Панамски канал

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 9° 04' 48" СГ Ш; 79° 40' 48" ЗГД

Схема панамског канала
Панамски канал на мапи
Панамски канал

Панамски канал је ископан у периоду од 1883. до 1914. Дуг је 82 километара и простире се кроз Панамски земљоуз, повезујући Атлантски и Тихи океан. Због кривудавог облика Панаме, Атлантски океан је на северној, а Тихи океан на јужној страни канала, што је супротно од уобичајене оријентације ових океана према Америчком континенту. На најужем месту је широк 91,5 m, а на најширем 350 m. Дубина износи 13,7 m.

Уз Суецки канал представља једну од најважнијих поморских артерија света. Саграђен је 10. октобра 1913. године. Један од највећих и најтежих грађевинских пројеката икада изведених, имао је огроман утицај на поморски саобраћај између два океана. Панамски канал, као најкраћи морски пут између Тихог и Атлантског океана, прокопан је на панамској превлаци у Средњој Америци.

Историја[уреди]

Први планови о прокопавању канала који би спајао ова два океана јављају се још у 16. веку. У 19. веку, када изградња канала постаје извесна, долази до сукоба два главна актера: САД и Велике Британије. У серији уговора први је склопљен 1850. (Клејтон-Булвер) на бази признања једнаких интереса и права у зони будућег канала. Уговор предвиђа неутрализацију будућег канала и слободу пловидбе како у доба мира тако и у доба рата, а као гаранти се појављују обе уговорнице.

Крајем 19. века САД се окрећу политици доминације над каналом. Правно то чине закључењем Хеј-Поунцефотковог уговора 1900. и 1901. године. Први уговор је предвиђао право САД да саме прокопају канал, регулишу пловидбу и управљају каналом на бази правила аналогних оним из Цариградске конвенције из 1888. године о Суецком каналу. Незадовољни Сенат САД је одбио ратификацију тражећи да у уговор уђе и одредба која би овлашћивала САД да у одређеним случајевима суспендују неутрализацију канала. То је учињено другим уговором из 1901. године. САД 1903. године склапају са Колумбијом уговор о концесији за градњу канала, који је одбио да ратификује Колумбијски парламент. Због тога су САД исценирале оружану побуну у Колумбијској провинцији Панами, признале Панаму за независну државу и исте године склопиле са њом уговор о изградњи и експлоатацији канала.

Канал је пуштен у саобраћај 3. августа 1914. године, скраћујући пут између Њујорка и Сан Франциска за преко 7 500 миља. На основу уговора са САД, Панама је допустила САД сталну употребу и запоседање зоне канала која обухвата ширину од 10 миља протежући се на раздаљини од 5 миља са сваке стране централне линије од пута канала, као и морски појас од 3 миље. Над овом зоном су САД имале суверенитет, добиле су право да у зони канала држе полицију, војне трупе, граде утврђења, чиме су се нарочито користиле током Другог светског рата. Канал је неутрализован и отворен за пролаз трговачким и ратним бродовима свих држава на бази пуне једнакости у погледу услова и пловидбених такси. То правило није поштовано у пракси. Након ступања у Први светски рат САД су забраниле пролаз непријатељским бродовима и спречавале пролаз трговачких бродова неутралних земаља који су превозили робу силама Осовине. Исто су чинили и у Другом светском рату.

Од 50-их година Панама почиње да зхтева ревизију уговора са САД. Преговори вођени 1967. и 1974. године уродили су плодом и довели до закључења нових уговора који се тичу правног статуса Панамског канала. Панама и САД су 1977. године склопиле два уговора, Уговор о Панамском каналу (Основни уговор) и Уговор о трајној неутрализацији Панамског канала уз серију пропратних аката. Уговори су ступили на снагу 1979. године.

Основни уговор предвиђа да ће Панама стећи територијалну јурисдикцију у зони канала, и као територијални суверен примењивати своје кривично и грађанско законодавство. САД су до 31. октобра 1999. године задржати контролу над земљом, водом и инсталацијама, укључујући ту и војне базе, како би обезбедиле управу, пловидбу и контролу каналом. Панама ће се постепено укључивати у одбрану канала како би се до истека уговора оспособила за самосталну управу и одбрану канала.

САД су до 2000. године управу над каналом вршиле посредно, преко Комисије Панамског канала као агенције америчке владе. До 31. децембра 1999. године администратор Комисије је био амерички држављанин, а након тога панамски кога именује америчка влада на предлог Панаме.

Уговор о трајној неутрализацији и режиму панамског канала предвиђа повратак канала под суверенитет Панаме која се обавезује на неутрализацију канала са сврхом да и у време мира и у време рата и даље остане сигуран и отворен за мирни пролаз бродова свих држава под условима пуне једнакости. Гарант неутрализације Панамског канала су САД. У случају да се канал затвори или повреди статус неутрализованог подручја, САД и Панама имају право да предузму одговарајуће мере, укључујући и оружане, да се успостави стање предвиђено Уговором о неутрализацији канала.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Панамски канал