Антонио де Оливеира Салазар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антонио де Оливеира Салазар

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 28. април 1889.
Место рођења Вимиеро (Португалија)
Датум смрти 27. јул 1970.
Место смрти Лисабон (Португалија)
Држављанство Португалско
Вероисповест Римокатолик
Политичка партија Национални савез
Професија Професор, економиста, политичар
Мандат(и)
Премијер Португалије
5. јул 193225. септембар 1968.
Претходник Домингос Оливеира
Наследник Марсело Кајетано
Министар одбране Португалије
5. јул 19322. август 1950.
Претходник функција установљена
Наследник Сантос Кошта

Антонио де Оливеира Салазар (порт. António de Oliveira Salazar; 28. април 188927. јул 1970) био је португалски конзервативни политичар и премијер од 1932. до 1968. године.

Биографија[уреди]

Родио се 1899. године у месту Вимиеро, у централној Португалији. Породица му је била сиромашна са 11 деце, а он је био једини син. Од 1900. до 1914. године, боравио је у семеништу, размишљајући да постане свештеник, али се предомислио. Никад се није оженио.

Године 1910, укинута је монархија и проглашена Португалска република. Није се превише занимао за политику, иако је вршио неке политичке дужности. У парламент је ушао 1921. године, али га је напустио након годину дана, након само једне седнице. После тога се вратио предавању економије на Универзитету Коимбра. Након државног удара 1926, поновно се вратио у политичке воде.

Вођа Португалије[уреди]

Након консолидовања тзв. Националне диктатуре, Салазар је 1932. постао нови премијер државе и 1933. основао Нову Државу, ауторитарни десничарски (у својој раној фази и филофашистички[1]) режим који је контролисао португалски друштвени, политички, и културни живот од 1933. до 1974. године.

Током Шпанског грађанског рата, званично неопредељен, слао је помоћ Франковим националистима у борби против републиканаца. Током Другог светског рата је такође био званично неутралан, али је помагао Савезнике из страха да Велика Британија не окупира португалске колоније у Африци.[2]

Био је и председник Португалије током кратког мандата 1951. године. Жестоко се противио деколонизацији, па је Португалија задржала своје колоније и након његове смрти. Током 1960-их, у португалским колонијама су били активни бројни герилски покрети који су се борили против колонијалне власти. Последњи се португалске власти ослободио Мозамбик 1974. године. Током 1960-их је дозволио одређену слободу штампе, што је узроковало његово погоршање односа с Франсиском Франком.

Повукао се с власти 1968. године, након можданог удара којег је претрпео. С функције премијера га је сменио председник Америко Томаз. Неки извори говоре да је Салазар све до своје смрти у 81. години веровао да је још увек премијер Португалије.[3] Умро је у Лисабону, а сахрањен је у родном месту. На сахрани је учествовало неколико десетина хиљада људи.

Салазарову политику наставио је Марсело Кајетано, све до тзв. Револуције каранфила, 25. априла 1974. године.

Извори[уреди]

  1. ^ Raby (1988).
  2. ^ Wilson, Robert (3. 12. 2011.). „The Capital of Intrigue in a World at War“. The Wall Street Journal (New York) Приступљено 9. 12. 2011.. 
  3. ^ Meneses (2013), стр. 608-609.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]