Оптимизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Оптимизам је склоност да се очекује најбољи могући исход или ослања на оне аспекте дате ситуације који уливају највише наде.[1] Оптимизам се такође дефинише као „испуњеност надом и уздање у будућност или успјешан исход нечега; склоност да се ствари посматрају повољно, са надом“. Ријеч „оптимизам“ је настала од латинске ријечи optimum, што значи „најбоље“. Бити оптимистичан, у уобичајеном значењу, значи очекивати да ће одређена ситуација имати најбољи од могућих исхода. Ово се у психологији обично назива диспозициони оптимизам. Научници у својим истраживањима, међутим, користе овај израз у зависности од врсте истраживања. На примјер, Мартин Селиџмен и његове колеге дефинишу оптимизам у контексту експланаторног стила, који одређује како човјек себи објашњава животне догађаје. Као и са већином црта личности, постоје различити начини да се евалуира оптимизам, попут разних тестова животне оријентације (за првобитну дефиницију оптимизма) и упитника атрибутивног стила (дизајнираног да се евалуира оптимизам у контексту експланаторног стила). Иако је насљедност оптимизма врло спорна, већина научника се слаже да може постојати одређени биолошки фактор, али се такође сматра да је оптимизам углавном повезан са окружењем, те да спада у научене црте личности.[2] Постоје наговјештаји да се оптимизам насљеђује јер представља манифестацију комбинације других црта личности које су углавном насљедне, попут интелигенције и темперамента.[3] Оптимизам може бити повезан и са здрављем.

Извори[уреди]

  1. ^ The American Heritage® Dictionary of the English Language, Fourth Edition copyright ©2000 by Houghton Mifflin Company. Updated in 2009., Приступљено 17. 4. 2013.
  2. ^ Susan C. Vaughan. Half Empty, Half Full: Understanding the Psychological Roots of Optimism. New York: Harcourt, Inc., 2000.
  3. ^ P. Schulman, D. Keith, M. Seligman "Is Optimism Heritable? A Study of Twins." Behavior Research and Therapy. 31.6 (1993): 569-574.