Мехмед III

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мехмед III

Мехмед III
Мехмед III

Датум рођења 26. мај 1566.
Датум смрти 22. децембар 1603.
Период 15951603.
Претходник/ци Мурат III
Наследник/ци Ахмед I
Порекло и породица
Династија Османлије
Отац Мурат III
Мајка Сафија
Супружник/ци Хандан
Потомство Ахмед I, Мустафа I, Селим, Махмуд

Tughra of Mehmed III.JPG
Тугра султана Мехмеда III

Мехмед III (26. мај 156622. децембар 1603), турски султан 1595—1603

Мехмедово намесништво поче 1595. године. На самом почетку су била велика очекивања од новог султана која се нису испунила. Он је био под потпуним утицајем своје мајке.

Био је зао, опак и за судбину свога Царства као такав потпуно незаинтересован. За његове владавине није било, осим неколико револта у властитим трупама, никаквих војних сукоба. Према европским државама одржавао је и имао мирне односе. Кратка владавина самог султана Мехмеда III завршена је 1603. године.

Султан Мехмед III је убио деветнаесторицу своје браће како би био сигуран да му нико неће узети престо.

Долазак на престо[уреди]

Године 1595. умро му је отац и он је дошао на престо. Потом је погубио деветнаесторицу своје браће у страху од збацивања с власти и то је био крај братоубиства при ступању на престо у Османлијском царству.

Почетак ратовања[уреди]

У јесен 1595. године повео је војску сам нови султан Мухамед III, да сломије Аустрију и њене савезнике, ердељског и влашког кнеза, али ни он није имао много среће. Рат се продужио и изазивао на све стране нове преговоре, нове везе и нове акције.

Радња Папске курије[уреди]

Папска курија живо је радила на том, да изазове устанке код хришћана на Балкану, а у првом реду код Срба и Арнаута. Њих су сматрали као најборбеније и као најжељније да се отресу турске власти. Овог пута главно средиште папине акције постао је Дубровник, кроз који је пролазило неколико њених агената и радника и неколико проблематичних авантуриста. Република се, наравно, правила да не види ствари и чувала је до краја своју вазалску лојалност. Песник Фрањо Лукаревић Бурина постао је шпански повереник у Турској, а Антун Сасин, који је у својим Разбојима од Турака опевао ово ратовање, сав је био на страни хришћана. Један од активних агитатора беше фра Доминик Андријашевић, члан херцеговачких Андријашевића из Попова. Он је већ одавно хватао везе са људима из Херцеговине и уговарао устанак. У том су га, по папиној жељи, помагала многа угледна црквена лица, која су и иначе учествовала у покрету. Сам корчулански бискуп долазио је у Будву, да ради на устанку. Једине сметње на које су наилазили потицале су од Млечана, који су били љути противници целе ове акције и који су зазирали од тога, да се Шпанци не утврде на источној обали Јадрана.

Почетак српских устанака[уреди]

Међу Србима, нарочито после спаљивања моштију Св. Саве, покрет је наишао на велик одзив. Ораховички епископ Василије напустио је 1596. год. епархију и цело имање и прешао је у Хрватску. Охридски архиепископ Атанасије радио је међу Албанцима, а црногорски епископ Херувим у својој средини. Средиште акције за Херцеговину постао је од 1596. год. требињски манастир, у ком је седео митрополит Висарион. Они су се сви, сем Атанасија, изјашњавали за Аустрију, на коју је пао главни терет рата, и чији би успех имао да донесе њиховом ослобођењу. Као главни радници у народу за Аустрију били су ускоци, који су се размилели на целом подручју од Сења до Дубровника. Они су једним смелим препадом 8. априла 1596. год. били чак преотели тврди Клис, али нису могли и да га одрже. У Аустрији се помишљало једно време да се крене и акција у Босни, где је малтешки витез Далматинац Фрањо Бртучевић радио у њену корист. Али бечка влада за такав подвиг није имала снаге; она је с великим напором једва успевала да како-тако одолева Турцима у Угарској.

Крајем 1596. год. почели су, после албанских Кимариота, да се буне и наши људи. Први устанак избио је међу Бјелопавлићима, а после се проширио на Дробњаке, Никшиће, Пивљане и Гачане. На челу устанака налазио се никшићки војвода Грдан. Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, све од Немање, наглашавајући како "наша земља велми плаче", што нема више људи од његова рода. Они су тражили од папе да упути на Нови војску, коју би помогао војвода Грдан са суха. Одатле, они би пошли на Оногошт, где би се скупили главари од све Црне Горе, Дукађина и осталих земаља. За случај акције могло би се рачунати на 100.000 добрих бораца. Откад су Турци однели Св. Саву "њима бог не помога, убијају их крстијани са сваке стране." На калуђере нападају говорећи им: "Ви се богу молите на наше зло." Папа нека пошље једног човека као господара Србима, који ће бити добар хришћанин. Та порука показује расположења која су у тај мах владала међу извесним српским духовним и световним вођама. Овој акцији придружио се чак и пећки патриарх Јован, само је његов став, разуме се, био са више резерве. Охридски архиепископ Атанасије налазио се у ово време у Риму, пошто је његов покрет завршио с мало успеха. Али ни српски није био боље среће. Побуњена херцеговачка племена, Дробњаци, Никшићи и Пивљани, почела су 1597. год. борбу, али су код Гацка била потучена. Разбио их је црногорски санџак Дервиш-бег.

Наши људи били су несавесно увучени у ову ствар. Изазивани су пре него што је ма каква стварнија акција била у изгледу. Аустрија, у чије се име много обећавало, није била у могућности да покрет понесе ни до Будима, а камо ли до Босне или Србије; папска курија није уопште долазила војнички у обзир; а Шпанија је имала својих брига. Разне авантуристе и добронамерне али недорасле дипломатске шепртље обавештавале су нетачно и обојено обадве стране. Једнима су обећавали више него што се могло испунити, а другима су претстављали прилике зрелијим него што су биле. Протурало се много лажних извештаја; било је "петљања" на више страна. Иако је љуто страдао, наш свет, ипак, није био изгубио сву веру; у својој наивној честитости мислио је да су поруке и обећања могли бити ипак стварнији него што су испадали у стварности. Једина поука после свега била је само та да су постали више обазриви. Турци, заузети у Угарској, Хрватској и на Приморју, били су вољни да у неколико попусте, бар за тај моменат. У нашим областима није овом приликом настрадао ниједан од истакнутијих вођа; једино је у Велесу 1598. год. био посечен архиепископ Валом.

Слабост хришћанске лиге[уреди]

Рат између Шпаније и Француске ослабио је, у великој мери, веру у хришћанску победу већег стила. На папској курији, где нису били задовољни због шпанских претензија у Италији, јењавала је исто тако стара ревност. Увиђајући да не могу одржати оно што је обећавано у њихово име одговорни чиниоци у Риму избегавали су да се састају с нашим људима, који су им тражили објашњења или помоћи, а на писмене поруке давали су одговоре пуне само лепих речи. И то не само према обичним лицима, него и према српским првосвештеницима.

Рат против Ердеља[уреди]

Банатски Срби придружили су се, у великом броју, Жигмунду Баторију, који је од 1595. год. почео са Румунима заједно борбу против Турака. Он је и раније помагао Србе, али недовољно. Сад им је дао слободу да се насељавају по ердељском земљишту (1596. год. дошло је у његову државу на 10.000 српских душа), награђивао је њихове вође и излазио им и иначе на сусрет. Међу српским четовођама тога времена истиче се нарочито неки Дели-Марко, који је, харајући, прелазио Дунав и допирао дубоко у унутрашњост Турске, чак до долине Марице, док на једном таквом походу није био заробљен. Ослободивши се некако из ропства прешао је у службу влашког војводе Михаила, који је после отступања Баторијева с ердељског престола, био главна личност на тој страни. Тим се много замерио, са Србима заједно, мађарским ердељским сталежима, против којих је Михаило био уперио своју акцију. После Михаилове погибије (1601. год.) Срби су се покорили аустриским властима, које су заузеле Ердељ. Заједно с Румунима они су под вођством Дели Марка 1603. год. потпуно сузбили Мојсија Секеља, који се помоћу Турака био прогласио за кнеза. Аустриски режим у Ердељу био је веома суров и тежак и није чудо што је с њим заједно пала велика мржња и на Србе, као на његове помагаче. У толико више што Срби у Ердељу нису били елеменат реда и што су, с хајдуцима, иначе у замућеној земљи направили доста зла. Тада се, међу српским четницима, спомиње и Баба Новак, чија ће се личност, у народној песми и предању, стопити са Старином Новаком. Кад се Стеван Бочкај 1604. год. прогласио за ердељског кнеза имао је Србе као главне противнике. Из освете Срби су идуће године предали Турцима град Липову. Да би их смирио Бочкаји им је упутио врло ласкав позив обећавајући им равноправност, али с њим није имао никаква већег успеха сем што му је липовска српска посада опет повратила град.

Ратови на југу[уреди]

У јужним областима духови, исто тако, нису могли лако да се стишају. Албанска племена, а посебно Дукађинци, нису остављала оружја. Сукоби с Турцима понављали су се непрестано, а 1603. год. избио је поново прави устанак. Патриарх Јован, шаљући 1602. год. неке рукописе на оставу у Хиландар с болом је писао, како у та времена "хришћанин нигде не беше миран", па ни он сам. Много записа тих времена помиње страдања и "умањење" хришћана и рушење и оштећење и опустелост цркава. "Тада отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата. Оле беда! Тада беше роб по пет гроша, а во по 15 дуката, кило жита пет гроша, пинта вина по дукат." "Многи се данци стизаху на хришћане", јадикује други, "по четири и по пет." Трећи казује, да се цена коњу пела до 300 дуката, да је ован цењен по пет, а товар жита по шест дуката. "Тада се умножила свака неправда међу људима и бешчашће родитељима од њихове деце. И усахну свака љубав блага код људи". Један је писар просто нарицао од невоље опште и глади, која је таманила људе: "Ох беда, ох туга, ох скрби те године од проклете деце агаренске на хришћански род. Ох, ох, ох!"

Одметништво Џелали Хасан паше[уреди]

У Босни се за то време био одметнуо Џелали Хасан паша, звани "писар" или "скриван", задајући доста бриге турским властима. Узео је био, у отсуству беглер-паше, сву власт у своје руке, 1603. год. Аустријанци су покушали извесне преговоре с њим, а колико су били слаби види се најбоље по том, што нису могли да ову пометњу у Босни искористе и да се дочепају бар једног дела те земље.

Спашавање Дубровника[уреди]

За ово време и Млечани су извршили један напад против Дубровника. Крајем јануара 1603. посели су они дубровачко острво Ластово, да би тобоже спречили ускочке гусарске нападаје. Дубровчани се у невољи обратише папи и хришћанским владарима, али им је главна помоћ дошла од Порте, која се заузела за Републику Св. Влаха као за свог вазала.

Промена српског држања[уреди]

Несумњива је чињеница, да је крајем XVI и почетком XVII века, под утицајем хришћанске западњачке активности, српски народ у Турској изменио своју политику. Истина, још не на целом подручју, али ипак на више страна; и, што је најважније, у главном средишту српског духовног и политичког живота, у Пећи и његовој околини, Макаријев правац био је напуштен. Турци су били изненађени српским држањем и огорчени; у огорчености су учинили и један поступак који је био чисто и необично светогрђе. Ако су дотле Срби били оруђе туђе пропаганде и радили, у најбољим тежњама, и нехотице против себе, њихова је даља борба била разумљива реакција на турско држање. После метежа од петнаест година и тешких страдања они су на крају дошли до уверења, да су се и сувише изложили без икакве стварне користи, а изменили су своје држање. Нови српски патриарх вратиће се на стару линију. Али, мада у први мах бесплодан, овај је покрет унео у српски живот нова осећања. Слободарске тежње пробудиле су се у народу и радиле су од сад више притајено, али стално. Спаљивање тела Св. Саве створило је дубљи јаз између Турака и српског свештенства, који се више није дао премостити. Тим моментима дошле су и социалне невоље. Истрошена дугим ратовањима и напорима Турска је сасвим пореметила своје финансије и морала је да изналази све нове изворе за државне приходе. Трговачки неинвентивна и без правог полета, са неразвијеном трговачком флотом, не залажући се за што активнију продуктивност богатих области којима је располагала, Турска је прибегавала најкомотнијем средству прибављања прихода тим, што је повишавала старе и ударала нове порезе. С тога видимо, да замире рударска производња, да трговина не улази у смелија предузећа, да сељак, оголео и несигуран, у великом броју напушта земљу, па или прелази преко границе, или се склања у планинске, теже приступачне, крајеве. Земљорадња уступа пред сточарством и све више остаје запустеле и необрађене земље. Да је то још више појачало хришћанско незадовољство разуме се само по себи; рајветин и зулум постају појмови који добијају нарочит израз погоршаног социалног и правног стања.

Исељавање Срба[уреди]

Као највиднија последица ове промене у политичком држању Срба било је повећано исељавање из Турске. Лика је крајем XVI века задавала много јада пограничним аустриским властима. Њу и Крбаву Турци су били населили Србима и с планом су пуштали њихове чете да харају по суседству. Кад је освојио Бихаћ Хасан-паша Предојевић се пожурио да у његову област што пре доведе српске колонисте. Срби су, у то време, на крајини и по турској граници чинили Турцима велике услуге, користећи се и сами њиховим освајањима. У аустриској Војној Граници Србе су штитиле, у главном, само војне власти, док су им племићи и староседеоци често пута загорчавали живот. У Турској бар с те стране није било сметње; они су обично долазили на земљишта, која су дотадашњи и поседници и кметови напуштали склањајући живу главу. Разумљиво је с тога што су Срби на турској страни били активнији и што је та активност задавала главобоље на аустриској страни. Али од почетка хришћанског покрета стање се видно изменило. Већ је А. Карољи добро приметио, да је спаљивање тела Св. Саве изазвало преокрет. Год. 1600. насељена је Србима околина Гомирја, а после тога иселило се око 500 Срба из околине Бихаћа у хрватску Лику. Били су то већином чланови племена Крмпотића. За њима су ишли и други, из тих области и из Лике. Тога сељења било би свакако и више, да се нису власници, Зрињски и Франкопани, свим начинима противили да на њихово земљиште долазе људи, који неће да буду њихови кметови. Војне власти су узалуд посредовале. Гомије је осамдесет година лежало пусто. Шта су власници имали од њега? Међутим, насељавањем Срба појачава се безбедност границе.

У последњој десетини XVI века појачала се и српска имиграција у Славонију. Пример је дао ораховачки владика Василије. То досељавање помагао је заповедник хрватске границе барон Јохан Херберштајн, у споразуму са високим војним круговима. У главном су прелазили Срби из турске Славоније у аустриску, у Ровишће, Копривницу, Поганац, Св. Криж, Иванић. Пре досељавања пограничне аустриске власти давале су Србима разна обећања, да би их лакше придобили на своју страну, али после досељења јављале су се исте правне тешкоће као и у Хрватској. Главни власник у тим областима била је загребачка бискупија, која је бранила своје интересе. Војне власти заступале су Србе и одбијале су захтеве бискупије у главном оним истим разлозима, којим су их браниле и у Хрватској. Према Србима оне су биле у обавези, јер су им раније обећавале да неће бити ничији подложници. Сем тога, оне су се бојале да се разочарани Срби не врате у Турску и да тако не имадну двоструку опасност: поновну опустелост границе и раздражено непријатељство Срба с њиховим турским помагачима. "Досељавање Срба у аустриски део Славоније", пише А. Ивић, "било је најинтензивније од год. 1595. до год. 1600., а досељавање у Хрватску од год. 1600. до год 1611." На почетку XVII века у тадашњој Хрватској, у вараждинском и карловачком генералату, број православних душа, то ће рећи у претежној већини Срба, ценио се на 60.000 душа.

У ово време било је и великог исељавања из средње Далмације. За време борби око Клиса 1596. год. и после њих околном становништву светили су се и Турци и Млечани. Један народни устанак у том крају 1603. год. довео је до смењивања турског санџака Мехмед-бега, али је тај човек успео да постане босански паша, и да се, с тог положаја и иначе, свети свима противницима. То је изазвало велике сеобе и уклањања.

Питање ускока[уреди]

У тим крајевима, у XVI и почетком XVII, довело је до великих заплета и питање ускока. Из почетка, док су и сами ратовали против Турака, Млечани су примали и помагали ускоке, али пред крај XVI века, кад су веровали да се ствари обрћу против њих, Млечани су им постали непријатељи. И то огорчени. За време борби око Клиса и после њих они су гонили не само њих, него и своје поданике, који су били с њима у вези, па чак и висока свештена лица, као, на пр., шибеничког бискупа. То је изазвало освете ускока на свима странама. Они су ометали млетачку трговину и на копну и на мору, правили дрске залете у млетачке луке, харали и пустошили гдегод су могли. Њихови противници звали су их с тога љутито ,razza di ladroni’, али су признавали да имају симпатија у народу због нападања на Турске. У том погледу веома је занимљиво прочитати дело задарског надбискупа М. Минућиа Historia degli uscochi и његова настављача П. М. Паола. Аустриске власти, којима су ускоци били једна врста савезника, помагала су их новчано и затварала су очи на извесна њихова недела. Млетачки протести, чести и понекад врло енергични, нису могли да измене ствари. Аустриски покушај да обузда ускоке 1602. год. завршио је формалном буном. Да би им доскочили предузимали су више мера. Немајући поуздања у талијанске војнике да се носе с њима, ни у Хрвате, који им нису били сигурни, они су против њих доводили Арбанасе. Проказивали су их и Турцима. Од год. 1597., кад су ускоци опљачкали њихове лађе у Ровињу, они су против њих водили праве хајке. Не без крупних разлога.

Литература[уреди]



Претходник:
Мурат III
турски султан
1595—1603
Наследник:
Ахмед I
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}