Лионска унија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Ромејски Цар Михаило VIII Палеолог, попустио је под притиском латинских јеретика римокатоличких и сложио се да се сазове Сабор сједињења Грка и Латина. Сабор је сазвао 4. маја 1274. године римски папа Григорија Х (1271—1276). у Лиону. Православни грчки посланици, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli”, који је потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела.

Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а Патријарх Јован XI (1275—1282) прихватио помирење, Грчка православна црква није прихватила унију са римокатоличким латинским јеретицима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Лионског Сабора. Напротив, Царева унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282—1328).

Да би спровео Лионску Унију у Цариграду, Цар Михајло је чак променио и самог Патријарха Јосифа да би омогућио избор присталице Уније Јована XI Века. Од тада су борци за Православље у Царству постали познати као Јосифити.

Последица Лионске Уније је била очекивана и неизбежна! Византијско друштво и Црква су се жестоко поделили и Цар Михајло је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије! Са друге стране, полунезависни Деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи Православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског Краља Карла Анжујског.

Међутим! Син Царев, млади Андроник је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског Краља Стефана 1274. године, која му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године.

Брачни савез са Угарском био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13-ог века Немањићка Србија показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском Македонијом. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља и Михајло је умро 11-ог децембра исте године у току припрема за поход против Срба.

Андроник је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на Мраморном мору па се упутио у Цариград где је странка Православних сматрала покојног Михајла за јеретика и тиранина. Андроник је врло брзо одбацио унијатску политику а унијатски Патријарх Јован Век је смењен 26-ог децембра са Патријаршијског Трона па је стари и практично непокретни Јосиф враћен.

Патријарх Јосиф је сада наредио унијатском клиру ускраћивање Светих Тајни у наредна три месеца, али су екстремнији Епископи и Монаси сада преузели на себе извршење правде. Синод одржан у Цариграду у јануару 1283-е одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској Унији, а Цару Михајлу VIII ускраћен је Хришћански спровод, било какво Опело па чак и Помен.

И поред одбацивања Уније, Цар ипак није задовољио све стране унутар Цркве јер се сматрало да Андроник није био легитимни владар као син јеретика

Зилоти су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној Цркви у цариградској четврти Влахерни 1285. године. Нови Патријарх Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије.

Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета Атанасије I. Избор Монаха Атанасије није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе.

Андроник је био побожан Владар добро упознат са теолошким проблемима и попустљив према Цркви па се и поред даљих сукоба његова влада може назвати повратак Православља.