Мишел де Монтењ

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мишел де Монтењ

Мишел Ејкем де Монтењ (фр. Michel Eyquem de Montaigne; 28. фебруар 1533. — 13. септембар 1592) био је француски мислилац, моралиста, политичар и књижевник из доба Ренесансе.

[уреди] Биографија

Монтењ је рођен 1533. у француској регији Аквитанија, на породичном имању дворца Монтењ, у месту Сен Мишел де Монтењ близу Бордоа. Породица му је била веома богата и образовала га је у духу хуманизма. Каријеру је почео као правник.

Године 1571. повукао се из јавног живота у једну од кула свог дворца где је имао и бибилиотеку. Ту је целу деценију радио на својим есејима, изолован од друштвеног и породичног живота.

Касније је био градоначелник Бордоа. Иако римокатолик, трудио се да ублажи сукобе између католика и протестаната. Ценили су га и католички краљ Француске Анри III и протестант Анри од Наваре.

Монтењ је умро 1592. у дворцу Монтењ. Сахрањен је у близини дворца, а касније пренет у Бордо.

[уреди] Есеји

Својим главним делом, „Есејима“, овај хуманиста, скептик и филозоф морала, засновао је књижевну форму есеја.

Своју прву и другу књигу „Есеја“ објавио је 1580, а трећу 1588. Ово обимно дело садржи око 1.500 страна.

Начин размишљања у есејима је различит у односу на класичну науку. То су дискусије засноване на личном виђењу и анализи. Монтењ дискутује са самим собом, античким мудрацима, филозофима и историчарима. Он игнорише спољни изглед феномена (у традицији филозофије стоицизма), критикује сујеверје, и скептичан је према свим догмама, предрасудама и ауторитетима. Монтењ често користи анегдоте и лична искуства у есејима, што је у његовом времену сматрано непотребним личним истицањем, а не оригиналношћу. Касније, овај лични печат, вешта комбинација научног знања и личног приповедања, тумачен је као слика и прилика начина размишљања и дилема мислилаца из доба Ренесансе.

Слободни филозоф Монтењ бави се различитим темама: књижевношћу, филозофијом, моралом, образовањем итд. У вези образовања, истиче важност личног искуства и самосталног истраживања. Монтењ је био дете времена окрутних религијских ратова, када су корупција морала и непомирљивост владали на свим странама. Отуда је сматрао да су сва људска бића етички несавршена. И поред људске несавршености, одатле не произилази да је истина недостижна (што би био скептицизам у чисто негативном смислу). Људска индивидуа је једино полазиште одакле је могућа потрага за истином. Често коришћен метод у есејима је метод проба и погрешки, што по Монтењу одговара људској природи склоној заблудама.

Монтењеви филозофски принципи били су претеча филозофије Декарта, иако је Декарт сматрао логику за прихватљиву догму. Његово непристраснио виђење света и либерална мисао били су темељ традицији француских моралиста, и утицали су на бројне филозофе и писце, као што су Волтер, Шекспир или Ниче.