Служба државне безбедности

Из Википедије, слободне енциклопедије

Служба државне безбедности (скраћено СДБ; сл. Služba državne varnosti, мк. Служба за државна безбедност) је била безбедносно-обавештајна служба и тајна полиција Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). До 1966. године, ова организација је носила назив - Управа државне безбедности (скраћено УДБА; сл. Uprava državne varnosti, мк. Управа за државна безбедност), када је после смене Александра Ранковића реорганизована.

Формирана је 1946. године реорганизацијом Одељења за заштиту народа (скраћено ОЗНА) на цивилни и војни одсек. [1] Тада је од Првог и Другог одсека ОЗНЕ, при Министарству унутрашњих послова ФНРЈ формирана Управа државне безбедности, док је од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране ФНРЈ формирана Контраобавештајна служба Југословенске армије. Године 1967. служба је федерализована, односно свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном ниву остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала. Распадом Југославије, почетком деведесетих година, Савезна служба безбедности је престала да постоји.

Историјат[уреди]

Управа државне безбедности[уреди]

Управа државне безбедности (скраћено УДБА) је настала 1946. године реорганизацијом тадашње службе безбедности - Одељења за заштиту народа (скраћено ОЗНА) на цивилни и војни одсек. Од Првог и Другог одсека ОЗНЕ, при Министарству унутрашњих послова ФНРЈ формирана је Управа државне безбедности, а од Трећег одсека ОЗНЕ је при Министарству народне одбране формирана Контраобавештајна служба Југословенске армије.

Функционисала је на сличним принципима као и совјетска служба безбедности - Комитет државне безбедности (скраћено КГБ). Као цивилна контраобавјештајна служба налазила у саставу Министарства унутрашњих послова (касније Савезни секретаријат за унутрашње послове), и састојала се од четири главна одсека која су се бавили:

  • унутрашњим непријатељем
  • емиграцијом
  • страним обавјештајним службама
  • техником праћења и прислушкивања

У првим поратним годинама УДБ-а се бавила елиминацијом непријатеља нове власти, најчешће из редова странака и политичких опција поражених у Другом светском рату који су водили оружану борбу и терористичке акције против нове власти. Један од највећих успеха УДБ-а било је разбијање операције Гвардијан и хватање Божидара Каврана, Љубе Милоша и Анте Врбана. Од 1948. године један од главних задатака УДБ-е био је елиминација „унутрашњег непријатеља“, што је укључивало чак и чланове Комунистичке партије Југославије, за које се сумњало да подржавају Резолуцију Информбироа [2] и одржавају тајне везе са Совјетским Савезом. Захваљујући томе УДБ-а је стекла огромну моћ, која је почела угрожавати чак и самог председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и довела до „Четвртог брионског пленумаЦентралног комитета СКЈ, одржаног јула 1966. године на острву Бриони, на коме је са свих дотадашњих функција смењен Александар Ранковић, тада други човек Југославије. [3]

Управа државне безбедности је тада реорганизована и име јој је промењено у Служба државне безбедности (скраћено СДБ).

Служба државне безбедности[уреди]

После смене Александра Ранковића, због наводног прислушкивања Јосипа Броза Тита, јула 1966. године, уследила је реорганизације Управе државне безбедности, која је имала за циљ чистку њему оданих кадрова у служби. У оквиру организације је смењено комплетно руковидсто УДБ-е, као и савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ Светислав Стефановић Ћећа.

Године 1967. служба је федерализована, односно свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном ниву остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала. СДБ је тада имало руковадство на савезном нивоу, али је свака република имала своју службу безбедности. Временом републичке службе безбедности ће добијати све већа овлашћења.

Служба државне безбедности је и даље наставила са ликвидацијама неистомишљеника али више у иностранству. Служба је имала доста проблема са екстремном емиграцијом поготово усташком која је нападала мете у Југославији, као и у иностранству, нпр. у Аустралији, при чему су мете биле све што је имало било какве везе са Југославијом. [4][5][6][7]

Током операције „Радуша 72“ разбијена је група од 19 усташких екстремиста. [8][9] Руководећу улогу у овоје операцији имала је Служба државне безбедности. Распадом Југославије нестала је и Служба државне безбедности.

Види још[уреди]

  • ОЗНА - прва служба безбедности
  • БИА - безбедносно информативна агенција

Референце[уреди]

  1. ^ Званичан сајт Војно-безбедносне агенције: http://www.vba.mod.gov.rs/II_faza.html#.Ukxpn9K8Cao
  2. ^ Оригинални текст резолуције и званичног одговора КПЈ на њу: http://www.znaci.net/00001/138_76.pdf
  3. ^ Записник са Четвртог пленума: http://www.znaci.net/00001/138_92.pdf
  4. ^ Списак терористичких напада уперених против СФРЈ: http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Feb98/0102/0102_4.HTM
  5. ^ „Ustaški terorista dva puta izbegao smrt (FOTO)“. Smedia.rs. 23. 1. 2011. Приступљено 22. 10. 2013.. 
  6. ^ „Ustaški terorista Hrkač treći put osuđen na smrt!“. Vesti.rs. 27. 1. 2011. Приступљено 22. 10. 2013.. 
  7. ^ „Zvonko Bušić, poznati ustaški terorista, izvršio samoubistvo | Intermagazin“. Intermagazin.rs Приступљено 22. 10. 2013.. 
  8. ^ „Razbijena grupa **Feniks** | Ostali članci“. Novosti.rs Приступљено 22. 10. 2013.. 
  9. ^ „Ustaše prvi teroristi | Glas javnosti“. Glas-javnosti.rs. 13. 8. 2007. Приступљено 22. 10. 2013..