Волтер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили другу одредницу, погледајте чланак Волтер (вишезначна одредница).
Волтер

Atelier de Nicolas de Largillière, portrait de Voltaire, détail (musée Carnavalet) -002.jpg

Пуно име Франсоа Мари Аруе
Информације
Датум рођења 21. новембар 1694.
Место рођења Париз (Француска)
Датум смрти 30. мај 1778.
Место смрти Париз (Француска)
Рад
Епоха Филозофија 18. века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије просветитељство
Главна интересовања филозофија, књижевност, историја
Значајне идеје грађанска слобода, лаичка држава
Утицаји од Џон Лок, Исак Њутн
Утицао на Виктор Иго, Томас Пејн, Маркиз де Сад, Фридрих Ниче

Волтер, пуним именом Франсоа Мари Аруе (фр. François Marie Arouet, Voltaire; Париз, 21. новембар 1694Париз, 30. мај 1778) је био француски филозоф, књижевник и историчар из епохе просветитељства, чији је био најзначајнији представник. Његов филозофски став је била борба против религијског фанатизма. Ове идеје је представио 1759. и притом набројао зла и злочине које ствара званична Црква. За Волтера, прогрес друштва и цивилизације није могућ без толеранције. Његов велики противник је било хришћанство и Римокатоличка црква. Противници су га оптуживали за подривање престижа цркве, а тиме и монархије, што води општој деградацији морала.

Биографија[уреди]

Франсоа Мари Аруе је најмлађе и једино преживело од петоро деце Франсоа Аруеа, писара и благајника, и Марије Маргарите Омар, пореклом из племићке породице из провинције Поату. Као младић, похађао је језуитску гимназију и почео да студира право, које је касније напустио. Због увреде регента Филипа Орлеанског бачен је у тамницу Бастиљу где проводи годину дана. Ту је написао трагедију „Едип“, чије га је прво извођење прославило. У периоду 1717—1726. у Паризу доживљава велике књижевне успехе. Псеудоним Волтер, Франсоа Мари је створио 1718. анаграмирањем свог имена: Аруе, Млађи - AROUET L(e) J(eune), латински AROVETLI. Због интриги протеран је из Француске 1726, па одлази у Енглеску где проводи три године. Ту је проучавао политичке и природне науке, филозофију и књижевност. Због издавања својих „Филозофских писама“ поново је протеран 1734, и склања се у Лорену код Маркизе де Шателе са којом је живео 15 година. Њих двоје су сакупили огромну библиотеку и заједнички изводили научне експерименте инспирисане радовима Исака Њутна. Године 1751. одлази код краља Фридриха II у Потсдам, али су се њихови односи заоштрили, тако да се 1753. населио у Швајцарској. Са преко 70 година, у избеглиштву далеко од Париза, у дворцу Фернеј, писао је чланке у којима се сам борио против религијске нетолеранције. Створио је огромну репутацију међу просвећеним елитаме Европе. Када се вратио у Париз 1778. народ га је поздрављао овацијама: „Ово је Дон Кихот несрећних!“.

Волтер није, за разлику од већине својих савременика, присталица републике. Он сматра да ће се идеје просветитељства остварити настојањима просвећеног дела владајућих елита. Његов идеал је умерена и либерална монархија. Често је боравио на дворовима владара. Волео је луксуз, банкете и задовољства учене конверзације, коју је, уз театар, сматрао врхунским достигнућем друштвеног живота. Материјално богатство је за њега била гаранција слободе и независности писца. Као вешт манипулатор са новцем и пријатељ утицајних финансијера, успео је да сакупи богатство од чије ренте је живео. Био је хронично лошег здравља, вероватно на психосоматској основи, али је задржао енергију и свежину духа све до своје смрти у 84. години. Волтер је, заједно са својим супарником Жан Жаком Русоом, сматран претечом Француске револуције. Француска република га и данас сматра оличењем идеала лаичке државе.

Књижевна дела[уреди]

Од Волтеровог литерарног дела данас су посебно значајна филозофска дела у прози - приче и романи. Од њих су најпознатији роман „Кандид“ (Candide), „Филозофска писма“ (Lettres philosophiques), „Филозофски речник“ (Dictionnaire philosophique) и његових 40.000 писама, од којих су 15.000 организована у 13 томова „Плејада“ (la Pléiade). Његова позоришна дела је за Волтеровог живота видело око 2 милиона људи[1]. Поред драма, писао је епске песме и историјска дела која су га учинила једним од најпознатијих француских књижевника XVIII века. Овај део његовог стваралаштва је данас занемарен. Мало је књижевника који су француски језик користили тако добро као Волтер; његове реченице су кратке и једноставне, елегантне и увек прецизне. Волтеров смео осећај за иронију је легендаран.

Извори[уреди]

  1. ^ René Pomeau, Voltaire en son temps, Fayard/Voltaire Foundation, 1995, tome II, pp.481-482

Спољашње везе[уреди]