Национални либерализам

Национални либерализам је политичка идеологија и огранак либерализма, која обједињује либерална политичка становишта са елементима национализма.^[1]^[2] Кроз историју, национални либерализам се такође користио у истом значењу као и конзервативни либерализам (десничарски либерализам).^[3]^[4]

Низ „национално-либералних“ политичких партија, било по идеологији или само по имену, био је посебно активан у Европи у 19. веку у неколико држава централне Европе, нордијским земљама и Југоисточној Европи.^[5]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Национални либерализам је првенствено био заступљен у 19. веку, а главни циљеви те идеологије јесу тежња за индивидуалном и економском слободом, као и за националним суверенитетом.^[6] Јозеф Антал, први пост-комунистички председник владе Мађарске, је описао национални либерализам као "део настанка националне државе" у Европи у 19. веку.^[7]

Према Оскару Мелују, у југоисточној Европи "национал-либерали су такође имали видљиву централну улогу, али са прилично другачијим и специфичним карактеристикама, које су из у знатној мери разликовале од њихових средњоевропских колега".^[8]^[9] Мајкл Линд карактерише национални либерализам као спој "умереног друштвеног конзервативизма и умереног економског либерализма".^[10]

Историја[уреди | уреди извор]

Идеологија националног либерализма је била популарна у Европским државама као што су Немачка, Аустрија, Данска, Шведска, Финска, и Румунија, током 19. века.^[11]

Немачка[уреди | уреди извор]

У Немачкој током 19. века, национални либерали су се разликовали од грађанских националиста утолико што су подржавали присутност веће ауторитативности у Европи и снажно Немачко царство. Грађански националисти, какав је био Макс Вебер, прихватили су идеју демократске Немачке која би сарађивала са другим европским силама.^[12] Такође, током 19. и 20. века, Национално-либерална странка и Немачка народна партија су предводиле идеолошки национално-либералну групу.^[13]^[14] Након Другог светског рата, Странка слободних демократа је преузела фракцију национал-либерала која је до краја 1950-их година била најмасовнија,^[15] а од тада идеологију заступају малобројни чланови странке.^[16] Већина њих је током 2010-их година прешла у крајње десничарску Алтернативу за Немачку.^[17]

Аустрија[уреди | уреди извор]

Уставобранитељска партија је током периода Аустроугарске била главна странка националног либерализма,^[18] а током међуратног периода, ју је заменила Велико-немачка народна партија.^[19] Након другог светског рата, Независно савезништво је било основано као примарна национал-либерална странка у данашњој Аустрији,^[20] али већ 1950-их се претвара у Слободарску партију Аустрије.^[21] Крајем 1980-их је Јерг Хајдер био изабран за председника странке, што је резултовало да се странка окрене ка десничарском популизму. Већина либерала је формирало Либерални форум, који је током 2010-их прерастао у НЕОС.^[22]

Шведска[уреди | уреди извор]

У Шведској, либерали су себе описивали као национал-либерале, и чилини су их монархисти и либерални реформисти, који су такође подржавали парламентарне реформе.^[23] Шведски либерали су такође подржавали скандинавизам.^[24]

Румунија[уреди | уреди извор]

Национал-либерална странка у Румунији је основана 1875. године. Председник Клаус Јоханис је члан странке.

Види још[уреди | уреди извор]

Либерализам у Србији

Референце[уреди | уреди извор]

^ Mastin, Luke (2008). „Liberalism - By Branch / Doctrine - The Basics of Philosophy”. Philosophybasics.com. Приступљено 2017-07-20.
^ Pera 2011, стр. 15
^ Telos. Telos Press. 1998. стр. 72.
^ Shannan Lorraine Mattiace, ур. (1998). Peasant and Indian: Political Identity and Indian Autonomy in Chiapas, Mexico, 1970-1996. University of Texas at Austin.
^ Nilsson, Göran B. (2005). The Founder: André Oscar Wallenberg (1816-1886), Swedish Banker, Politician & Journalist (на језику: енглески). Almqvist & Wiksell International. стр. 80. ISBN 9789122021025. Приступљено 20. 7. 2017.
^ Lothar Gall und Dieter Langewiesche - Liberalismus und Region, München 1995, pp. 4–10.
^ Özsel, Doğancan (2011). Reflections on Conservatism. Cambridge Scholars Publishing. стр. 255. ISBN 978-1443833950.
^ Mulej, Oskar. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829.
^ Mulej, Oskar (2014-05-15). „National Liberal Heirs of the Old Austria: "Deviations" in Liberal Party Traditions, 1867-1918 | IWM”. iwm.at. Institute for Human Sciences. Приступљено 2017-07-20.
^ Lind, Michael (2013). Up from Conservatism. Simon and Schuster. стр. 32. ISBN 978-1476761152.
^ Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.
^ Mikel, Stråth, 2002., str. 297.
^ Dittberner, Jürgen (2008), Sozialer Liberalismus: Ein Plädoyer, Logos, стр. 55, 58
^ Neugebauer, Wolfgang, ур. (2000), Handbuch der Preussischen Geschichte, 3, de Gruyter, стр. 221
^ Gert-Joachim Glaeßner: Politik in Deutschland, VS Verlag für Sozialwissenschaften 2006, p. 457
^ Kirchner, Emil Joseph (1988). Liberal Parties in Western Europe. Cambridge University Press: Cambridge. стр. 214. ISBN 978-0-521-32394-9. ^{[мртва веза]}
^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 2017-05-16.
^ Mulej, Oskar. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829.
^ Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: Empire and Republic, 1815-1986. Cambridge University Press. стр. 168. ISBN 9780521316255. „Modern Austria.”
^ Meret, Susi (2010). The Danish People's Party, the Italian Northern League and the Austrian Freedom Party in a Comparative Perspective: Party Ideology and Electoral Support (PDF). SPIRIT PhD Series. 25. University of Aalborg. стр. 186. ISSN 1903-7783. Архивирано из оригинала (PhD thesis) 22. 7. 2011. г. Приступљено 16. 5. 2017.
^ Prakke, L.; Kortmann, C. A. J. M.; van den Brandhof, J. C. E. (2004). Constitutional law of 15 EU member states. Kluwer. стр. 42. ISBN 978-90-13-01255-2.
^ Meret 2010, стр. 187.
^ Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.
^ Hilson, Mary (2006). „Denmark, Norway, and Sweden”. Ур.: Timothy Baycroft; Mark Hewitson. What Is a Nation?: Europe 1789-1914. Oxford: Oxford University Press. стр. 203. ISBN 978-0-19-929575-3.

Литература[уреди | уреди извор]

Pera, Marcello (2011). Why We Should Call Ourselves Christians: The Religious Roots of Free Societies (на језику: енглески). Encounter Books. ISBN 9781594035654. Приступљено 20. 7. 2017.

[1] Mastin, Luke (2008). „Liberalism - By Branch / Doctrine - The Basics of Philosophy”. Philosophybasics.com. Приступљено 2017-07-20.

[2] Pera 2011, стр. 15

[3] Telos. Telos Press. 1998. стр. 72.

[4] Shannan Lorraine Mattiace, ур. (1998). Peasant and Indian: Political Identity and Indian Autonomy in Chiapas, Mexico, 1970-1996. University of Texas at Austin.

[5] Nilsson, Göran B. (2005). The Founder: André Oscar Wallenberg (1816-1886), Swedish Banker, Politician & Journalist (на језику: енглески). Almqvist & Wiksell International. стр. 80. ISBN 9789122021025. Приступљено 20. 7. 2017.

[6] Lothar Gall und Dieter Langewiesche - Liberalismus und Region, München 1995, pp. 4–10.

[ÖzselReflections-7] Özsel, Doğancan (2011). Reflections on Conservatism. Cambridge Scholars Publishing. стр. 255. ISBN 978-1443833950.

[Mulej-8] Mulej, Oskar. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829.

[9] Mulej, Oskar (2014-05-15). „National Liberal Heirs of the Old Austria: "Deviations" in Liberal Party Traditions, 1867-1918 | IWM”. iwm.at. Institute for Human Sciences. Приступљено 2017-07-20.

[LindUpFrom-10] Lind, Michael (2013). Up from Conservatism. Simon and Schuster. стр. 32. ISBN 978-1476761152.

[Kuunmaki-11] Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.

[12] Mikel, Stråth, 2002., str. 297.

[13] Dittberner, Jürgen (2008), Sozialer Liberalismus: Ein Plädoyer, Logos, стр. 55, 58

[14] Neugebauer, Wolfgang, ур. (2000), Handbuch der Preussischen Geschichte, 3, de Gruyter, стр. 221

[15] Gert-Joachim Glaeßner: Politik in Deutschland, VS Verlag für Sozialwissenschaften 2006, p. 457

[16] Kirchner, Emil Joseph (1988). Liberal Parties in Western Europe. Cambridge University Press: Cambridge. стр. 214. ISBN 978-0-521-32394-9. ^{[мртва веза]}

[17] „Archived copy”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 2017-05-16.

[Mulej2-18] Mulej, Oskar. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829.

[19] Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: Empire and Republic, 1815-1986. Cambridge University Press. стр. 168. ISBN 9780521316255. „Modern Austria.”

[M186-20] Meret, Susi (2010). The Danish People's Party, the Italian Northern League and the Austrian Freedom Party in a Comparative Perspective: Party Ideology and Electoral Support (PDF). SPIRIT PhD Series. 25. University of Aalborg. стр. 186. ISSN 1903-7783. Архивирано из оригинала (PhD thesis) 22. 7. 2011. г. Приступљено 16. 5. 2017.

[21] Prakke, L.; Kortmann, C. A. J. M.; van den Brandhof, J. C. E. (2004). Constitutional law of 15 EU member states. Kluwer. стр. 42. ISBN 978-90-13-01255-2.

[FOOTNOTEMeret2010187-22] Meret 2010, стр. 187.

[Kuunmaki2-23] Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.

[Hilson-24] Hilson, Mary (2006). „Denmark, Norway, and Sweden”. Ур.: Timothy Baycroft; Mark Hewitson. What Is a Nation?: Europe 1789-1914. Oxford: Oxford University Press. стр. 203. ISBN 978-0-19-929575-3.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]