Стојан Максимовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стојан Максимовић
Лични подаци
Датум рођења(1934-00-00)1934.
Место рођењаСуботица, Краљевина Југославија
Датум смрти20. фебруар 2024.(2024-02-20) (89/90 год.)
Место смртиБостон, САД
Породица
СупружникМирјана Максимовић
Уметнички рад
Пољеархитектура
Правацмодерна архитектура
Најважнија дела

Стојан Максимовић (Суботица, 1934 — Бостон,[1] 20. фебруар 2024) био је југословенски и српски архитекта. Широј јавности је најпознатији као пројектант Сава центра.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1934. године у Суботици. Основну школу похађао је у родном граду, Београду и Вршцу. Године 1945. уписао је Ваљевску гимназију, а завршио ју је 1952. године.[2] Сматрао је себе Ваљевцем, јер је провео кључне године живота у том граду, које су га како је навео обликовале.[3]

Од 1987 живео је у Бостону, заједно са супругом Мирјаном Максимовић, такође архитектом.[4]

Године 2006. објављен је књига под називом Монографска публикација Стваралаштво - Стојан Максомовић у издању Центра вам, о животу и делу Максимовића.[5]

Преминуо је 20. фебруара 2024. године у Бостону.[6]

Каријера[уреди | уреди извор]

Године 1956. завршио је Архитектонски факултет у Београду, службовао у Урбанистичком заводу града Београда, а од 1970. до 1982. у Дирекцији за изградњу и реконструкцију Београда.[4]

Краће време провео је на на специјализацији у Минхену радећи на Архитектонском факултету у атељеу професора Јозефа Видемана.[4] Као афирмисан стваралац, у напону стваралачке снаге одлази из СФРЈ и наставља стручну делатност у Кувајту, где је од 1980. до 1985. године, као руководилац међународног мултидисциплинарног тима од 18 архитеката, ради на свим елементима великог пројекта Конгресног центра и Бајан парка.[7][4]

Максимовић се из Кувајта вратио у Београд 1985. године, након чега је окружно јавно тужилаштво је у јуну исте године отворило истрагу о неправилностима у пословању у Кувајту. Истрага је постала позната као Афера Рад. У мају 1987. године, у склопу ове истраге, подигнута је оптужница против Максимовића, али је одбачена у марту 1989. године.[8] Након подизања оптужнице, Максимовић је са породицом напустио земљу, и никад се није враћао.[тражи се извор]

Без среће да тај велики подухват буде остварен, наставља каријеру у Минхену, у фирми Леонард Мол, GMBH, а од 1987. у Сједињеним Државама.[4] Тамо се прикључује заједници архитеката ТАК (The Architects Collaborative), познатој по В. Гропиусу, остваривши, поред осталог, Универзитетску библиотеку у Бостону. После банкротства ТАК-а 1992. године, Максимовић оснива властити архитектонски студио Стојан Максимовић Наханту, Масачусетс (САД).[4] Бавио се архитектонским пројектовањем стамбених и јавних грађевина, а на почетку каријере и урбанистичким пројектовањем.[4]

Вишестраност његове уметничке личности доказује и то да се бавио акварелним сликарством.[4]

За своја појединачна дела награђен је савезном наградом дневног листа Борба (1977), Октобарском наградом града Београда (1977), а за укупан опус највећим колегијалним признањем Савеза архитеката Србије – Великом наградом за архитектуру, 1990. године.[4][9]

Одабрани радови[уреди | уреди извор]

Архитектонска остварења[уреди | уреди извор]

  • Ресторан “Ушће” на левој обали Саве у Београду (1960–63)
  • Зграда Скупштине општине Нови Београд (1961–73)
  • Зграда В. општинског јавног тужилаштва у Устаничкој број 14 у Београду (1965–68)
  • Сава центар у Београду (1977)[10]
  • Хотел Интерконтинентал у Београду (1979)
  • Стамбена зграда на углу Јужног булевара и Максима Горког у Београду (1971–74)
  • Стамбене зграде у низу у Струмичкој улици у Шумицама у Београду (1972–74)
  • Спортски центар „Врачар” између Улице Р. Кораћа и Кнеза од Семберије у Београду (1967–69)
  • Стамбени солитер у Милешевској улици број 51 у Београду
  • Породичне куће у Мугеби на Истарској ривијери (1977)
  • Породичне куће у Пало Алту (1998)
  • Студентски центар Вилијам и Мери у Вилијамсбургу
  • Сопствена породична кућа у Наханту (1996)

Урбанистички пројекти[уреди | уреди извор]

  • Реконструкција центра Скопља (у тиму, 1965)
  • Детаљни урбанистички пројекат реконструкције Булевара војводе Степе у Београду (1967)
  • Урбанистички план реконструкције блока између улица Делиградске, Тиршове, Краља Милутина и Бирчанинове у Београду (са М. Јакшић, 1967)
  • Урбанистичко (са Д. Кадовић, 1967) и архитектонско решење XI и XII месне заједнице на Врачару у Београду (1972–74)
  • Урбанистичко решење реконструкције потеза од Калемегдана до Славије у Београду (са Б. Новаковићем, прва награда ex aequo, 1968) и др.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мучибабић, Далиборка. „Пројекат Сава центра настао за месец дана”. Politika Online. Приступљено 2024-02-22. 
  2. ^ „Ingenioznost Stojana Maksimovića videla se još u studentskim danima”. Gradnja (на језику: српски). 2024-02-21. Приступљено 2024-02-21. 
  3. ^ Graditelj Sava Centra revija.kolubara.info 5. 3. 2016.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Maksimović, Stojan aas.org.rs 21. 2. 2024.
  5. ^ Monografska publikacija Stvaralaštvo - Stojan Maksimović mikroknjiga.rs 21. 2. 2024.
  6. ^ Umro arhitekta Stojan Maksimović: Sava Centar ostao iza njega blic.rs 20. 2. 2024.
  7. ^ Тапушковић 1996, стр. 116.
  8. ^ Тапушковић 1996, стр. 116,140.
  9. ^ Велика награда архитектуре u-a-s.rs 21. 2. 2024.
  10. ^ Ko je bio Stojan Maksimović? Izgradio je simbol Beograda koji i danas traje biznis.telegraf.rs 20. 2. 2024.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Тапушковић, Бранислав (1996). Пет лица правде. Београд: Сова М&Б. COBISS.SR 131296519. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стојан_Максимовић&oldid=27699924”