Бајазит II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бајазит II

Бајазит II
Бајазит II

Датум рођења 3. децембар 1447.
Место рођења Дидимотика (Османско царство)
Датум смрти 26. мај 1512.
Период 14811512.
Претходник/ци Мехмет II Освајач
Наследник/ци Селим I
Порекло и породица
Династија Османлије
Отац Мехмед II Освајач
Мајка Мукриме / Емине Гулбахар
Супружник/ци Ајше Хатун I
Потомство Ахмед
Селим I, Махмуд

Tughra of Bayezid II.JPG
Тугра султана Бајазита

Бајазит II (звани Суфи - Мудри, 3. децембар 144726. мај 1512) је био султан Османског царства у периоду од 1481. до 1512. године.

Ступио је на пријесто 1481. године, са 35 година старости. Његов млађи брат Џем је завладао Бурсом, али је био поражен у бици код Јенисехира. Бјежао је до Египта и вратио се назад, али је његова војска поновно била натјерана у бијег код Анкире и Иконија. Војске султана су предузимале стално војне походе на Босну, Далмацију и Угарску. Херцеговина је била заузета. Бајазит II је 1488. од Мамелука изгубио градове Адану и Тарс. Његова војска опустошила је велика подручја у Штајерској, Корушку, Албанији и Крајини.

Код мјеста Филах Османлије су 1492. године поражене, а њихов војсковођа Михалоглу Али Беј био је смакнут по тадашњим обичајима. Такође, у османлијске руке је пао и венецијански Лепанто.

Године 1509. Константинопољ је погодио снажан земљотрес. Исте године избио је грађански рат, када је Бајазит II одредио свог сина Ахмеда за насљедника, а други син Селим је то порицао. Селим је присилио свога оца да абдицира, уз подршку војске. Бајазит II је умро 26. маја 1512. године, вероватно од последица тровања. Бајазит II је још за живота у Константинопољу изградио Бајазит-џамију, гдје је и сахрањен.

За вријеме његове владавине изграђне су многе џамије, дервишки манастири и мостови.

Долазак на престо[уреди]

Султан Мехмед је завршио свој живот од колере, 3. маја 1481. године, у време када се спремао за напад на Родос и његове витезове Јовановце. Одмах иза његове смрти почела је дуга борба између Бајазита и његовог брата Џема, која је у прво време спречила Турке да предузимљу нове подвиге. Једно време се међу хришћанима чак веровало, да би та борба могла изазвати крупне поремећаје у тобоже још неконсолидованом Турском Царству. Међутим, све су те наде остале празне. Турска војничка снага чврсто је држала власт и осигурала престо Бајазиту. Против ње нису смели ништа да покушају заплашени и скрхани хришћански поданици, а растројени суседи више су рачунали с турским међусобицама, него са сопственом снагом.

Пад Херцеговине[уреди]

Султан Бајазит

Колико Турци нису били озбиљно поколебани тим сукобом између браће види се најбоље по том, што су несметано настављали своје акције на Балкану. Хтели су, да коначно реше и питање Херцеговине. Херцег Влатко је можда поверовао, да су мађарски упад у срце Босне и међусобне борбе међу Турцима, и њихово повлачење из Отронта, били знак да турска звезда тамни. Он је у пролеће, 1481., упао у Босну, у исто време кад је и Никола Дукађин почео акцију у Албанији, очевидно с потицајем напуљског владара краља Фердинанда, који је хтео да одбије турски интерес од јужне Италије. Али за свој покрет Влатко није нашао никаква одзива. Није га помогао нико, ни у земљи ни са стране. Даут-паша босански намесник, оборио се на њ свом снагом и разбио га потпуно. Влатко се једва, с нешто војске, спасао у Нови. Тамо му је тек стигла у помоћ једна чета мађарских војника, које му беше упутио краљ Матија.

На тужбу херцеговачког намесника Ајаз-паше, да Дубровчани снабдевају храном и другим потребама Влатка и Мађаре у Новом, запретио је нови султан Бајазит II Републици врло озбиљно. То је допринело да се она тргне и да град, опкољен од Турака, морадне попустити можда и пре него што је мислио. Крајем јануара 1482. његова је судбина била решена. Изасланик Ајаз-пашин, војвода Ферхат, тражио је од Републике три барке, да би се у њима превезли они Мађари који су предали град. Херцег Влатко склонио се раније. Град се предао по споразуму, пошто су Турци пристали да мађарска посада слободно изиђе и пошто су се они сами побринули за превоз. Ти Мађари дошли су 31. јануара у Дубровник, а одатле су отпремљени даље.

Од целе Херцеговине остала су само још два-три мала утврђења на ушћу Неретве, које су држали Мађари. Међу њима је било понајважније данас скоро сасвим заборављени Кош. Сва остала Херцеговина дошла је у турске руке. Њено административно средиште било је најпре у Хочи (Фочи), која је пала под Турке вероватно и пре Бајазитовог доласка на власт, а онда се постепено померало према западу, односно са Дрине на Неретву.

Борбе са Мађарима 1480их[уреди]

На почетку Бајазитове владавине било је више борби у Србији и у Босни. Инициативу су давали скоро подједнако српски погранични заповедници колико и Турци. Срспки деспот Вук истицао се необично. Тако у јесен 1481., кад је разбио војску смедеревског заповедника Скендер-бега, па провалио у Србију све до Крушевца. Српски летописи бележе, како деспот Вук тада "расипа" Крушевац. Одвео је из његове околине преко 60.000 српских душа, а целу област је опустошио.

Те пресељене Србе краљ је дао настанити у околини Темишвара, недалеко од границе. Он је уопште желео да доста пусте јужне области насели, а и да Србе на тој страни ојача како би били способнији на отпор. Али српским људима није било суђено да остану само на тим угроженим јужним границама и да их бране својим прсима. Краљ Матија се баш у то време био заплео у поновни рат са Аустријом. Кад је његова војска у лето 1482. претрпела тамо осетан пораз морао је Матија лично да пође тамо, да би дигао дух. За тај поход њему су били потребни поуздани српски ратници и он их је добио у приличном броју (око 4.000 људи). Турци су, наравно, искористили ту запосленост Мађара на другој страни, па су у септембру упали у Банат, али су их код Бечеја, 9. септембра, пресрели деспот Вук, Петар Доци и Павле Кањижи и нанели им тежак пораз. Деспот се исто тако показао јунак и на другој страни. Кад су Турци у јесен 1483. из Босанске Крајине провалили до Крањске и Корушке сачекали су их на повратку, на Уни, "код брода Зринскога", деспот и хрватски бан Матија Гереб, па су их 30. октобра потпуно потукли и одузели им сав плен.

Није много прошло иза смрти деспота Вука, 16. априла 1485. године, кад је умро и други вођа Срба у Угарској, војвода Дмитар Јакшић. Враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, он је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. године.

Краљ Матија ценио је вредност и сарадњу Срба и одлучио је с тога, да њихову деспотовину продужи и даље. Нови деспот је сада постао Вуков брат од стрица, Ђорђе.

Иван Црнојевић[уреди]

Бајазит, рад Јована Младог

На глас о смрти султана Мехмеда и о нередима у Турској пожурили су у своје земље и Скендер-бегов син, Лека Дукађин и Иван Црнојевић. Прошли су кроз Дубровник средином јуна. То је онај час, кад су многи поверовали да ће се моћи нанети осетни ударци турској сили, која се трошила у грађанском рату. Иван Црнојевић био је боље среће него Влатко Херцеговић. Турци нису против њега употребили никакве веће снаге и он се, после нешто борбе, могао учврстити у земљи. Али не више у зетској равници нити у Жабљаку, него у врлетном и тешко приступачном Кршу под Ловћеном, одакле му је била старина и где је, у непосредној близини, имао млетачку границу. Само, да би могао несметано оправдати земљу и обезбедити се за нешто дужи период, Иван је признао турску врховну власт. Отуд му вероватно и народни назив Иван-бег.

Али је за то време покварио Иван своје односе са Млечанима. Он је био љут на њих не само с тога, што га, по његову нахођењу, нису довољно помагали, него и с тога, што су били присвојили неке области на које је он полагао право (Паштровиће, Чимпицу и Грбаљ). После извесне борбе споразум је постигнут на основи, да му Млечићи у име најма за те земље плаћају 600 дуката годишње. Али је сукоба бивало и после тога, понајвише због солила на Приморју, важних за Иванову сточарску земљу, и због личних зађевица и крвних освета. Млечани су се 1489. год. тужили на Порти против Ивана као турског подложника, али нису постигли много, јер султан није правио никаква притиска. Односи су се поправили тек у лето 1490., кад је Иван затражио дозволу да његови људи дођу у Млетке као сватови, који би повели Јелисавету Ерицо, њихову племићку, за његова најстаријег сина Ђурђа. Тај брак имао се извршити тек пошто је Иван добио за њ претходно одобрење од Порте. Република је пристала на ту везу у жељи да њом поправи своје суседске односе са Иваном, а и ради будућности. Али Иван није дочекао да поздрави своју снаху на Цетињу. Умро је док су сватови били на путу, изненада, крајем јула 1490.

Угарски грађански рат[уреди]

После смрти краља Матије (6. априла 1490.) у Мађарској насташе велике унутрашње кризе. За престо се отимаху краљев незаконити син Јанош Корвин, затим чешки краљ Владислав, аустријски надвојвода Максимилијан и пољски краљевић Алберт. Скоро цело дотад створено Матијино дело дошло је брзо у питање. Деспот Ђорђе и славонски великаши били су за Матијина сина, и на Ракошко Поље, где се имао вршити избор краља, стигли су 13. јула са 7.000 коњаника. Корвин није прошао. Већина магната није могла да прими за владара човека који је носио жиг незаконитости. То је брзо схватио и он сам, па се нагодио са изабраним чешким кандидатом. Кад су видели да су пропали на избору аустриски надвојвода и пољски краљевић, сваки за свој рачун окренуше војску на Мађаре. Деспот Ђорђе је лојално помагао Матијина сина, а кад је он сам дигао руке од даље борбе, Ђорђе је, као стари пријатељ Хабзбурга, пришао уз Максимилијана. Остале српске вође, Јакшићи и Милош Белмужевић, не хтедоше да га следе, него се определише за изабраног краља Владислава. Они, шта више, уђоше и у борбу за његова права. Белмужевић је чак и допринео знатно, да су Максимилијанове чете крајем 1490. год. биле разбијене код Стоног Београда и потиснуте из Угарске. После тог аустриског неуспеха и после пораза Пољака на северу Владислав је остао господар ситуације. Мудро се, већ почетком 1491. год., измирио са својим противницима, не хотећи да их прогони. Међу њима био је и деспот Ђорђе. Као краљев пријатељ он је са осталим Србима суделовао при коначном обрачуну са Пољацима у битци код Кошица, 24. децембра 1491.

Феудална анархија у Угарској крајем XV века[уреди]

Султан Бајазит

Како је централна власт у Мађарској после Матијине смрти почела нагло да попушта, то су сукоби између појединих великаша бивали све чешћи. Тако су учестале свађе и разбојништва између деспота Ђурђа и његова суседа Ловре Илочког, сина босанског "краља" Николе. Колико су односи били затровани и пуни неповерења види се најбоље из овог случаја. Кад су Турци 1491. год. кренули акцију против Јајца деспот није хтео да се одазове ни позиву краља ни калочког архиепископа да прискочи граду у помоћ све док не пође на војну и његов противник. Током 1493/4. год. у Славонији је између великаша вођен без мало прави рат, са пленењем и рушењем поседа и градова. Ђорђе и његов млађи брат Јован, који од 1492. год. носи исто титулу херцега, отимали су се нарочито за градове Берово и Костајницу. Кад је Ловро Илочки изазвао срџбу краља Владислава српски деспоти су, по краљевом позиву, напали и заузели Ловрине градове Митровицу и Ораховицу, крајем 1494. год. Страшна крбавска погибија од 1493. год., која је, по речима једног хрватског хроничара, претстављала "прави расап краљевства хрватскога" није, ето, послужила као опомена ни најближим суседима, ни самом двору, а камо ли осталом свету. Процес феудалистичког расипања снага у узајамној борби узимао је све више маха и није се скоро више дао ни зауставити.

Неочекивано, борбени и дотле врло активни деспот Ђорђе згадио се, изгледа, на све, одрекао се части и чина, и отишао у калуђере. Све је досад остала тајна шта га је могло определити на тај корак. Очевидно је само то, да је по среди било неко велико разочарање. Знамо да је био несрећан у браку и да се растао са женом. Кријући од мајке и брата постригао се за монаха у цркви Св. Луке у Купинову, једне ноћи 1496. год., а софиски митрополит Калевит произвео га је у Купинову за јеромонаха Максима.

Власт је примио његов млађи брат Јован, који је био мање сентиментална природа. Овај се оженио Јеленом, ћерком Стевана Јакшића, и тако се приближио својим сународницима, с којима до доласка у Срем није имао много непосредних веза. Био је веома борбен и свој кратки век провео је скоро стално под оружјем. А и прилике, у којима је живео, биле су сасвим помућене. Фрањо Бериславић, муж удовице деспота Вука, заједно са женом и децом одметнуо се у Турке и краљ им је зато 15. јануара 1496. одузео поклоњена имања. Калочки надбискуп и његови људи тражили су од православних деспотових поданика прописану десетину, иако су Срби од ње били законом ослобођени и нису хтели да одустану од тога поред свих Јованових претставки. Краљ је чак наређивао да се десетина покупи силом. Сам надбискуп је поручивао да мора бранити права своје цркве; "Бог је створио Угарску хришћанском, а не шизматичком земљом и деспот нема ту власт, да од ње начини српску државу." У исто време су Турци, с времена на време, упадали у суседне области, и поред тога што је између владара био склопљен формални мир, и вршили покоље и пљачкања. Тако је, приликом једног мучног препада, погинуо јединац син војводе Милоша Белмужевића, храбри Вук. У таквим приликама од српског деспота тражило се много. И да буде добар чувар границе, и енергичан борац, и вешт дипломата; да се брани и десно и лево; и да сузбија непријатеље и оне с поља и оне око куће.

На југу последњих година XV века није било неких већих кретања. Мађари су се држали још на целој линији од Београда до Јајца. Највише им је брига задавало то, што у оскудици финансиских средстава, нису могли да уредно исплаћују војнике и врше потребне набавке и да оправљају градове, ради чега је систем одбране временом постајао све лабавији. Наши људи, који су били обавезни да дају одређене контингенте војске (деспот је, на пр., сам имао да доводи 1.000 коњаника), муку су мучили са оскудице новца. Несигурна граница није било подручје где би избеглице могле створити услове за неку интезивнију привреду; за њих је, у осталом, било доста и то, што су давале најтежи принос у крви.

Пад Зете[уреди]

Појава Ђурађа Црнојевића[уреди]

Ђурађ Црнојевић је, као млетачки зет, поправио донекле односе са Републиком, али је до локалних граничних сукоба, и то доста оштрих, долазило и за његова времена. Република је чак 1493. год. била присиљавана да употреби и врло опоре претње. Ђурђева жена није оставила у Црној Гори добар глас. Налазило се да није била подесна за тамошње прилике и да је доста допринела раздору међу Црнојевићима. У својој званичној титули Ђурађ се зове само "благоверни и богом храними војвода Зети", а за своје поданике био је "господин" и ништа више.

Антитурски савез 1495.[уреди]

Султан Бајазит

Када је француски краљ Шарл VIII, освојивши напуљску краљевину 1495. год., стао радити на спремању једног антитурског савеза, он је, међу осталима, помишљао и на сарадњу са Ђурђем Црнојевићем, последњим српским, макар и полуслободним, династом. Везе између Карла и Ђурђа створио је Ђорђев ујак Константин Аријанит, који је живео у Италији. Међутим, против тог савеза били су одлучно Млечани, који су зазирали од француског учвршћивања у Италији, па су тога ради склопили савез против Француза, у који су ушли још и Шпанија, Аустрија, Милан и сам папа. Тој коалицији успе да не само потисне Карла из Напуља него и да конпромитује све његове планове на Балкану. Рођени брат Ђурђев Стефан одао је на Порти братове преговоре и донео му крајем 1496. од султана поруку: да дође у Цариград да се оправда или да иде из земље. Ђурађ, осећајући се кривим, напустио је са женом и децом Црну Гору и преко Будве отишао за Млетке. Био је, гласи један савремени извештај, "веома леп човек и висок, с хаљином од злата по грчком". Власт у Зети примио је његов брат Стеван, везан потпуно за Турке. Покушај Млечана да посредују код Турака за Ђурђа остао је безуспешан.

У Млецима Ђурађ је добио 400 дуката годишње плате, и то као вођа најамника, па је упућен на дужност у Равену. Да он није могао бити задовољан ни том улогом ни тим местом разуме се само по себи. Он се надао да би помоћу Млечана могао поново доћи у Црну Гору и бити једна врста господара, а сад је требало да врши дужност кондотјера. Тужио се с тога на млетачку владу и грдио је јавно. Влада га је с тога у јулу 1498. дала затоврити и пустила га је тек на посредовање француског краља.

Турско освајање[уреди]

Крајем 1498. год. Стефан Црнојевић беше онемогућен код Турака. Скадарски заповедник, енергични Фериз-бег, даде га чак затворити у свом граду, не знамо тачно због кога узрока. Биће, по свој прилици, да су Турци добили какве вести с његовим везама са Млечанима, са којима су те године ушли поново у рат. Од новембра 1498. спомиње се турски субаша ,governador di statofo di Zernovich’, а од јануара 1499. налазио се Стеван у Албанији. У марту се већ знало, да је Црна Гора припојена скадарском санџаку и да је престала да постоји као држава. Крај XV века донео је слом и последње балканске хришћанске државе сем мале Дубровачке Републике, које, по турским схватањима, зато што није имала свог владара и што није водила никакве отворене спољашње политике, и није била сматрана за праву државу.

Рат против Млетачке републике и Угарске (1499 - 1503)[уреди]

Почетак рата[уреди]

Како је мирно примљена турска управа у Црној Гори, наглашава Јован Томић, који је посебно испитивао овај период, "види се из факта да за време млетачко турског рата од 1499-1502. год. у Црној Гори није било ни једног озбиљног покушаја млетачког противу Турака, јер су ови тамо имали више присталица него Млечићи. Да су о томе знали Млечићи, поред сенатског необраћања пажње предлогу да се у Црној Гори отпочне акција противу Турака за доказ служи и појав, што нека села, која су била под млетачком влашћу, приђоше Турцима. Которска властела својим понашањем према становништву тих села допринела су, да је ово претпостављало турско господство њиховом, а омразе с Приморцима и бољи изглед на плен од млетачких поданика него од султанових, одржаше Црногорце у већој наклоности према Турцима него према Млечићима".

Од почетка XVI века ратна активност постаје много живља. Турци су из Босне 1499. год. почели да продиру у Далмацију, потискујући млетачки, а у доброј мери, иако у први мах посредно, и угарски утицај. Млечани су, у заједници са Шпанијом, почели потом прави рат с Турском, али су га водили у главном помоћу флоте. За ситуацију у Далмацији ништа није могло користити њихово много слављено освајање тврђаве Св. Ђорђа на Кефалонији. Сем тога, млетачку је активност много спутавало француско продирање у северну Италију и њихово заузимање миланског војводства. У нашим областима према Турцима хришћанска солидарност није била празна реч. Суседи далматински били су свесни да и њих може, кроз кратко време, стићи турска крива сабља и сасвим је разумљиво што су сматрали за своју дужност да им помажу. Јанош Корвин, који је по споразуму с краљем Владиславом имао добити наслов босанског краља и уз то част славонског херцега и бана Хрватске и Далмације, није имао среће у тим таштим плановима. Али је од 1498. год., као славонски и хрватски бан, спојио под својом влашћу цело подручје од Јајца до Сења. Он се брзо придружио Млечанима у борби против Турака, али није успео. На то су онда и Турци прешли у нападај. Први циљ им је био тврди јајачки град. У том граду власт су имали претежно мађарски банови (обично по двојица) и понекад суседни хрватско-славонски великаши. Од њих се истичу нарочито чланови породице Бериславића, потомци старог босанског бана Борића, који су веровали да је њихова старина из Босне, и то Иван и после Фрањо, који је поново стекао краљево поверење. Посредовањем папске курије дошло је до млетачко-мађарског савеза, а потом и до мађарске објаве рата Турцима (1501. год.). Тако је прекршен турско-угарски мир из 1498. године, тј. продужавање мира из 1495. године. Турски нападај на Јајце 1501. год. завршио је са потпуним неуспехом; град је, у последњи час, спасао Корвин са хрватским и мађарским четама. Борба се око њега продужила, истина, и даље. Турци нису успели да заузму сам град, али су постепено продирали на западу до Лијевна и Цетине, а на северу до Маглаја. Њихове линије биле су се знатно примакле и самом Јајцу; сви важнији гребени, градићи, и клисуре око града с југа и истока налазили су се већ у њиховим рукама.

Ток рата[уреди]

Султан Бајазит

У овом рату истакао се и деспот Јован. Као Корвин и он је био "активиста" и пре службене објаве рата и водио је преговоре с Млечанима да дигне војску у њихову корист. Знао је свакако, да су на мађарском двору постојали врло моћни утицаји за солиднарну хришћанску акцију, па се није морао бојати никакве веће одговорности због својих поступака. Деспот је оперисао у Србији. С београдским баном Ђорђем Кањижијем дао је опсести Смедерево, а са другом војском крстарио је по околини. Пред сам Божић извршио је један врло смео, скоро дрзак, авантуристички подвиг. Са хиљаду коњаника он је преко области око Колубаре прешао у Босну, палећи и убијајући, па се одатле здраве главе вратио у Срем. Други упад у Босну извео је после месец дана, доносећи са собом велик плен. Заузети на другој страни Турци нису желели наставак овог рата са Мађарима, а међу мађарским борцима нарочито им је сметао овај борбени српски деспот. У два маха они су преко њега нудили мир, а њему лично обећавали су велике поклоне. Као посредник јавио се Ахмед-паша Херцеговић као Србин и као пријатељ Бранковића породице. Али се деспот није дао преломити. У лето 1502. он је с повећом војском, од 10.000 људи, као врховни заповедник на јужној граници, продро поново у Босну и код Зворника потукао Турке. После тог успеха Јован је упутио у Млетке свог брата Максима, да поведе преговоре с Републиком о даљој борби против Турака, тражећи помоћ с њихове стране, која је вероватно могла бити чисто материјална. То је и занимљив и важан корак, који казује да се Јован одлучује на извесне поступке, који имају тенденцију нечег самосталног. Млечани су се извинили Максиму, који је 19. новембра изишао пред дужда, да им је незгодно због зиме улазити у ближе преговоре о рату. У ствари, они су већ били ушли у преговоре с Турцима да се мире забринути за развој догађаја у свом непосредном суседству. Јер Шпанија и Француска, које 1500. год. беху склопиле уговор да деле Италију, дођоше у сукоб и током лета 1502. почеше са међусобним непријатељствима, која су се све више заоштравала.

Ђурађ Црнојевић у рату[уреди]

Ђурађ је покушао израдити код Млечана да га помогну у његовој експедицији против Турака у Црној Гори. Али сенат није био за то. Нешто из разлога које је горе поменуо Томић, а нешто и због тога што није веровао Ђурђу. Ђурађ се тад решио да предузме нешто на своју руку. Пред полазак написао је врло занимљив тестамент, упућен жени. У њему јој је он препоручивао, да, у случају ако би је Млечићи гонили или напустили, старијег сина Константина упути мађарском краљу, а млађег сина Соломона Ђурђеву брату Станиши у Стамбол, који се тамо потурчио и постао Скендер-бег. Тај пример осветљава, у необичној мери, морал и психу једног дела наше средњевековне династичке властеле. Да би се спасла могућност власти и бољег живота, жртвовало се начелно и доследност, цепала се рођена породица и упућивала да служи на два сасвим противна фронта, крсту и полумесецу, злу или добру. Из овог случаја, и све чешћег примања ислама од наших великаша види се у исто време како се у њиховим редовима губи вера у победу хришћанске ствари и како се, ради личне користи, тражи наслон на победнике. Народну свест, и веру, и морал јуначке патње, остао је да чува, поред дубоко националног свештенства, само убоги пук, који је свикао да све сноси и подноси, као зле године и све ћуди времена, а да дубоко поштује своје наслеђе старине и образа.

Из Италије, преобучен као фратар, Ђурађ је у фебруару 1500. год. прошао за Црну Гору кроз Трасте код Котора. Одатле се јавио Млечанима, а онда отишао Фериз-бегу. Овај га је примио врло љубазно, па потом послао у Цариград. Већ 17. марта био је Ђурађ на Порти, дочекан лепо и од самог султана. Међутим, није могло бити ни говора о том, да га султан врати као владара у Црну Гору. Место тога он му је дао једну област у Анадолу са 25.000 аспри годишњег прихода, пошто се Ђурађ и формално одрекао својих права на Црну Гору. Ђурђева жена, која је једно време живела тамо с њим, вратила се, још за његова живота, крајем 1503. год. у Млетке. После тога о Ђурђу нема више вести. Помиње се, али није сигурно, да је у Цариграду примио чак и ислам.

Лига из Камбреа[уреди]

Султан Бајазит

Време извесног затишја, кад Турци за неколико година нису предузимали никакве веће иницијативе против средњеевропских држава, као да беше мало успавало савест Европе, па и саме папске курије. Заплети у Италији обузеше општи интерес. Борбе Француске и Шпаније о посед Италије створише тешке кризе. Папа Јулије II изгледао је у политици много друкчије него по познатом Рафаеловом портрету, где би човек поверовао у његову смиреност. Он је сав ушао у локалну талијанску политику, која је, истина, имала за Средоземно Море и шири значај, али која није обухватала и остале католичке земље и друге теже и за веру опасније проблеме. Једно време био се окомио на Млетачку Републику, која је својом перфидном политиком изазвала против себе не само њега, него и Француску и цара Максимилијана. У Камбреу су те три силе створиле и формалан савез против ње. Цар Максимилијан ишао је чак тако далеко, да је у јуну 1510. слао једног посебног повереника босанском санџаку Фериз-бегу са позивом да нападне Млетке. Турци су и без тога били обавештени о ситуацији код хришћана. Међу осталима извештавали су их о том и Дубровчани, којима је султан Бајазит II захваљивао на добрим и довољним вестима.

Стање у Угарској[уреди]

И пре пада Сребреника, који је после био привремено и наново освајан, могло се наслућивати да катастрофе могу наступити сваки час. Граница је била недовољно заштићена. Сам краљ Владислав писао је у лето 1511. год. за Београд, "који је бедем скоро целог нашег краљевства," да је у очајном стању (,ruina muri pene esse desolatum’ његове су сопствене речи). У Јајцу су људи понекад гладовали, а хране је, скоро по правилу, било увек у малој мери. Многи од именованих високих чиновника нису хтели просто ићи на дужност, јер им се нису исплаћивале надлежности не само у реду, него понекад никако. Магнати су радили скоро сваки по својој вољи; краљев ауторитет падао је очигледно. Финансиске тешкоће створиле су у целој земљи тешко стање. Има поузданих вести, да су Млечани за новац придобијали извесне магнате за своју ствар. Да би се дошло до средстава правио се огроман притисак на народ и из њега се цедило све, док су многи магнати избегавали своје дужности према држави. То је отворило пут Турцима ка средњој Европи.

Ћирилица[уреди]

Српски и ћирилицом писан је и мировни уговор између султана Бајазита II и мађарског краља Ладислава 1498. год. као продужење уговора од 1495., који је изгледа био исто тако писан. И што је врло важно, таква писма слали су понекад султани и својим намесницима у Босни и Херцеговини. Сам султан Бајазит II пише тако три-четири пута херцеговачком санџак-бегу. Турске паше, капетани и пословни људи воде сву преписку са суседним властелама само тако; тако им и те власти обично одговарају.

Смрт[уреди]

Неки извори тврде да је Бајазид умро од болести, а дурги тврде да је свој живот окончао у борби против њега и његовог сина Селима. Као и свој деда Мурад II, Бајазид је абдицирао и власт препустио свом трећерођеном сину Селиму, наиме Бајазид је хтео свој престол да препусти прворођеном сину Ахмеду, али пошто он бежи и тиме издаје Османлије, Бајазид је принуђен да власт преда Оштром Селиму. Иако сада Султан његов син Селим ипак није имао мира од свога оца, године 1512 уследила је жестока битка која ће жестоко продрмати Османско Царство те самог Селима и Бајазида, битка вођена између оца и сина бива заустављена смрђу Бајазида.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Мехмед II
турски султан
1481 — 1512
Наследник:
Селим I
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}