Филипо Гана

С Википедије, слободне енциклопедије
Филипо Гана
Гана 2022.
Лични подаци
Пуно имеФилипо Гана
НадимакТоп Гана[1]
Датум рођења(1996-07-25)25. јул 1996. (27 год.)
Мјесто рођењаВербанија, Италија
ДржављанствоИталија
Висина1,93 m[2][3]
Маса82 kg[2]
Тимске информације
Тренутни тим
Инеос гренадирс
Дисциплинадрумски, писта
Улогавозач
Тип возачахронометраш
Јуниорска каријера
2012Педале осолано
2014Аспиратори отели Вербанија
2015Вирис мазерати—сисал
2016Колпак
Професионална каријера
2015Лампре—мерида (приправник)
2017—2018УАЕ Абу Даби
2019—Скај[4][5]
Успјеси
Првенства
Свјетски шампион
(вожња на хронометар)		2 (2020, 2021)
Национални шампион
(вожња на хронометар)		 4 (2019, 2020, 2022, 2023)
Друге трке
Тур де Валоније 1 (2023)
Остало
Рекорд на сат времена56.792 km (8. октобар 2022.)
Награде и медаље
Представљајући Италија Италију
Бициклизам на писти
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место Токио 2020. Дохватна вожња екипно
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Лондон 2016. Дохватна вожња индивидуално
Златна медаља — прво место Апелдорн 2018. Дохватна вожња индивидуално
Златна медаља — прво место Прушков 2019. Дохватна вожња индивидуално
Златна медаља — прво место Берлин 2020. Дохватна вожња индивидуално
Златна медаља — прво место Рубе 2021. Дохватна вожња екипно
Златна медаља — прво место Сен Квентин ен Ивлин 2022. Дохватна вожња индивидуално
Сребрна медаља — друго место Хонг Конг 2017. Дохватна вожња индивидуално
Сребрна медаља — друго место Сен Квентин ен Ивлин 2022. Дохватна вожња екипно
Бронзана медаља — треће место Хонг Конг 2017. Дохватна вожња екипно
Бронзана медаља — треће место Апелдорн 2018. Дохватна вожња екипно
Бронзана медаља — треће место Берлин 2020. Дохватна вожња екипно
Бронзана медаља — треће место Рубе 2021. Дохватна вожња индивидуално
Европско првенство
Златна медаља — прво место Берлин 2017. Дохватна вожња индивидуално
Златна медаља — прво место Глазгов 2018. Дохватна вожња екипно
Златна медаља — прво место Гренчен 2023. Дохватна вожња екипно
Сребрна медаља — друго место Сен Квентин ен Ивлин 2016. Дохватна вожња индивидуално
Сребрна медаља — друго место Сен Квентин ен Ивлин 2016. Дохватна вожња екипно
Сребрна медаља — друго место Берлин 2017. Дохватна вожња екипно
Сребрна медаља — друго место Апелдорн 2019. Дохватна вожња екипно
Друмски бициклизам
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Имола 2020. Вожња на хронометар
Златна медаља — прво место Фландрија 2021. Вожња на хронометар
Бронзана медаља — треће место Јоркшир 2019. Вожња на хронометар
Бронзана медаља — треће место Фландрија 2021. Мјешовити екипни хронометар
Европско првенство
Златна медаља — прво место Трентино 2021. Мјешовити екипни хронометар
Сребрна медаља — друго место Трентино 2021. Вожња на хронометар
Бронзана медаља — треће место Минхен 2022. Вожња на хронометар
Ажурирано: 24. јун 2023.

Филипо Гана (итал. Filippo Ganna; 25. јул 1996) италијански је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Инеос гренадирс,[6] а такмичи се и у друмском и у бициклизму на писти.

Петоструки је свјетски шампион у дисциплини дохватна вожња индивидуално, а укупно је освојио осам медаља на Свјетском првенству на писти, од чега једну златну у дохватној вожњи екипно. На Олимпијским играма освојио је златну медаљу у дисциплини дохватна вожња екипно, док је на Европском првенству освојио једну златну медаљу у дисциплини дохватна вожња индивидуално и двије у дохватној вожњи екипно. Тренутни је свјетски рекордер у вожњи на сат времена, гдје је поставио апсолутни рекорд, рачунајући и резултате из категорије најбољи људски напор, које UCI не признаје за званичне рекорде.

Двоструки је свјетски шампион у вожњи на хронометар, гдје је такође једном освојио и бронзу, док је у мјешовитом екипном хронометру освојио једну сребрну и једну бронзану медаљу. На Европском првенству у вожњи на хронометар освојио је једну сребрну и једну бронзану медаљу, док је у мјешовитом екипном хронометру освојио једну златну медаљу; првенство Италије у вожњи на хронометар освојио је четири пута. На Ђиро д’Италији остварио је шест етапних побједа, од чега пет на хронометру, поставивши рекорд по броју узастопних побједа на хронометру на Ђиру. Милано—Санремо је једном зувршио на другом мјесту. У периоду од годину дана, од фебруара 2020. до фебруара 2021. године, остварио је побједу на сваком хронометру који је возио.[7]

Каријера[уреди | уреди извор]

Син је Марка Гане, бившег такмичара у кајаку и кануу на мирним водама. Током кадетске и јуниорске каријере освајао је првенства Италије у вожњи на хронометар, док је 2016. такмичећи се за тим Колпак освојио јуниорски Париз—Рубе, првенство Италије у вожњи на хронометар за возаче до 23 године и златну медаљу у дисциплини дохватна вожња индивидуално на Свјетском првенству на писти у Лондону 2016. године, гдје је запажен због начина вожње, тако што почиње лагано и заостаје у првом дијелу а затим убрза у другом дијелу и оствари побједу.[8]

Професионалну каријеру је почео 2017. године, у тиму УАЕ Абу Даби, гдје је возио као приправник током 2015. године, када се тим звао Лампре—мерида.[9] Године 2018. завршио је на другом мјесту првенство Италије у вожњи на хронометар и Вуелту а Сан Хуан, гдје је освојио класификацију за најбољег младог возача. Након двије године, 2019. је прешао у тим Скај,[10] гдје је током прве сезоне остварио неколико етапних побједа у вожњи на хронометар, освојио је првенство Италије у вожњи на хронометар и бронзану медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар. Између новембра 2019. и фебруара 2020. године, поставио је свјетски рекорд у дохватној вожњи индивидуално три пута; прво је 3. новембра 2019. два пута постављао рекорд, први од четири минута и четири секунде, а други од четири минута и 2,647 секунди,[11] након чега је у фебруару на Свјетском првенству у Берлину поставио рекорд од четири минута и 1,934 секунде.[12] Године 2020. возио је своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију,[13] гдје је остварио четири етапне побједе, од чега три на хронометру, носио је лидерску мајицу на двије етапе, као и мајицу за најбољег младог возача, док је носио мајицу за лидера класификације по поенима на једној етапи и за лидера брдске класификације на три етапе; Ђиро је освојио његов сувозач Тео Гејган Харт.[14] У финишу сезоне освојио је Свјетско првенство у вожњи на хронометар, 27 секунди испред Ваута ван Арта и 30 секунди испред Стефана Кинга.[15]

Године 2021. возио је поново Ђиро,[16] гдје је остварио двије етапне побједе, обје на хронометру[17] и носио је розе мајицу за лидера трке на три етапе.[18] До краја трке радио је за Егана Бернала, који је освојио Ђиро.[19] На Олимпијским играма 2020. које су одржане у Токију 2021. године, освојио је златну медаљу у дисциплини дохватна вожња екипно, у тиму са Симонеом Консонијем, Франческом Ламоном и Џонатаном Миланом; тим је поставио свјетски рекорд два пута, у трећем колу против Новог Зеланда и у финалу против Данске, са временом од 3:42.032.[20] Вожњу на хронометар на Олимпијским играма завршио је на петом мјесту, са преко минут заостатка иза Приможа Роглича и двије секунде иза Роана Дениса који је освојио бронзану медаљу.[21] У финишу сезоне освојио је Свјетско првенство у вожњи на хронометар други пут заредом, пет секунди испред Ван Арта и 43 секунде испред Ремка Евенепула.[22]

Гана на Тур де Франсу 2022.

Године 2022. остварио је етапне побједе на хронометру на Тирено—Адријатику и Критеријуму ди Дофине. Пропустио је Ђиро и возио је Тур де Франс по први пут, изјавивши да му је циљ да обуче жуту мајицу.[23] Прва етапа био је хронометар, који је завршио тек на четвртом мјесту, десет секунди иза Ива Лампера који је остварио прву побједу на Туру и обукао прву жуту мајицу.[24] До краја трке радио је за Герента Томаса, који је завршио на трећем мјесту, иза Јонаса Вингегора и Тадеја Погачара.[25] У августу је Европско првенство у вожњи на хронометар завршио на трећем мјесту, иза Стефана Бисежера и Стефана Кинга,[26] док је у септембру Свјетско првенство у вожњи на хронометар завршио на седмом мјесту, скоро минут иза Тобијаса Фоса.[27] На дан 8. октобра 2022. поставио је рекорд на сат времена, одвезавши 56,792 km на велодрому Тисот у Гренхену, срушивши претходни рекорд од 55,548 km који је био поставио Данијел Бигам 19. августа и такође поставивши апсолутни рекорд у вожњи на сат времена, срушивши резултат Криса Бордмана из 1996. године, од 56.375 km, а који је UCI сврстао у категорију најбољи људски напор.[28][29]

Године 2023. завршио је Волта ао Алгарве на другом мјесту у генералном пласману, иза сувозача Данијела Мартинеза, а затим је на другом мјесту завршио Вуелта а Сан Хуан трку и остварио је етапну побједу на Тирено—Адријатику. У марту је Милано—Санремо завршио на другом мјесту, 15 секунди иза Метјуа ван дер Пула, одспринтавши Ван Арта и Погачара,[30] након чега је Париз—Рубе завршио на шестом мјесту.[31] У мају је возио Ђиро д’Италију,[32] гдје је хронометар на првој етапи завршио на другом мјесту, 22 секунде иза Евенепула.[33] У наставку је радио за Томаса и Гејган Харта, али је морао да напусти трку прије почетка осме етапе због ковида 19.[34] Крајем јула освојио Тур де Валоније трку уз двије етапне побједе.[35]

Свјетски рекорди[уреди | уреди извор]

Дисциплина Рекорд Датум Такмичење Локација
Дохватна вожња индивидуално 4:04.252 3. новембар 2019. UCI свјетски куп Минск, Бјелорусија
4:02.647
4:01.934 28. фебруар 2020. Берлин, Њемачка
Дохватна вожња екипно
(са Џонатаном Миланом, Симонеом Конзонијем и Франческом Ламоном) 		3:42.307 3. август 2021. Олимпијске игре 2020. Ицу, Јапан
3:42.032 4. август 2021.
Дохватна вожња индивидуално 3:59.636 14. октобар 2022. Свјетско првенство Сен Квентин ен Ивлин, Француска

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Branquinho, Lance (2. 10. 2020). „Filippo Ganna's World Champion Pinarello Bolide TT bike”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  2. ^ а б „Filippo Ganna”. eurosport.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  3. ^ „Filippo Ganna – Team Ineos”. Приступљено 24. 6. 2023. 
  4. ^ „Team Sky”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 5. 1. 2019. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  5. ^ „Team Ineos”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2020. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  6. ^ „Ineos Grenadiers”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2021. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  7. ^ „UAE Tour: Ganna wins Stage 2, Pogacar takes Red Jersey”. sbs.com.au. 22. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  8. ^ Scognamiglio, Ciro (14. 2. 2016). „Che bravo Ganna: vince in Croazia”. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). Приступљено 24. 6. 2023. 
  9. ^ „Saronni reveals how he secured UAE Abu Dhabi's WorldTour licence”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 26. 12. 2016. Приступљено 24. 6. 2023. 
  10. ^ „Italy's Filippo Ganna joins Team Sky for 2019”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 10. 2018. Приступљено 24. 6. 2023. 
  11. ^ Smythe, Simon (16. 2. 2020). „Four, the record: Inside the race to smash the Individual Pursuit four-minute barrier”. Cycling Weekly. Приступљено 24. 6. 2023. 
  12. ^ Long, Jonny (28. 2. 2020). „Filippo Ganna breaks own individual pursuit world record at Berlin Track World Championships”. Cycling Weekly. Приступљено 24. 6. 2023. 
  13. ^ „Giro d'Italia 2020: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 24. 6. 2023. 
  14. ^ „Giro d'Italia 2020, stage 21 — full results and standings: Filippo Ganna wins time trial as Tao Geoghegan Hart seals pink”. telegraph.co.uk. 25. 10. 2020. Приступљено 24. 6. 2023. 
  15. ^ „Filippo Ganna wins men's time trial at World Championships”. Olympic Channel. Приступљено 24. 6. 2023. 
  16. ^ „Giro d'Italia 2021: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 24. 6. 2023. 
  17. ^ Cary, Tom; MacLeary, John (30. 5. 2021). „Egan Bernal seals Giro d'Italia after Filippo Ganna wins time trial in Milan”. telegraph.co.uk. Приступљено 24. 6. 2023. 
  18. ^ Farrand, Stephen (12. 5. 2021). „Filippo Ganna sacrifices Giro d’Italia pink jersey to work for Bernal”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  19. ^ Fotheringham, Alasdair (30. 5. 2021). „Bernal 'finds what was lost' with 2021 Giro d'Italia victory”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  20. ^ „Cycling Track – Men's Team Pursuit – Final Classification” (PDF). olympics.com. TOCOG. 4. 8. 2021. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 8. 2021. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  21. ^ Benson, Daniel (28. 7. 2021). „Olympics: Primoz Roglic wins gold for Slovenia in men's time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  22. ^ Ronald, Issy (19. 9. 2021). „Filippo Ganna wins elite men's time trial title at Flanders World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  23. ^ Christian, Nick (15. 6. 2022). „'The first big goal is the yellow jersey' - Ineos Grenadiers' Filippo Ganna on his Tour de France ambitions”. eurosport.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  24. ^ Dabbs, Ryan (1. 7. 2022). „Yves Lampaert storms to yellow jersey with Tour de France stage one time trial victory”. Cycling Weekly. Приступљено 24. 6. 2023. [мртва веза]
  25. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 7. 2022). „Vingegaard crowned Tour de France champion while Philipsen wins stage 21”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  26. ^ Frattini, Kristen (17. 8. 2022). „Stefan Bissegger wins European time trial title”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  27. ^ Cash, Dane (18. 9. 2022). „Tobias Foss stuns favourites to win World Championships time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  28. ^ „Filippo Ganna smashes cycling's hour world record”. BBC. 8. 10. 2022. Приступљено 24. 6. 2023. 
  29. ^ „Filippo Ganna: Ineos Grenadiers rider obliterates Hour Record with stunning showing in Grenchen, Switzerland”. Eurosport. 9. 10. 2022. Приступљено 24. 6. 2023. 
  30. ^ Farrand, Stephen; Fotheringham, Alasdair (18. 3. 2023). „Mathieu van der Poel ignites Poggio descent to win Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 24. 6. 2023. 
  31. ^ Ostanek, Daniel; Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „Paris-Roubaix: Mathieu Van der Poel conquers the greatest cobbled Classic”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  32. ^ „Giro d'Italia 2023: Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 24. 6. 2023. 
  33. ^ Fletcher, Patrick (6. 5. 2023). „Giro d'Italia: Remco Evenepoel flies across time trial course for victory and first maglia rosa”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 6. 2023. 
  34. ^ „Giro d'Italia medical report: 51 riders don't manage to reach rome due to many crashes, illnesses and covid-19”. cyclinguptodate.com. 29. 5. 2023. Приступљено 24. 6. 2023. 
  35. ^ „Ganna wins Wallonie as team clinch 1-2”. ineosgrenadiers.com. 26. 5. 2023. Приступљено 31. 7. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филипо_Гана&oldid=27490316”