Еолски процес

Из Википедије, слободне енциклопедије

Еолски процес настаје активношћу ветрова, односно, захваљујући њиховој способности да обликују површину Земље и других планета. Ветрови могу еродовати, транспортовати, и депоновати материјале, и представљају ефикасне (доминирајуће) агенсе у регионима са спорадичном, ретком вегетацијом и великом количином неконсолидованих седимената. Иако је вода много моћнија од ветра, еолски процес је важан геоморфолошки процес у аридним срединама као што су пустиње. Ове процесе изучава геоморфологија.

Термин је настао од имена грчког Бога Еола, чувара ветрова.

Ерозија ветром[уреди]

Ветар еродује Земљину површину дефлацијом, уклањањем фино гранулисаних честица, турбулентним вртложењем ветра и абразијом.

Сфинга у Гизи, Египат највероватније обликовани јарданг.

Већина дефлационих зона садржи пустињски пешчани плочник, покривач који личи на фрагментисану стену која се јавља након што су ветар и вода уклонили финије фракције. Готово половина пустиња на Земљи је оваква стенолика дефлациона зона. Стенски покривач у пустињама са пешчаним плочницима спречава дефлацију, изношење, подинског материјала.

Тамне, сјајне мрље, назване пустињска глазура, често се јавља на површини неких стена у пустињама. Обично садржај оваквих стена чине манган, оксиди гвожђа, хидроксиди, и глинени минерали који узрокују ову појаву и дају сјај стени.

Басени настали дефлацијом, су удубљења која су се формирала уклањањем честица ветром. Они су обично малих димензија, али могу бити пречника и неколико километара.

Честице ношене ветром врше абразију копнена. Ударима и трењем честице праве бразде или мале депресије. Оваквим дејством настају вентифакти.

Извајани облици, који се називају јарданзи, могу бити неколико десетина метара високи и неколико километара дугачки а избраздани су дејством пустињског ветра. Чувена сфинга у Гизи, Египат, је највероватније накнадно измењени јарданг.

Транспорт[уреди]

Осим еродовања, у еолским процесима, ветар је агенс којим се врши транспорт честица. Транспортом честица се сматра премештање честица од места ерозије до места депозиције, односно, места одлагања, који се назива акумулација. Такође, једном наталожени материјал може бити, што је у еолском процесу често, поново покренут до новог места акумулације.

Покренуте честице се могу налазити у атмосфери у виду суспензије. Ветрови при површини Земље садрже суспендоване честице не веће од 0.2 милиметара у пречнику. Ове честице ветар расејава у виду прашине или још финије (ситније) честице од прашине оне се могу видети у виду измаглице.

Транспорт ветром може бити изузетно велики реда величине стотине па и хиљаде километара.

Акумулација[уреди]

Таложењем честица настају акумулације. Типичан облик акумулације у еолском процесу јесте појавни облик који се назива дина. У случају појаве ветрова велике снаге покреће се велика маса песка која се суспендује у ваздуху а ова појава се назива пешчана олуја (ово је метеоролошки облик) а опадањем снаге ветра врши се поновна акумулација.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  1. Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  2. Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  3. Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет

Спољашње везе[уреди]