Макларен

Из Википедије, слободне енциклопедије

Макларен (енгл. McLaren) је тим Формуле 1, основан 1963, свој Гран-при деби забележио је 1966. у Монаку. Тим је основао Новозеланђанин Брус Макларен, који је уједно био и возач ове екипе од 1966. до 1970. када је трагично настрадао. До 1972. тим се такмичио под именом Брус Макларен Мотор Рејсинг, када мења име у Јардли Тим Макларен. Данас је пун назив тима Водафон Макларен Мерцедес, а шеф тима је Мартин Витмарш који је 2009. године заменио Рона Дениса. Екипа је за 41 годину такмичења освојила 12 возачких и 8 конструкторских титула, уз 161 победе и 139 пол позиција.

Прве године и први успеси[уреди]

Током прве две године у Формули 1 тим није имао много успеха. У обе сезоне освојена су осма места у конкуренцији конструктора са по 3 бода. 1968. Брус Макларен доноси прву победу свом тиму у историји на Великој награди Белгије. Екипа је у конкуренцији конструктора завршила на 2. месту са 51 бодом и укупно 3 победе у сезони. До 1974. тим се котира између 3. и 6. места када у екипу долази шампион из 1972. Емерсон Фитипалди и доноси прву возачку титулу тиму у историји. Тим је уједно освојио титулу и у конкуренцији конструктора. Од те сезоне па све до 1997. главни спонзор тима био је Марлборо.

1976. још једну возачку титулу екипи доноси Енглез Џејмс Хант.

Период доминације у Формули 1[уреди]

Макларен МП4-4 из 1988.

Од 1976. па све до 1984. Макларен није освајао титуле ни у возачкој, а ни у конструкторској конкуренцији. 1984. у тим долази до тада двоструки шампион света, Аустријанац Ники Лауда, а у екипу се вратио и Француз Ален Прост. Екипа је те сезоне победила на 12 од 16 трка, Ники Лауда је постао шампион по 3. пут, а тим је освојио и титулу у конкуренцији конструктора. Ален Прост је у наредне две године донео две титуле у конкуренцији возача, а освојена је и титула међу конструкторима 1985. године. 1987. протекла је у доминацији Вилијамса, чији је возач Нелсон Пике освојио титулу међу возачима.

Година 1988. била је најбоља сезона у историји за Макларен. Са возачком поставом Ајртон СенаАлен Прост и Хондиним моторима, тим је победио на 15 од 16 трка освојивши титуле у обе конкуренције. Шампион је по први пут постао Бразилац Ајртон Сена. 1989. Макларен је такође био изузетно убедљив са 141 освојеним бодом и титулама у обе конкуренције. Шампион је по 3. пут постао Ален Прост после судара на последњој трци у сезони са клупским другом Сеном. Године 1990. Прост је напустио Макларен и прешао у Ферари (заменио га Герхард Бергер). Макларен је и те 1990. освојио титулу у обе конкуренције а шампион је поново постао Ајртон Сена, али овога пута после велике борбе са дојучерашњим тимским колегом Аленом Простом и његовим Фераријем. Титула је освојена и 1991. поново у обе конкуренције, а шампион је по трећи пут постао Ајртон Сена.

1992—1999.[уреди]

Године 1992. Макларен је изгубио свој примат најбољег тима у Формули 1. За тим су и даље возили Сена и Бергер, али је Вилијамс са Реноовим мотором те сезоне убедљиво освојио титуле у обе конкуренције, са 10 победа у сезони наспрам Макларенових 5 победа. Најџел Менсел је победио 9 пута у сезони и тако први и једини пут освојио шампионску титулу. 1993. екипа је прешла на Фордове моторе и Ајртон Сена је победио 5 пута, али није могао да се носи са Аленом Простом који се после годину дана паузе вратио у Формулу 1 и освојио своју 4. титулу, овога пута возећи за Вилијамс Рено, који је победио у екипној конкуренцији. На крају сезоне Сена напушта Макларен и прелази у Вилијамс.

Година 1994. је за Макларен била изузетно слаба, Пежоови мотори нису екипи донели ни једну победу у сезони и освојено је тек 4. место у конкуренцији возача (Финац Мика Хакинен) и четврто место међу конструкторима.

У 1995. екипа улази са Мерцедесовим моторима и возачом поставом Хакинен — Бландел. За Макларен је те сезоне на 2 трке возио и шампион из 1992. Најџел Менсел. Међутим освојено је свега 30 бодова без победе.

Године 1996. уместо Бландела у екипу долази Шкот Дејвид Култард. Освојено је 49 бодова, без победе и са само једним другим местом. То је уједно била и последња сезона са Марлбором као главним спонзором.

Године 1997. главни спонзор тима постаје Вест. Са Хакиненом и Култардом у возачкој постави, сезона почиње изузетно добро Култардовом победом на отварању сезоне у Аустралији. Међутим, убрзо се испоставило да су Вилијамс и Ферари и даље прејаки. До краја сезоне Култард је забележио још једну победу, а прву победу у каријери забележио је и Мика Хакинен у Херезу.

Година 1998. била је сјајна за Макларен. Са Мерцедесовим моторима и Бриџстон гумама екипа осваја титуле у обе конкуренције. Мика Хакинен је освојио своју прву титулу после велике борбе са Михаелом Шумахером у Ферарију. Хакинен је победио 8 пута а Култард једном.

Година 1999. такође је прошла веома добро за Макларен, Хакинен је одбранио титулу победивши вог главног конкурента Едија Ирвајна из Ферарија. Шампион је, као и 1998. одлучен у Јапану, на последњој трци сезоне. Међутим, Ферари је освојио титулу у конкуренцији конструктора.

2000—2006.[уреди]

Година 2000. је протекла у знаку борбе између Хакинена и Шумахера, али захваљујући сјајној завршници сезоне Михаел Шумахер и Ферари освајају титуле. Те сезоне Хакинен је победио 4 а Култард 3 пута.

Година 2001. је донела доминацију Ферарија и Михаела Шумахера, Дејвид Култард и Мика Хакинен су победили по два пута и донели екипи 2. место међу конструкторима. На крају сезоне Мика Хакинен је после 10 година напустио Формулу 1, а његова замена у Макларену био је Кими Рејкенен.

Година 2002. протиче у потпуној доминацији Ферарија и Шумахера, забележена је само једна победа (Култард) а екипа пада на 3. место међу конструкторима. Од те сезоне Макларен је користио Мишлен гуме.

Година 2003. почела је одлично, остварене су две победе на прве две трке, а Кими Рејкенен се током целе сезоне одлично носио са Шумахером, који на крају ипак осваја титулу са само два поена више у односу на Рејкенена, 93-91. Екипа је поново била трећа у конкуренцији конструктора са 144 бода.

Година 2004. је почела катастрофално по Макларен, до 8. трке у сезони и ВН Канаде екипа је имала само 5 бодова. Остатак сезоне био је бољи, Рејкенен је победио у Белгији испред шампиона Шумахера. На крају је укупно освојено 69 бодова. На крају сезоне у екипу је уместо Дејвида Култарда стигао Колумбијац Хуан Пабло Монтоја.

Година 2005. је почела слабо, Кими Рејкенен је први подијум у сезони освојио на 3. трци у Бахреину. На следећој трци у Сан Марину Рејкенен осваја пол позицију испред до тада доминантног Фернанда Алонса у Реноу, одлично је отворио трку и водио али је после 9 кругова због квара одустао. На наредне две трке Рејкенен је убедљиво тријумфовао, а у Нирбургрингу је водио све до последњег круга када му је пукла гума због чега је морао да одустане. Рејкенен побеђује у Канади, али је после тога Макларен често имао проблема са мотором, због чега је Рејкенен у неколико наврата морао да крене са 10 места чошије позиције у односу на ону освојену у квалификацијама. До краја сезоне Рејкенен је победио још 4 пута, а Хуан Пабло Монтоја 3 пута. Фернандо Алонсо је постао шампион, као и Рено, који је и поред Макларенових 10 победа сакупио више бодова.

Година 2006. протекла је веома лоше по Макларен, није остварена ни једна победа, први пут од 1996. Освојена су 4 друга места и треће место у конкуренцији конструктора. Хуан Пабло Монтоја је на средини сезоне напустио тим, заменио га је Педро Де ла Роса, а Кими Рејкенен је 1. јануара 2007. постао возач Ферарија.

2007.[уреди]

У сезони 2007. за Макларен вози двоструки шампион Фернандо Алонсо, који је из Реноа донео број 1. 24. новембра 2006. објављено је да ће други возач екипе бити Британац Луис Хамилтон, победник ГП2 серије у 2006. години. Од 2007. главни спонзор екипе је Водафон. Тест-возачи екипе за 2007. су Педро Де ла Роса и Гери Пафет. Нови Макларенов болид, МП4-22, представљен је 15. јануара 2007. у Валенсији, Шпанија. Фернандо Алонсо и Луис Хамилтон возили су МП4-22 улицама Валенсије пред око 100.000 навијача.

Нова сезона почела је сјајно по Макларен чији су возачи после добре трке на отварању сезоне у Аустралији остварили дуплу победу на другој трци сезоне у Малезији и направили предност од 9 поена у односу на Ферари у конкуренцији конструктора.

Ипак наставак сезоне, упркос сјаним резултатима обојице возача није био сјајан за тим. Конференције за штампу су пролазиле у знаку оптужби Алонса за неравноправан третман у тиму, на шта је руководство Макларена одговарало негирањем тих оптужби. Такође тим је потресала и шпијунска афера у којој је наводно Макларен прибавио техничку документацију Ферарија. Случај се завршио кажњавањем Макларена од стране управе Формуле 1. Тим је кажњен са 100 милиона долара и избацивањем из такмичења конструктора за 2007. и 2008. сезону.

Возачи Макларена су сезону завршили на другом и трећем месту, са истим бројем бодова, и свега једним поеном мање од освајача титуле Кимија Рејкенена.

2008.[уреди]

Након 2007. и шпијунске афере, Фернандо Алонсо се из Макларена враћа у Рено, а на његово мето долази фински возач Хејки Ковалајнен. Луис Хамилтон је и у сезони 2008 био веома константан што му је омогућило да се поново бори за титулу. Почетак сезоне није био обећавајућ. Након добре уводне трке на којој је Хамилтон победио, следе слабији резултати у Малезији и Бахреину где су и Ферари и БМВ Заубер били бржи од британске екипе. Ипак, уз мало среће Хамилтон долази до победе на Великој наградии Монака и прекида лошу серију. Након тога су се на највишем степенику постоља углавном смењивали Хамилтон и возач Ферарија Фелипе Маса. Они су се уједно и до краја шампионата борили за титулу, а Хамилтон је захваљујући грешкама Ферарија дошао на последњу трку у Бразилу са бодовном предношћу, а за освајање титуле му је било неопходно да заврши не ниже од петог места. Он је већи део трке провео на четвртој позицији, а пред сам крај је почела да пада киша. Хамилтон се након преласка на гуме за кишне услове нашао на шестој позицији пошто га је на стази престигао Себастијан Фетел, док Тимо Глок није одлазио до бокса да промени гуме па се тако нашао испред британца. На крају, у последњој кривини последњег круга трке Хамилтон стиже и престиже Глока који није био довољно брз на гумама за суво и тако долази до пете позиције и прве шампионске титуле у каријери. Он је на крају у поретку имао 98 поена, један више од Фелипеа Масе. Макларен на крају није успео да дође до титуле у конкуренцији конструктора. Британски тим је током сезоне сакупио 151 бод, 19 мање од Ферарија. Хејки Ковалајнен је био у променљивој форми током целе године, а најбољи резултат је остварио на Великој награди Мађарске где је остварио своју прву победу у каријери, а поред овога се у сезони још само два пута пењао на победничко постоље. Он је на крају завршио на седмом месту у шампионату возача са 53 бода.

2009.[уреди]

Макларен је задржао возачку поставу Хамилтон-Ковалајнен и у сезони 2009, а Рон Денис се почетком године повукао са места шефа екипе. Њега је заменио Мартин Витмарш. Прву половину сезоне су обележили велики проблеми са стабилношћу новог болида МП4-24. Резултати су били катастрофални све до трке у Мађарској на коју су донета бројна унапређења и то је помогло Хамилтону да забележи прву победу у сезони. Он се након овога још четири пута пењао на подијум, а успео је да забележи и другу победу у сезони на Великој награди Сингапура. Хејки Ковалајнен је са друге стране имао очајну сезону. Финац се ни једном није нашао на победничком постољу, а најбољи резултат му је било четврто место на Великој награди Европе. Макларен је сезону завршио на трећем месту у шампионату конструктора са 71 бодом. Хамилтон је био пети у поретку возача са 49 бодова, док је Ковалаинен имао 22.

2010.[уреди]

Макларен је на крају 2009. завршио сарадњу са Хејкијем Кволајненом, а на његово место је дошао светски шампион Џенсон Батон. Британски тим је на новом болиду МП4-25 развио иновативни ф-вод систем којим се кроз мали отвор испред кокпита ваздух преусмеравао ка задњем крилу и на тај начин се добијала већа максимална брзина. Преусмерени ваздух је у контакт са задњим крилом долазио код слова „ф“ на Водафон реклами због чега је систем популарно добио име ф-вод. Овај концепт су током сезоне копирали скоро сви тимови. Сезона 2010 је била солидна за Макларен пошто су се оба возача до самог краја борила за титулу. Батон је на почетку сезоне забележио две победе у Аустралији и Кини, док је Хамилтон до првих тријумфа дошао средином сезоне у Турској и Канади. У другој половини сезоне је остварена само још једна победа на Великој Награди Белгије где је Хамилтон био најбржи. И поред мањка победа у другом делу шампионата, возачи Макларена су држали прикључак за водећима захваљујући добрим и константним резултатима. На крају је Луис Хамилтон шампионат завршио на четвртој позицији са 240 бодова, 16 мање од првопласираног Себастијана Фетела, док је Батон био пети са 214 поена. Макларен је шампионат завршио на другој позицији у такмичењу конструктора са 454 бода, 44 мање од екипе Ред Бул.

2011.[уреди]

Луис Хамилтон и Џенсон Батон су остали у тиму и у сезони 2011, а прву победу са новим болидом МП4-26 је остварио Хамилтон на Великој награди Кине. Батон је прву победу остварио на седмој трци сезоне у Канади када је у послењем кругу престигао Себастијана Фетела који је направио грешку. Хамилтон је још побеђивао у Немачкој и Абу Дабију, док је Батону то пошло за руком још у Мађарској и Јапану. Макларен и поред солидног болида није могао да парира Ред Булу који је био доминантан током целе сезоне. На крају је екипа поново морала да се задовољи другим местом у шампионату конструктора са 497 бодова, 153 мање од Ред Була. Џенсон Батон је у поретку возача био други са 270 бодова, 122 мање од Фетела, док је Хамилтон сакупио 227 због чега је завршио тек на петом месту. Ову сезону су обележиле бројне грешке и инциденти Луиса Хамилтона који је био у знатно слабијој форми од тимског колеге Џенсона Батона.

2012.[уреди]

Хамилтон на предсезонском тестирању у Херезу.

У сезони 2012 трећу годину за редом за екипу из Вокинга возе Луис Хамилтон и Џенсон Батон. Предсезонска тестирања су наговестила да би Макларенов болид МП4-27 могао да буде најбржи. То је i потврђено на првој трци у Аустралији где је победио Батон, док је Хамилтон био трећи. У Малезији је Хамилтон био поново трећи, док је Батон након инцидента са Наријаном Картикејеном пао у поретку и на крају није дошао до бодова. На Великој награди Кине су поново оба возача била на победничком постољу пошто је Батон завршио други, а Хамилтон још једном трећи.

Референце[уреди]



Са других Викимедијиних пројеката :