Пређи на садржај

Корисник:Pleca99/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Лесне заравни[уреди | уреди извор]

Лесне заравни представљају наносе еолске акумулације. Настале су навејајањем и таложењем фине лесне прашине жуте боје обично на местима где су постојале препреке у правцу дувања ветра. Стрмо се издижу изнад алувијалних равни а даље су благо заталасане. Висина одсека најчешће се креће од 20 до 30 м а ређе и до 60 м што обично представља и дебљину лесних наслага.Настале су током плеистоцена преносном снагом ветра.[1]

Лес је седиментна, лако порозна, лапоровита или глиновита стена. Јавља се у слојевима значајне дебљине од неколико до 100-200 метара. Карактеристична је за степске пределе Европе. Лес је настао навејавањем за време плеистоцена. Простире се највише у Србији, Мађарској, Украјини и Русији као и у Кини. Осим за време плеистоцена, настајао је и касније од вулканске активности (Еквадор) у пустињама, од гипса (Шпанија) и др. Име „лес“ потиче од немачке речи „löss“ што би у преводу значило — „лабав“.[2]

Одлике леса[уреди | уреди извор]

Лес близу Хуниуана, Сханкипровинце, Кина.

Лесна зрна су угаона са мало полирања или заокруживања и састављена од кристала кварца, фелдспата и других минерала. Лес се може описати као богата, прашкаста земља.Лесне заравни могу постати веома густе, више од стотину метара у Кини и на десетине метара у деловима Средњег запада САД. Обично се појављује као покривач који покрива подручја стотина квадратних километара и дебљине десетака метара.Лес често стоји или на стрмим или вертикалним површинама.Због тога што су зрна угаона, Лес ће често стајати на том месту годинама без пада.

Ово тло има карактеристику која се назива вертикална цепања која га чини лако ископаним у пећинске станове, популаран начин стварања људских станова у неким деловима Кине. Лес ће се лако нагризати.У неколико делова света формирају се лесни гребени који су поравнати са преовлађујућим ветровима током последњег глацијалног максимума. Они се у Америци називају "паха гребени" и "греда гребени" у Европи. Облик ових лесних дина објашњен је комбинацијом услова ветра и тундре.[1]

Историја проучавања[уреди | уреди извор]

Термин "Лоß" је у Централној Европи први пут описао Карл Цасар вон Леонхард (1823–1824) који је забележио жућкасто смеђе таложне наслаге дуж долине Рајне код Хеиделберга. Лес и лесни деривати дуж лесних заравни у Рајни и Мисисипију. Тада се сматрало да је жућкасто-браон талог богат талозима флувијалног порекла који се одлаже великим рекама. Тек крајем 19. века признато је еолско порекло леса (Вирлет Д'Аоуст 1857), посебно убедљива запажања о лесу у Кини од Фердинанда вон Рицхтхофена (1878.). објављена од тада, фокусирајући се на формирање леса и на лесу / палеосолу (старије земљиште закопано под депозитима) као архиве климатских промена и промена животне средине. Ови радови на очувању воде су спроведени у великој мери у Кини, а истраживање Лоеса у Кини било је (Лиу ТС, Лес и животна средина).

Много труда је уложено у успостављање регионалних и локалних лесних стратиграфија и њихову корелацију. Али чак и хроностратиграфски положај последњег интерглацијалног тла који је повезан са подморским изотопом 5е био је предмет расправе због недостатка робусног и поузданог нумеричког датирања. , као што је сажето на пример у Фрецхен, Хорватх & Габрис за аустријску и мађарску лесну стратиграфију.

Од 1980-их година, термолуминесценција (ТЛ), оптички стимулисана луминесценција (ОСЛ) и инфрацрвено стимулисана луминисценција (ИРСЛ) датирање пружају могућност за датирање времена таложења прашине (прашине), тј. Времена протеклог од последњег излагања минерала у протеклој деценији, датирање луминесценције је значајно побољшано новим методолошким побољшањима, посебно развојем једног аликвот регенеративног (САР) протокола који је резултирао поузданим узрастом (или проценама старости) са тачношћу до до 5 и 10% за последњи глацијални запис. У скорије време, датирање луминисценције је такође постало робусна техника датирања за претпоследњи и антепенултални ледени лес који омогућава поуздану корелацију леса / палаеосол секвенце за најмање два последња интерглацијална глацијална циклуса широм Европе и северне хемисфере (Фрецхен 2011). открива основу за квантитативно истраживање леса примјењујући софистицираније методе за одређивање и разумевање прокси података високе резолуције, као што је садржај палеодусте атмосфере, варијације узорака атмосферске циркулације и ветроелектрана, палеопреципитација и палеотемпература.

Периглациални лес[уреди | уреди извор]

Периглациални лес је изведен из поплавних низова ледених река које су носиле велике количине ледене воде и седимената из годишњег топљења континенталних санти леда и планинских ледених капија током пролећа и лета. Током јесени и зиме, када је престало топљење ледених капа проток топле воде на овим рекама је или престао или се знатно смањио. Као последица тога, велики делови некадашњих поплавних подручја ових плетених река пресушили су и били изложени ветру. Пошто се ове поплавне низине састоје од седимената који садрже висок садржај глацијално млевеног брашна налик муљу и глини, они су били врло подложни одношењу својих силта и глине од ветра. Када је једном увукао ветар, честице су затим депоноване низ ветар. Лесне наслаге које се налазе дуж обе стране реке Мисисипи.

Алувијална долина су класичан пример периглацијалног леса.Током квартара, у периглацијалним срединама на средњим континенталним штитовима у Европи и Сибиру, на ободима високих планинских масива, као у Таџикистану и на полусушним рубовима низинских пустиња као у Кини, формирани су лесни и лесни-седименти.

Не-глациални лес[уреди | уреди извор]

Не-глацијални лес може настати из пустиња, дина, језера и вулканског пепела.

Неке врсте нелацијалног леса су:

  • Пустињски лес који настаје еолским распадањем кварцних зрна Вулкански лес у Еквадору и Аргентини;
  • Тропски лес у Аргентини, Бразилу и Уругвају;
  • Гипс у Шпанији;
  • Лес ветрова у Венецуели и Бразилу;
  • Антициклонски лес у Аргентине.

Густе кинеске лесне наслаге су не-глацијални лес, који је издуван из пустиња на северу Кине. Лес који покрива Велике равнице Небраске, Канзаса и Колорада сматра се не-глацијалном пустињом.Не-глацијални пустињски лес налази се у Аустралији и Африци.

Плодност леса[уреди | уреди извор]

Лес се развија у веома богата тла. Под одговарајућим климатским условима, то је један од најпроблематичнијих пољопривредних терена у свету.

Тло које је наглашено лесом има тенденцију да буде претерано исушено. Фина зрна брзо падају због своје велике површине, чинећи тло добивено од леса богато. Једна теорија каже да је плодност лесних земљишта у великој мери последица капацитета катионске размене (способност биљака да апсорбују хранљиве материје из тла) и порозности (простор испуњен ваздухом у земљишту). Плодност леса није резултат садржаја органске материје, који је углавном низак, за разлику од тропских земљишта која своју плодност добијају скоро у потпуности од органске материје.

Чак и добро управљане лесне обрадиве земље могу искусити драматичну ерозију од преко 2,5 кг / м2 годишње. У Кини су се узгајале лесне наслаге које жутој реци дају боју и произвеле су феноменалне приносе више од хиљаду година. Ветрови покупљају лесне честице, што доприноси азијском проблему загађења прашине. Највећи депозит леса у Сједињеним Државама, Лес Хилс уз границу Ајове и Небраске, преживио је интензивну пољопривреду и лоше пољопривредне праксе. Готово 150 година, овај лезијски депозит је обрађен са обртним плуговима и падао је обрађен, обоје интензивно ерозиван. Повремено је патио од ерозије преко 10 килограма по квадратном метру годишње. Данас је овај лесни депозит радио на ниским или ниским нивоима у свим областима и агресивно је терасиран.

Велике површине лесних наслага и земљишта у Свету[уреди | уреди извор]

Излив леса у Патагонији

Аргентина

Велики део Аргентине је покривен лесом. У Аргентини се обично разликују два подручја леса: Неотропски лес северно од географске ширине 30 ° С и Пампеан лес.

Неотропски лес је направљен од муља или прашине. У односу на Памеан лес, Неотропски лес је сиромашан кварцним и калцијум карбонатом. Изворни регион за овај лес је, по мишљењу неких научника, подручја флувио-глацијалних наслага Андског подножја које је формирао Патагонијски ледени лист. Други истраживачи наглашавају важност вулканског материјала у неотропском лесу.

Пампејски лес је песковит или направљен од муљевитог пијеска.

Централна Азија

Лесне заравни у Централној Кини

Од јужног Таџикистана до Алмати, Казахстан, простире се на подручју вишеструких лезијских депозита.

Кина

Плато Лес, познат и као Хуангту плато, је плато који покрива површину од око 640.000 км2 у горњем и средњем делу Кинеске Жуте реке и Кине. Жута река је тако названа јер је лес који формира његове обале дао жућкасту нијансу води. Тло овог региона названо је "најизраженијом земљом на земљи". Лесна висораван и њено прашњаво тло покривају скоро читав Сханки , Сханки и Гансу провинције, аутономна покрајина Нингкиа Хуи и делови других.

Нови Зеланд

На Новом Зеланду се јављају опсежни простори леса.

Лесне заравни у Србији[уреди | уреди извор]

Бачка лесна зараван

У нашем делу Панонске низије налазе се 5 већих лесних заравни.[3]    

     То су:

Лесне заравни су еолски елементи рељефа у дну Панонског басена. У Панонском басену јавља се више Лесних заравни. То су: Сремска(од Земуна до Вуковара, прекрива јужне падине Фрушке горе); Бачка(јужно од Бачке пешчаре, између Дунава, Тисе и Бачких канала); Тителска (северно од ушђа Тисе и Дунава); Банатска (са свих страна опкољава Банатску пешчару).


Од свих лесних заравни могла се утврдити прелесна топографија. Сремска лесна зараван је навејана око Фрушкогорског гребена. На јужном ободу Бачке лесне заравни у Новом Сивцу лес је у нижим деловима глиновит а југоисточно од Старог Сивца песковит. Лесне заравни су навејане за време глацијалних стања и то у зимским временима. Велике панонске реке таложиле су песак и муљ у својим коритима док су у јесен и зиму ветрови разносили песак и муљ стварајући лесне заравни. Зиме глацијалних периода биле су сиромашне снегом. То је био посебан случај у ниским депресијама које су биле опкољене високим планинама.[2]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pearson Prentice Hall - World Studies - Europe and Russia
  2. ^ https://prirodneodlikesrbije.weebly.com/1051108010901077108810721090109110881072.html.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Literatura[уреди | уреди извор]

  • др Петровић Д., Др Манојловић П. (1997)ː ГеоморфологијаˌУниверзитет у Београду Географски факултет,Београд
  • Smalley, I. J. (editor) 1975. Loess Lithology & Genesis. Benchmark Geology 26. Dowden, Hutchinson & Ross
  • Smalley, I. J. 1980. Loess: A Partial Bibliography. Geobooks/Elsevier
  • Rozycki, S. Z. 1991. Loess and Loess-like Deposits. Ossolineum Wroclaw
  • др Лука Љ.Пешић(2001):Општа геологија егзодинамика,Београд

Spoljasnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Pleca99/песак&oldid=21990699”