају, чиме настају нове словенске државе - Русија, Украјина, Белорусија, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, СР Југославија и Македонија. Ср Југославија, која је 2003. године трансформисана у државну заједницу Србија и Црна Гора, се такође распада 2006. године, чиме настају независне државе Србија и Црна Гора.

Политика[уреди]

Пансловенство[уреди]

С обзиром да су Словени покривали велико и разнолико подручје, појавило се неколико средишта која су радила на јединству Словена. У 19. веку се појавио покрет панславизама међу интелектуалцима, научницима и књижевницима, али ретко је утицао на практичну политику, осим на Балкану. Загреб је био врло јак центар те идеологије, па се у њему развила клица онога што ће касније постати Југославија. Након распада Југославије и СССР-a 1991, Словени су остали разједињенији него икад раније.

Пансловенска застава, усвојена на Првом свесловенском конгресу у Прагу 1848.

Антисловенство[уреди]

У првој половини 20. века, нацисти су форсирали идеју раса и тврдили да је германска раса надређена словенској, која је требало да служи као робље у Трећем рајху. Корени оваквих замисли се налазе, између осталог, и у раним делима Карла Маркса,[4] као и у Бизмарковим [5][6] изјавама о Словенима. Међутим, нацистичке идеје су се угасиле с поразом Немачке у Другом светском рату.

Вера и писмо[уреди]

Словени се у верском смислу деле на:

  1. православниРуси, Украјинци, Белоруси, Срби, Бугари, Црногорци, Македонци
  2. католициПољаци, Словаци, Хрвати, Словенци, Чеси.
  3. муслиманиБошњаци, Горанци, Помаци и Торбеши.
  4. протестанти - Лужички Срби, тј. Доњолужичани у данашњем Бранденбургу.

Писма која употребљавају Словени су ћирилица (на истоку) и латиница (на западу). За разлику од већине словенских народа који користе само једно од ова два писма, Срби и Црногорци употребљавају оба.

Генетика[уреди]

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом словенских држава најзаступљеније су две патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа R и Хаплогрупа I. Хаплогрупа R је доминантна у државама источних и западних Словена, као и у Словенији, док је Хаплогрупа I доминантна у државама јужних Словена (са изузетком Словеније). Међутим, Хаплогрупа R је заступљена значајним процентом и у Србији (22%), Црној Гори (21%), Босни и Херцеговини (21%), Хрватској (38%), Македонији (26%) и Бугарској (27%), док је Хаплогрупа I заступљена значајним процентом у Словенији (32%), Словачкој (18%), Чешкој (16%), Русији (18%), Украјини (19%), Белорусији (30%) и Пољској (5,7%).[7]

Код дела становништва словенских држава се у одређеном проценту могу пронаћи и Хаплогрупа N, Хаплогрупа E и Хаплогрупа J.

Процентуална заступљеност Хаплогрупе N је највећа у Русији (23%), а у мањим процентима је заступљена и у Украјини (9,4%), Белорусији (5%), Чешкој (5%), Србији (5,4%), Црној Гори (5,2%), итд.

Хаплогрупа E је заступљена у Македонији (22%), Бугарској (16%), Србији (21%), Црној Гори (21%), Босни и Херцеговини (14%), Хрватској (9,6%), Словачкој (11%), Чешкој (6,6%), Белорусији (8,8%), итд.

Хаплогрупа J је заступљена у Македонији (18%), Бугарској (15%), Босни и Херцеговини (12%), Србији (11%), Црној Гори (11%), Чешкој (9,2%), Украјини (5,9%), итд.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости, Нови Сад, 2012, стране 99-103.
  2. ^ Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости, Нови Сад, 2012, стране 152-154.
  3. ^ Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости, Нови Сад, 2012, стране 179-188.
  4. ^ The Hidden History of Marx and Engels: Genocide Quotations, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ Koźmian, Stanisław "O działaniach i dziełach Bismarcka" („О Бизмарковим актима и делима“), Przegląd Polski (Пољски преглед), септмебрар 1875, pp. 356-88, и октобар 1875, pp. 110-23
  6. ^ Ogólnopolski Konkurs Internetowy - Historia Strajku Dzieci Wrzesińskich, Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ National Pies - Atlas of Genetic Genealogy

Литература[уреди]

  • Свод древнейших письменных известий о славянах. Коллективный труд. Двухтомник.
  • Тацит К. О происхождении германцев и местоположении германцев
  • Пигулевская Н. В. Ближний Восток. Византия. Славяне. Л., «Наука», 1976.
  • Соколянский А. А. Введение в славянскую филологию. М., 2004.
  • Павел Јозеф Шафарик О пореклу Словена, Нови Сад 1998.
  • Спиридон Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Београд, 1890.
  • Душан Дукић о пореклу Футожана и Словена, Нови Сад 2068.
  • Анатолиј А. Кљосов, ДНК генеалогија, Њујорк 2013.
Археологија
  • Гимбутас М. Славяне. Сыны Перуна. Москва, 2001.
  • Јанковић, Милица и Ђорђе Јанковић. Словени у југословенском Подунављу, Београд, 1990.
  • Седов, Валентин Васильевич. Славяне в древности, Москва, 1994.
  • Седов, В. В. Славяне в раннем Средневековье, Москва, 1995.
  • Седов, В. В. Славяне: Историко-археологическое исследование. Москва, 2002.
  • Dolukhanov, Pavel M. The early Slavs: Eastern Europe from the initial settlement to the Kievan Rus, 1996.
  • Herrmann, Joachim. Kultur und Kunst der Slawen in Deutschland von 7. bis 13. Jahrhundert. Herausgegeben aus Anlass des Internationalen Kongresses für Slawische Archäologie in Warschau. Institut für Vor- und Frühgeschichte. Berlin 1965.
  • Herrmann, J. (Hrsg.) Die Slawen in Deutschland. Geschichte und Kultur der slawischen Stämme westlich von Oder und Neiße vom 6. bis 12. Jahrhundert. Akademie-Verlag, Berlin 1985 (Veröffentlichungen des Zentralinstituts für Alte Geschichte und Archäologie der Akademie der Wissenschaften der DDR, Band 14).

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :