Криптохришћанство

Из Википедије, слободне енциклопедије

Криптохришћанство (грч. κρυπτός — тајно) представља тајно или прикривено хришћанство, које се као такво појавило у средњем веку међу народима покореним од стране Отоманске империје а среће се и у модерним друштвима где доминирају следбеници других вера и постоји дискриминација хришћана.

Упркос чињеници да је хришћанство и само пореклом из катакомби и дуго било исповедано у тајности у време превласти паганских религија, термин криптохришћанство се користи пре свега за средњовековне и савремене хришћане, који су насилно преведени у друге религије (као што је ислам, и сл) а и даље тајно врше хришћанске обреде.

Посебно преовлађују класични облици криптохришћанства у јужној Европи и суседним регионима након арапских освајања у 7. веку (Балкан, Мала Азија, Северна Африка, Блиски исток). За време Отоманског царства многи Грци, Јермени, Грузини, Албанци и Срби формално су прихватили ислам, али су у тајности исповедали хришћанску веру. Због тога су се још називали и двоверци. Криптохришћани су прихватили обичаје муслимана и водили истоветан живот као и муслимани: обрезивали су своју децу, носили муслиманску одећу, молили се са муслиманима у џамији, били су сахрањивани и венчавани као муслимани и славили све њихове празнике. Међутим, успевали су да тајно одрже заједницу са сународницима хришћанима и сваку прилику користили да у тајности учествују хришћанским обредима.

Ставриоти[уреди]

Као посебна група криптохришћана познати су Ставриоти. To су били хришћани, житељи места Ставра (Крстац) у Трапезунтској области Мале Азије, и области Потије, који су се јавно приказивали као потурице да би избегли сигурно уништење, а у тајности и даље били православни хришћани. Као привидни муслимани имали су по два имена: једно турско, по коме су били познати међу Турцима, и једно тајно хришћанско, по коме су се распознавали међу собом. Када би ишли у џамију, тихо би говорили хришћански Символ вере. Веома строго су држали све хришћанске постове. На овај начин чували су хришћанство у тајности веома дуго. Тек 1876. године, кад је Турска прогласила свој први Устав, Ставриоти су се први пут јавно појавили у цркви и изјавили да су они хришћани a не муслимани. Ипак то је изазвало нове прогоне, тако да су морали да наставе са праксом криптохришћанства. То је трајало све до 1908. када је усвојен нови Устав након младотурске револуције.[1]

Савремени криптохришћани[уреди]

У сличној ситуацији били су и хришћани у Јапану у време забране хришћанства у периоду од 1643. до 1858, као и за време комунистичких забрана исповедања хришћанства у бившем Совјетском Савезу, Албанији и другим земљама Варшавског пакта, где су се формално изјашњавали као атеисти и комунисти, а у тајности били хришћани.

По извештајима Цариградске патријаршије у савременој Турској и данас живи више стотина хиљада криптохришћана, који не смеју да јавно исповедају своју православну веру.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ Јован Јоанидис, „Ставриоти – тајни хришћани Мале Азије“, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ „Из Цариградске патријаршије“, Православље, Београд, бр. 916.

Спољашње везе[уреди]