Турска традиција и обичаји[уреди | уреди извор]

Турска, званично Република Турска, (тур. Türkiye Cumhuriyeti) је држава југозападне Азије. Већи део њене територије лежи у Азији, а мањи у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства. Оснивач и први председник Турске Републике је био Мустафа Кемал Ататурк (тур. Mustafa Kemal Atatürk). Главни град Турске је Анкара, а највећи Истанбул.

Налази се на обалама Црног, Мраморног, Егејског и Средоземног мора, па је интересантна туристичка атракција.

Турска Република Türkiye Cumhuriyeti (турски)
Застава Грб
Крилатица: Мир у кући, мир у свету
Химна: Марш независности МЕНИ [1] 0:00

Главни град	Анкара
Највећи град	Истанбул
Службени језик	турски
Владавина
Председник	Реџеп Тајип Ердоган
Председник Владе	Бинали Јилдирим
Историја
Независност	29. октобар 1923.
Географија
Површина	‍
— укупно	783.356 km² (37)
— вода (%)	1,3
Становништво	‍
— 2017.	79.814.871 (18)
— густина	101,89 ст./km² (37)
Економија
Валута	Турска нова лира
— стоти део валуте	‍100 нових куруша‍
— код валуте	`TRY`
Остале информације
Временска зона	UTC +2 (EET) UTC +3 (EEST)
Интернет домен	‍.tr‍
Позивни број	`+90`

Историја[уреди | уреди извор]

Прелаз са монархије на републику је 1923. године обележио велику политичку, економску и друштвену трансформацију Турске^[1]. Царство је имало аутократску структуру где је Султан имао највећу моћ, а оснивањем Републике је сва моћ прешла у руке Парламента. Док су отоманском културом доминирале оријенталне и исламске вредности, Република је са собом донела западњачке концепте демократије, људских права (права жена) и већу одговорност државе на пољу образовања и здравства. Политичку еволуцију је на кратко прекинуо Други светски рат, након којег су одржани први национални избори 1946. године. Гласачи су изабрали опозициону партију и тиме ставили тачку на једнопартијски систем. Насилни антагонизам између политичких партија и немир у народу су довели до војне интервенције неколико година касније, што је довело до једногодишњег укинућа демократије. 1961. године је поново започет процес. 1982. године, након што је референдумом усвојен нови устав, одржани су избори на којима је победила партија која се залагала за економску либерализацију.

Турска данас[уреди | уреди извор]

Устав из 1982. године је, у модификованом облику, и данас на снази. Он дефинише улогу државе, моћ Парламента и владе, усклађеност законодавних аката, права појединаца, одговорност државе у заштити људских права и основне принципе којима се руководе законодавни, извршни и судски органи. Избори се одржавају на сваких пет година. По уставном систему је унитарна држава.Састоји се од 81 покрајине. Гувернери сваке покрајине су одговорни за безбедност, јавни ред и мир своје, као и за образовање и здравство.

Економија је либерализована, укинуте су рестрикције размене са иностранством, поједностављене су процедуре увоза и извоза. Приватни сектор се подржава и започет је програм за приватизацију државних предузећа. Царински уговор који је наступио на снагу 1. јануара 1996. године повезао је Европску унију и Турску. Турска је сада преговарачка земља.

Традиција[уреди | уреди извор]

Данас, Турска је модерна држава, али у њеној основи је утемељена традиција која је важан део турске културе, васпитања и свакодневног понашања.

Национална обележја, одрастање и васпитање[уреди | уреди извор]

Турци нису дозволили да млади забораве вредности својих предака, тако да своју државу поштују како стари, тако и млади. У већини турских државних установа може се наћи портрет Мустафе Кемала Ататурка и застава државе.

Сваког 23. априла, на празник који је Ататурк посветио суверенитету Турске, широм државе организују се прославе које одржавају сећање на њега као великана турске нације. Деци се од рођења усађује свест о турском националном идентитету. Принципи Ататуркове традиције присутни су како кроз кућно васпитање, тако и кроз цело школовање и одрастање. Од малена уче националну државну химну, али и химну ^[2]посвећену Ататурку, која гласи:

(тур.)Türk’üm, doğruyum, çalışkanım,

Yasam, küçüklerimi korumak,

Büyüklerimi saymak, yurdumu,

Milletimi, özümden çok sevmektir.

Varlığım, Türk varlığına armağan olsun!

Ey, bu günümüzü sağlayan

Ulu Atatürk; açtığın yolda, kurduğun

ülküde, gösterdiğin amaçta hiç

Durmadan yürüyeceğime, ant içerim.

’’Ne mutlu Türk’üm diyene!’’

У преводу :

Турчин сам, праведан, вредан.

Закон ми је млађе да штитим,

да поштујем старије, своју отаџбину,

Свој народ да волим више од себе.

Нека мој живот буде дар Турској!

Хеј, ти који си нам створио ово данас.

Велики Ататурче; на путу којим си кренуо,

За идеалом који створи, к циљу који си нам показао,

Заувек да ћу ићи - заклињем се.

"Благо оном ко говори да је Турчин!"

Поздрављање је велики део традиције којем се придаје велики значај. Старије и поштоване особе млади поздрављају тако што им пољубе руку и принесу је челу. Људи који се тек упознају или нису присни се само рукују. И данас се може видети да улици поздрав када се мушкарци погнуте главе поздраве тако што руку принесу уснама, челу, па спусте на груди.

Љубазно ословљавање је јако битно у Турској. Непознати људи се ословљавају са господин и госпођа (тур. Beyefeni ve Hanımefendi), а у случају да се ословљавају именом обавезно се иза имена убацује господин (тур. Bey) или госпођа (тур. Hanım). Уз име особе се обавезно изговара титула или звање, као знак поштовања (тур. Doktor Hanım, Müdür Bey...)

Гестикулација и правила понашања[уреди | уреди извор]

Гестикулације Турака су специфичне. Ako објашњавају колико је нешто велико, леву руку, дланом на горе и благо савијену у лакту, "пресеку" десном, демонстрирајући величину онога о чему је реч, уз речи "Bu kadar!" што значи "Оволико!" . Када окрену длан на горе, споје све прсте с палцем померајући их напред-назад, дају до знања да је нешто укусно, лепо. Сумња се исказује благим одмахивањем главом, што би се у нашем језику тумачило као да се нешто одбија. Оно што је исто и код нас, а што смо ми примили од Турака, јесте куцање у дрво када се говори о нечему лепом, с тим што се Турци обавезно пре тога "повуку за уво и цокну". То је обично праћено речима "Şeytan kulağına kurşun!" што значи "Да не чује зло".

Улазак у турско домаћинство подразумева обавезно изување обуће на улазним вратима, након чега ће вам домаћин сигурно понудити кућне папуче. Овај обичај се практикује од давнина, јер Турци своју молитву клањају на поду и веома је битно да под остане чист и неупрљан.

Веровања и сујеверје[уреди | уреди извор]

Сујеверје је веома популарно у турској популацији. Турчин ће ретко када узети оштар предмет из руку свог саговорника, јер то иницира свађу. Бебама се не секу нокти, јер се верује да ће касније због тога постати лопови. Труднице не би требало да се шишају, а верује се да ће супружник који, на дан венчања, први нагази другог водити главну реч у домаћинству. Лева рука се, такође, сматра руком за чишћење, па се поклони или храна уручују увек десном руком.

Када је реч о бројевима, они са собом носе посебну симболику, посебно везану за бројеве један, седам, четрдесет и хиљаду. Та симболика ^[3]потиче из свете књиге Курана. Ови бројеви се сусрећу у свакодневним идиомима и фразеологизмима и преводе се у зависности од контекста реченице у којој се налазе. На пример:

"Yedi mahalle" - цео крај, околина (у буквалном преводу: седам махала)
"Kırk defa" - сто пута (четрдесет пута)
"Bin işit bir söyle" - испеци па реци (хиљаду слушај, једно реци)
"Bin pişman olmak" - много се покајати (кајати се хиљаду пута)

Турци са собом обавезно носе са собом плави камен у облику ока (nazar boncuğu или mavi boncuk), јер се верује да ће их штити од урока и злих очију. Носе га као привезак на накиту, у аутомобилима, ставља се у разлиичите амајлије, кућне украсе, а намењен је и одраслима и деци.

Оно што се подудара са нашим веровањима јесте да црна мачка која препречи пут и пролазак испод мердевина доносе лошу срећу.

Традиција у јелу и пићу[уреди | уреди извор]

Једна од највећих турских атракција је засигурно традиционални турски чај. Он се спрема тако што се у једном чајнику прокува вода, а у другом, који касније долази на први, налази мало чаја и провреле воде, што се након десет минута кључања служи у посебним финџанима. Он се у Турској пије свакодневно, често као замена кафе. Поред чаја, јако су популарни и боза, пиће од ферментисане пшенице и салеп, који се спрема од млека и праха луковице једне врсте орхидеје.

Када је реч о храни, веома је позната турска баклава, ратлук (тур. lokum), пистаћи и алва. Турска кухиња је медитеранског типа, базирана на воћу, поврћу, риби, морским плодовима, маслиновом уљу. Познатија јела су и сарме(dolma), пилав(pilav), ћуфте(köfte), сутлијаш(sütlaç), бурек(börek), пита(pida). Ту су и разне врсте кебаба, чорби (од сочива), слаткиши, као што су мухалеби (врста млечног пудинга), колачи од житарица и орашатих плодова, марципана.

Обедовање је као чин веома важан и Турци му посвећују много пажње. Незамисливо је јести сам, већ цела породица седа за сто. Вечера је време када се цела породица окупља и препричава догађаје тог дана. Празници и прославе су поводи на којима се спрема разноврсна традиционална храна и праве велике гозбе. Домаћину се обично захваљују уз речи "Elinize sağılık" , што значи "Руке ти се позлатиле".

Исламска вера[уреди | уреди извор]

Главни темељ и извор исламске културе јесте Божја објава, представљена у Курану и Посланиковој традицији (Sunnet). Та објава је код својих следбеника изградила јасан догматски начин живота, као и системе и законодавство.

Вера Ислам је та која је оформила исламску културу. Ислам је монотеистичка религија, која је по броју припадника друга најраспрострањенија религија ^[4]у свету. Следбеници ислама верују у једног Бога (Allah), а његов последњи посланик Мухамед ^[5]је Његов роб и посланик^[6].

Шест основних чланова веровања[уреди | уреди извор]

Постоје шест основних чланова веровања која деле сви муслимани:

Веровање у Алаха
Веровање у мелеке
Веровање у Божје књиге
Веровање у све Божје посланике
Веровање у Судњи дан
Веровање у судбину

^ „Poseti Tursku » Istorija Turske”. www.posetitursku.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24.
^ „ататуркова химна”. www.tt-group.net (на језику: српски). Приступљено 2018-11-25.
^ Бебек, Борна. Сантана. ISBN 9788688873055.
^ „The Global Religious Landscape”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project (на језику: енглески). 2012-12-18. Приступљено 2018-12-04.
^ „Muhammed - Wikipedia”. bs.wikipedia.org (на језику: бошњачки). Приступљено 2018-12-04.
^ (PDF) [file:///C:/Users/Stasa/Downloads/CUS1975_2_19_Barisic_Klas_kult_islama.pdf file:///C:/Users/Stasa/Downloads/CUS1975_2_19_Barisic_Klas_kult_islama.pdf] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

[1] „Poseti Tursku » Istorija Turske”. www.posetitursku.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24.

[2] „ататуркова химна”. www.tt-group.net (на језику: српски). Приступљено 2018-11-25.

[3] Бебек, Борна. Сантана. ISBN 9788688873055.

[4] „The Global Religious Landscape”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project (на језику: енглески). 2012-12-18. Приступљено 2018-12-04.

[5] „Muhammed - Wikipedia”. bs.wikipedia.org (на језику: бошњачки). Приступљено 2018-12-04.

[6] (PDF) [file:///C:/Users/Stasa/Downloads/CUS1975_2_19_Barisic_Klas_kult_islama.pdf file:///C:/Users/Stasa/Downloads/CUS1975_2_19_Barisic_Klas_kult_islama.pdf] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]