Ахмед I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ахмед I

Ахмед I на османској минјатури
Ахмед I на османској минјатури

Датум рођења 18. април 1590.
Датум смрти 22. новембар 1617.
Период 16031617.
Порекло и породица
Династија Османлије
Отац Мехмед III
Мајка Хандан
Супружник/ци Косем
Потомство Осман II
Мурат IV
Ибрахим I
Бајазит
Сулејман
Касим
Мехмед
Хасан
Селим

Tughra of Ahmed I.JPG
Тугра султана Ахмеда I

Ахмед I (18. април 159022. новембар 1617), турски султан 1603—1617.

Ахмед I је дошао на пријесто 1603. године сасвим млад, са својих 14 година. Тада је Империја била помућена устанцима, усред рата са Аустријом. Био је јако религиозан и дао је градити џамије Ахмедије (Ахмедове џамије), које су требале бити још раскошније од Аја Софије. На његовом двору владала је самовоља. По властитом расположењу и жељи је давао да се убијају паше и везири, при чему је још и уживао. Такође је Ахмед I живео спокојним сарајским животом.

Склопио је мир са стално побуњеним Персијанцима и 1617. године је дошло да склапања мира са молдавским козацима. Султан је дао уредити да се сви законски прописи налазе у једној законској књизи (Канунама). На самрти прогласио је свога брата Мустафу за наследника, јер његов син Осман беше још премлад. То је било могуће, јер он би први султан који неизврши ритуал братоубиства.

Одметништво Џелали Хасан паше[уреди]

У Босни се за то време био одметнуо Џелали Хасан паша, звани "писар" или "скриван", задајући доста бриге турским властима. Узео је био, у отсуству беглер-паше, сву власт у своје руке, 1603. год. Аустријанци су покушали извесне преговоре с њим, а колико су били слаби види се најбоље по том, што нису могли да ову пометњу у Босни искористе и да се дочепају бар једног дела те земље. Чак ни онда, кад су се између Босанаца и султанове војске с једне и Хасанових чета с друге стране водиле огорчене борбе. Поражени Хасан био се повукао у пролеће 1604. год. из Бање Луке према Сарајеву, али се ни ту није могао одржати. Из Граца су узалуд слате поруке карловачком генералу да му прискочи у помоћ. Смешне изгледају, после тога, све комбинације и планови, саслушавани и рађени у аустриским дворским канцеларијама и упућивани у Рим и на друге стране, како би царска војска на што лакши начин могла да завлада Босном. У целом раду било је доста и подваљивања. За фра Доминика Андријашевића, једног од главних агитатора, проносило се, на пр., да су код њега, приликом једне преметачине, нађени лажни печати, које је ударао у име неких лица из Босне.

Мир са Аустријом[уреди]

То све није опаметило људе. Аустриски двор настављао је стално преговоре и обећавања, а од 1606. год. појачали су нешто своју активност и Шпанци. Од српске стране јављали су се у Грацу и Прагу, на двору надвојводе Фердинанда и царева заменика надвојводе Матије, уз сумњивог Андријашевића пећки калуђер Дамјан Љубибратић, који је већ 1597. год. имао мисију у Риму, и друга иначе мало позната лица, од којих се Никола Драшковић издавао за племића босанског и био у везама са фрањевцима. Можда ће имати право Јован Томић, који је мислио да та стална аустриска преговарања и обећавања нису чињена без извесног плана. Њима се, мисли он, "ишло на то да се изазове покрет, који ће задржати Турке, да сву силу своју не одвлаче у Угарску". Обећавало се још и у току 1606. год., иако је изморена и свима невољама измучена земља једва чекала мир, о коме су с Турцима вођени потајни преговори и који је склопљен 1. (11.) новембра 1606. на ушћу Житве у Дунав.

Спашавање Дубровника[уреди]

За ово време и Млечани су извршили један напад против Дубровника. Крајем јануара 1603. посели су они дубровачко острво Ластово, да би тобоже спречили ускочке гусарске нападаје. Дубровчани се у невољи обратише папи и хришћанским владарима, али им је главна помоћ дошла од Порте, која се заузела за Републику Св. Влаха као за свог вазала. После извесног затезања Млечани су били присиљени да 1606. год поврате отети оток и да обуздају своје прохтеве.

Побуњеници у савезу са Шпанијом[уреди]

Кад су престале непосредне везе са Аустријанцима Срби, упућивани са разних страна, стали обраћати шпанском двору. Као средоземна сила, противница Млетака, Шпанија је у то време тежила да добије које упориште на источној обали Јадранског Мора и налазила је за ту тежњу извесне подршке и на папској курији. Она је с тога прихватала понуде извесних људи из Албаније, који су је позивали да им помогне у устанку против Турака. Тим људима придружили су се Андријашевић и Љубибратић. На шпанском двору они су били примљени лепо, јер су се претстављали као народни опуномоћеници, с којима је већ раније озбиљно преговарао и аустриски двор. У Шпанији они су чак склопили и погодбу о покрету Срба и Арбанаса. Већ у лето 1606. напала је шпанска флота Драч, а идуће године избио је нови бунт у Албанији. У Напуљу, код шпанског вицекраља, стицале су се разне вести и разне врсте људи. Изасланства војводе Грдана цењена су ипак нарочито; по њиховим извештајима то је био, principalissimo huomo". За њ се озбиљно помишљало, да би могао са Сењанином Ивом Влатковићем помоћи да се поново отме Клис и да има врло широк утицај. Његов углед, каже један извештај од 15. маја 1607., био би довољан да дигне устанак у Црној Гори и околним странама. А тај би устанак натерао Турке да разделе своје снаге. Али са скупим искуством од пре неколико година Грдан није хтео да се излаже никаквој опасности пре него Шпанци не дођу у јадранске воде и не почну озбиљне операције. И с тога је преговарао али чекао.

Побуњеници у савезу са Карлом Емануеом[уреди]

Шпанско отезање учинило је, да су наши људи стали тражити нове везе. Избор је пао на врло несрећну комбинацију, на савојског војводу Карла Емануела I, човека амбициозна, али превртљива и скроз непоуздана. Тражећи неку круну у Европи он би се био задовољио и са Албанијом. Преко извесних лица из тих страна обавестио се о дотадашњем раду на ослобођењу Албаније и ступио у везе и са војводом Грданом. О српским стварима њега је обавестио Дамјан Љубибратић, који је дошао из Напуља у Турин. Почетком 1608. год. дошла су у Дубровник два војводина племића повереника тражећи ту састанак са Грданом и стварајући везе с људима из Херцеговине. Дошла су заједно с Љубибратићем, који им је имао бити посредник. По споразуму с њима требало је да он лично оде до Грдана, али он то, не знамо зашто, није учинио, него је узео за посредника Иву Рашљанина, истина пријатеља Грданова, али млетачког човека. Тако су Млечани, и иначе прилично обавештени, сад дознали за све појединости. Добили су том приликом могућност и да прочитају писма, која је војвода савојски био упутио патриарху Јовану и Грдану. Српски главари (писмени извештај млетачки каже, conti et principali del paese di Albania) одговорили су војводи да жељно очекују његову акцију да би га радо примили за свог краља. Војводи је писао и патриарх Јован, а обратио се у исто време и папи и шпанском краљу скрећући им пажњу на озбиљност ствари и опасност по хришћанство, ако она не успе. Српски главари састали су се били у манастиру Косијереву, 18. фебруара 1608., и са тог састанка упутили су одговор Карлу и писмо шпанском краљу тражећи енергичан подвиг. Из Напуља је на та писма стигао патриарху одговор, који га је тешио надама, и који је јасно говорио да, због заузетости на другој страни, Шпанија не може у тај мах учинити ништа на истоку. Али је било доста људи који су још веровали и којима лично није можда било у интересу, да се свет смири. А ускомешали су се били на више страна. У лето 1608. стигао је у Турин, војводи Карлу, и један архиепископ из Босне са четири калуђера, очевидно у истом послу. Гласови су се ширили стално, да је шпанска флота већ на путу и да акција тек што није почела. Нарочито је слао сувише оптимистичке и нетачне извештаје калуђер Дамјан, који се био сувише заплео у ове ствари и био или сувише лакомислен или одвише наиван. Под утицајем његових и других порука Срби су сазвали шири збор у Морачу и на њему су 13. децембра 1608., у патриархову присуству, главари Црне Горе и источне Херцеговине по други пут донели одлуку, да ће признати Карла Емануела за свога краља када дође да их ослободи, и да ће га патриарх крунисати по старом обичају. Патриарх је уз то тражио признање свих права православне цркве, а изрично је нагласио да "у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски."

Међутим, тај акт није више био потребан. Ситуација у Европи скренула је пажњу Карлову на друге стране. Протестанти су 1608. год. склопили своју унију, којој је као одговор следовала католичка лига. У Аустрији се већ озбиљно говорило да је "bellum civile ante portas." Француска се, у савезу с протестантима, спремала на нови рат против Хабсбурга. Шпанија, у очевидном и наглом опадању, имала је бити уплетена исто тако. У таквим приликама Карлу није могло бити стало до тога, да се сувише излаже и залаже на далеком Балкану. Како се брзо одушевио за ствар тако је брзо и охладио.

Смиривање устанка[уреди]

Али, мада је он одустао од акције и мада је било мање-више јасно да се повукао и шпански двор, наши су људи ипак настављали акције. Устанак, који је 1609. год. избио у Горњој Албанији, захватио је и суседна племена Клименте, Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али је без помоћи са стране малаксао и био угушен. Извесни наши људи створили су били занат, да скоро с лучем траже људе, који би помогли покрет. Тако су, на пример, 1610. год. преговарали са кнезом из Мантове, а после са војводом Тоскане. Могло би се рећи, да су ти преговори били вођени скоро без свести о одговорности, кад не би било извесних података, да је по среди било и пустих амбиција и ниских мотива. Извештаји папских нунција из Граца и Беча 1609. год. нису нимало повољни за личност и морал фра Доминика Андријашевића. Питање је колико је био бољи његов друг и сарадник српски монах Дамјан Љубибратић, који је десет година шетао по Европи и дипломатисао. По овом како су ишли од једног господара другом, обијајући прагове разних дворова, не видећи после толико времена суштину ствари, и не стекавши никаква искуства за десет година, човек доиста добија утисак да, у најмању руку, нису били нимало подесни за тако тешку дужност коју су примили на себе. Али нису искључени ни други, по њих много неповољнији, закључци. Тешко је веровати, да и они сами нису увиђали, како је и тешко и немогућно сломити турску снагу таквим једним подвигом, без тежих заплета и последица, све да су ти планови имали и конкретнијих резултата. Сем тога, целу акцију су читаво време енергично и с много веза ометали Млечани, који су успели да неколико главних радника увуку у своју службу и да, добро обавештени, мање-више паралишу сваки значајнији потхват.

Војвода Грдан умро је негде око 1612. год., а мало за њим преминуо је у Цариграду 1614. год. и патриарх Јован. Нема никаквих поузданих података о том, да би завршио насилном смрћу, како су неки наши људи претпостављали. Мало после њихове смрти избио је у наше крајеве авантуристички претендент на турски престо, Јахија, који се издавао за сина султана Мехмеда III и који беше примио хришћанство. Он је пре тога тражио по Италији владара, који би му помогао да дође до престола, па се, међу осталима, познао и с неким нашим људима, који су обилазили талијанске династе. Јахија је дошао у Пећ, мислећи да ће ту затећи патриарха Јована. Причања о његовом бављењу међу Србима и Арнаутима и о његовим покушајима да ту изведе устанак великих размера не изгледају нимало вероватна; сигурно је, да су извесна лица просто измишљена или анахронисана (н. пр. херцеговачки митрополит Макарије, патриархов синовац Висарион). Биће да је те и њима сличне вести ширио Јован Ренези, сумњиви тип који је служио у исто време по два господара, који је био и ухода и завереник, и који је, смуцајући се по Европи, хтео да своје везе и тобожње утицаје што скупље прода. Он је и лично слао поруке патриарху Јовану и Грдану, хтео је да га сви признају за војводу и да му издају неку врсту генералног пуномоћства. Он је измислио и вест, да је 8. септембра 1614. одржан у Кучима велики збор српских главара, који је имао да изради папи план о великој акцији за народно ослобођење и који је, тобоже, одређивао њега као српског претставника.

Примена српског држања[уреди]

Несумњива је чињеница, да је крајем XVI и почетком XVII века, под утицајем хришћанске западњачке активности, српски народ у Турској изменио своју политику. Истина, још не на целом подручју, али ипак на више страна; и, што је најважније, у главном средишту српског духовног и политичког живота, у Пећи и његовој околини, Макаријев правац био је напуштен. Турци су били изненађени српским држањем и огорчени; у огорчености су учинили и један поступак који је био чисто и необично светогрђе. Ако су дотле Срби били оруђе туђе пропаганде и радили, у најбољим тежњама, и нехотице против себе, њихова је даља борба била разумљива реакција на турско држање. После метежа од петнаест година и тешких страдања они су на крају дошли до уверења, да су се и сувише изложили без икакве стварне користи, а изменили су своје држање. Нови српски патриарх вратиће се на стару линију. Али, мада у први мах бесплодан, овај је покрет унео у српски живот нова осећања. Слободарске тежње пробудиле су се у народу и радиле су од сад више притајено, али стално. Спаљивање тела Св. Саве створило је дубљи јаз између Турака и српског свештенства, који се више није дао премостити. Тим моментима дошле су и социалне невоље. Истрошена дугим ратовањима и напорима Турска је сасвим пореметила своје финансије и морала је да изналази све нове изворе за државне приходе. Трговачки неинвентивна и без правог полета, са неразвијеном трговачком флотом, не залажући се за што активнију продуктивност богатих области којима је располагала, Турска је прибегавала најкомотнијем средству прибављања прихода тим, што је повишавала старе и ударала нове порезе. С тога видимо, да замире рударска производња, да трговина не улази у смелија предузећа, да сељак, оголео и несигуран, у великом броју напушта земљу, па или прелази преко границе, или се склања у планинске, теже приступачне, крајеве. Земљорадња уступа пред сточарством и све више остаје запустеле и необрађене земље. Да је то још више појачало хришћанско незадовољство разуме се само по себи; рајветин и зулум постају појмови који добијају нарочит израз погоршаног социалног и правног стања.

Исељавање Срба[уреди]

Као највиднија последица ове промене у политичком држању Срба било је повећано исељавање из Турске. Лика је крајем XVI века задавала много јада пограничним аустриским властима. Њу и Крбаву Турци су били населили Србима и с планом су пуштали њихове чете да харају по суседству. Кад је освојио Бихаћ Хасан-паша Предојевић се пожурио да у његову област што пре доведе српске колонисте. Срби су, у то време, на крајини и по турској граници чинили Турцима велике услуге, користећи се и сами њиховим освајањима. У аустриској Војној Граници Србе су штитиле, у главном, само војне власти, док су им племићи и староседеоци често пута загорчавали живот. У Турској бар с те стране није било сметње; они су обично долазили на земљишта, која су дотадашњи и поседници и кметови напуштали склањајући живу главу. Разумљиво је с тога што су Срби на турској страни били активнији и што је та активност задавала главобоље на аустриској страни. Али од почетка хришћанског покрета стање се видно изменило. Већ је А. Карољи добро приметио, да је спаљивање тела Св. Саве изазвало преокрет. За време султана Мехмеда насељена је Србима околина Гомирја, а после тога иселило се око 500 Срба из околине Бихаћа у хрватску Лику. Били су то већином чланови племена Крмпотића. За њима су ишли и други, из тих области и из Лике. Тога сељења било би свакако и више, да се нису власници, Зрињски и Франкопани, свим начинима противили да на њихово земљиште долазе људи, који неће да буду њихови кметови. Војне власти су узалуд посредовале. Гомије је осамдесет година лежало пусто. Шта су власници имали од њега? Међутим, насељавањем Срба појачава се безбедност границе. Земаљски сталежи донели су ипак 1604. год. у Пожуну одлуку, да се укине неправда, да досељеници не плаћају деветину властели на чијем се имањима налазе. Двор је успео у толико, што је одбио да Срби плаћају тај порез за време рата. Привилегије, које је цар Рудолф био 22. априла 1607., по предлогу надвојводе Фердинанда, потписао за Србе у Лици остале су непослате из страха, да се тим, због горњег закључка, не би дошло у отворен сукоб са сталежима. Против Срба је и крањски земаљски сабор. Кад је 1609. год. дошла једна нова група досељеника из Рибника, из Лике, и кад се за њу тражила помоћ и смештај, он је одговорио, да је од Срба било више штете него користи и с тога се предложило, да се обустави свако даље примање Срба на тој страни. Одсељеним Србима светили су се, уз то, и Турци упадајући међу њих и пленећи им стоку. Такав један већи нападај забележен је 1613. год. против Срба у Модруши. Гоњени и нетрпљени Срби су се и сами светили коме су стигли, а понеки су и напуштали нова насеља и одлазили на разне стране, а понајвише на славонску границу, где је стање било много сношљивије.

У последњој десетини XVI века појачала се и српска имиграција у Славонију. Пример је дао ораховачки владика Василије. То досељавање помагао је заповедник хрватске границе барон Јохан Херберштајн, у споразуму са високим војним круговима. У главном су прелазили Срби из турске Славоније у аустриску, у Ровишће, Копривницу, Поганац, Св. Криж, Иванић. Пре досељавања пограничне аустриске власти давале су Србима разна обећања, да би их лакше придобили на своју страну, али после досељења јављале су се исте правне тешкоће као и у Хрватској. Главни власник у тим областима била је загребачка бискупија, која је бранила своје интересе. Војне власти заступале су Србе и одбијале су захтеве бискупије у главном оним истим разлозима, којим су их браниле и у Хрватској. Према Србима оне су биле у обавези, јер су им раније обећавале да неће бити ничији подложници. Сем тога, оне су се бојале да се разочарани Срби не врате у Турску и да тако не имадну двоструку опасност: поновну опустелост границе и раздражено непријатељство Срба с њиховим турским помагачима. "Досељавање Срба у аустриски део Славоније", пише А. Ивић, "било је најинтензивније од год. 1595. до год. 1600., а досељавање у Хрватску од год. 1600. до год 1611." На почетку XVII века у тадашњој Хрватској, у вараждинском и карловачком генералату, број православних душа, то ће рећи у претежној већини Срба, ценио се на 60.000 душа.

У ово време било је и великог исељавања из средње Далмације. Од 1603-1624. год. рачуна се, да се могло иселити до 10.000 кућа. Тада су опустели манастири Драговић и Крупа. Ј. Ердељановић је својим проучавањима дошао до резултата, да је тада извршена и сеоба Буњеваца на подручје Бачке. Др. Р. Јеремић је утврдио, да презимена и народне песме Буњеваца показују, да су крајеви између Неретве, Врбаса, Саве, Купе и Јадрана били њихова најдуготрајнија етапа. И остала проучавања потврдила су ту чињеницу. Буњевачко становништво, које потиче из западне Босне и Херцеговине, повлачило се најпре према Далмацији, а одатле у дунавске области. Сам назив буњевац чест је по целој Далмацији и употребљава се само за католике. Етимологија речи још није сасвим убедљиво протумачена.

Питање ускока[уреди]

У тим крајевима, у XVI и почетком XVII, довело је до великих заплета и питање ускока. Из почетка, док су и сами ратовали против Турака, Млечани су примали и помагали ускоке, али пред крај XVI века, кад су веровали да се ствари обрћу против њих, Млечани су им постали непријатељи. И то огорчени. За време борби око Клиса и после њих они су гонили не само њих, него и своје поданике, који су били с њима у вези, па чак и висока свештена лица, као, на пр., шибеничког бискупа. То је изазвало освете ускока на свима странама. Они су ометали млетачку трговину и на копну и на мору, правили дрске залете у млетачке луке, харали и пустошили гдегод су могли. Њихови противници звали су их с тога љутито ,razza di ladroni’, али су признавали да имају симпатија у народу због нападања на Турске. У том погледу веома је занимљиво прочитати дело задарског надбискупа М. Минућиа Historia degli uscochi и његова настављача П. М. Паола. Аустриске власти, којима су ускоци били једна врста савезника, помагала су их новчано и затварала су очи на извесна њихова недела. Млетачки протести, чести и понекад врло енергични, нису могли да измене ствари. Ускоци су у лето 1605., у једном ретко смелом подвигу, допрли све до Требиња и Сланог, а залета до Неретве било је више пута.

Литература[уреди]



Претходник:
Мехмед III
Списак султана Османског царства Наследник:
Мустафа I
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}