Храм Атине Нике

С Википедије, слободне енциклопедије
Храм Атине Нике
Храм Атине Нике
Храм Атине Нике
Храм Атине Нике
Информације
Локација Грчка, Атина
Статус завршена
Саграђена око 420. године п. н. е.
Слика храма Атине Нике, Вернера Карла-Фридриха, из 1877.

Храм Атине Нике (грчки: Ναος Αθηνας Νικης, Naós Athinás Níkis) је храм на Атинском Акропољу, посвећен богињама Атини и Ники. Изграђен око 420. године пре нове ере, храм је најранији потпуно јонски храм на Акропољу. Има истакнут положај на стрмом бастиону на југозападном углу Акропоља десно од улаза, Пропилеја. За разлику од самог Акропоља, кроз Пропилеје се улазило у зидом ограђено светилиште, Победничко светилиште је било отворено, улазило се из југозападног крила Пропилеја и са уског степеништа на северу. Чисте зидове његовог бастиона са севера, запада и југа штитио је парапет Нике, назван по фризу који је славио победу и жртвовање заштитницама Атини и Ники.

Ника је била богиња победе у грчкој митологији, а Атина је обожавана у овом облику, који представља победничко стање у рату. Грађани су обожавали богиње у нади за успешан исход у дугом Пелопонеском рату који се водио против Спартанаца и савезника.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Сцена битке код Платеје, са јужног фриза храма Атине Нике, Британски музеј (Лондон)

Култ Атине Нике био је активан у раном шестом веку пре нове ере. На остацима микенског бастиона, култна фигура Атине која седи и држи нар у десној руци и шлем у левој постављена је на квадратну кречњачку подлогу. Светилиште Атине Нике срушили су Персијанци 480-479. године пре нове ере, а над остацима је подигнут храм.[2] Изградња новог храма је била у току 449. године пре нове ере, а завршена је око 420. године пре нове ере. Култ је надгледала свештеница Атине Нике, која је постављена демократским путем.[1] Да је још у употреби од 4. века, храм би био затворен током прогона пагана у касном Римском царству.

Пад Цариграда под Османско царство, 1453.

Грчка, која је била под контролом Византијског царства, пала је у руке Турака Османлија 1453. када су освојили Цариград.[3] Храм је био нетакнут све док га 1686. Турци нису срушили и искористили камење да изграде одбрану. 1834. године храм је реконструисан након стицања независности Грчке. 1998. године храм је демонтиран како би се заменио трошни бетонски под, а његов фриз је уклоњен и постављен у нови музеј Акропоља који је отворен 2009.[4] Храм Атине Нике често је затворен за посетиоце док се радови настављају. Нова музејска поставка састоји се од фрагмената са локације пре него што (се сматра да) су је Персијанци уништили 480. године пре нове ере. Сачуване су скулптуре са фризова као што су: Херкулова дела, статуа Москофора, оштећена скулптура богиње која се приписује Праксителу и коњаник Рампина, као и епиграфске посвете, декрети и стеле.[5]

Референце на грчки мит и културу[уреди | уреди извор]

Приказ Гигантомахије (не онај који се налази на педименту храма Атине Нике).

Забат на источној страни храма приказује Гигантомахију, а фронтон на западној страни храма приказује Амазономахију. Акротерија на источној страни храма Атине Нике приказује грчког хероја Белерофонта на врху групе Пегаза на путу да победи Химеру.[2]

Храм Атине Нике је десно од Пропилеја

Архитектура[уреди | уреди извор]

Тлоцрт

Храм Атине Нике завршен је око 420. п. н. е,[6] за време Никијиног мира. То је тетрастилна (четворостубна) јонска структура са колонадним портиком на предњој и задњој фасади (амфипростил), коју је пројектовао архитекта Каликрат. Стубови дуж источног и западног фронта били су монолитни стубови. Храм је био 8 метара дужине, 5,5 метара ширине и 7 метара висине. Укупна висина од стилобата до врха фронтона док је храм био нетакнут износила је скромних 7 метара. Однос висине и пречника стубова је 7:1, а не стандарднији однос 9:1 или 10:1 у јонским зградама. Изграђен од белог пентеликонског мермера, грађен је у фазама како је то дозвољавало финансирање ослабљено ратом.

Рељеф са парапета око храма који приказује античку богињу како поправља сандалу. Смештен је у Музеју Акропоља

Фризови и парапети[уреди | уреди извор]

Фризови[уреди | уреди извор]

Фризови антаблатуре (трабеације) зграде били су са свих страна украшени рељефном скулптуром у идеализованом класичном стилу 5. века пре нове ере. Оријентација храма је постављена тако да источни фриз стоји изнад улаза у храм на страни трема. Северни фриз је приказивао битку између Грка која је укључивала коњицу. Јужни фриз је показао одлучујућу победу над Персијанцима у бици код Платеје. Источни фриз је приказивао скуп богова Атине, Зевса и Посејдона, изражавајући атинска религиозна веровања и поштовање према боговима везаним за друштвену и политичку климу Атине у 5. веку. На западном фризу је сачувана добра количина оригиналне скулптуре. Слично источном фризу, он највероватније прича причу о бици, тачније о победи. Приказано је више лешева (више него на било коме од друга три фриза) и слика једног који ће бити убијен са неким фигурама које носе шлемове. Ова битка између војски највероватније осликава масакр Коринћана од стране Атињана.[7]

Неко време након што је храм завршен, око 410. године пре нове ере око њега је додат парапет како би се спречило да људи падају са стрмог бастиона. Спољашња страна парапета била је украшена резбареним рељефним скулптурама које приказују Нику у разним активностима и све у процесији.[8]

Архитекте Кристијан Хансен и Едуард Шауберт су ископали храм 1830-их. Зграда је потпуно разорена у 17. веку, а камен је уграђен у турски зид који је окруживао брдо. Примитивна реконструкција извршена је 1836. године када је храм поново подигнут од преосталих делова. Трећа рестаурација је завршена у лето 2010.[9] Главна конструкција, стилобат и стубови су углавном нетакнути, без крова и већине тимпана. Фрагменти извајаног фриза изложени су у Музеју Акропоља и Британском музеју; копије ових су причвршћене на своје место на храму.

Парапет Нике[уреди | уреди извор]

На парапету је стајала чувена мермерна статуа Нике без крила. Позиционирање ове статуе приказује Нику која се нагиње ка њеном десном стопалу са десном руком која се протеже према сандалама, а одећа јој клизи са рамена. Већ неко време је било много дебата о томе шта би приказ ове статуе требало да представља. Постоји много других примера грчке уметности у вези са сандалама које се налазе на шољама, вазама, па чак и на фризовима Партенона. Међутим, све ове верзије приказују субјекте који се савијају са обе руке испружене како би прилагодили или везали сандале. Разлика у сликама између једне и две руке је оно што је изазвало неслагање о значењу статуе Никеа без крила. Највероватније је да Нике скида или попушта сандале уместо да их подешава или ставља. Сматра се да се ова слика користи за демонстрирање акције скидања обуће онима који улазе у храм да одају почаст Атини, јер је ово била традиционална акција обожавања у овом простору.[10]

Чувени парапет Нике која скида сандале је пример мокре драперије.[11] Влажна драперија укључује показивање облика тела, али и прикривање тела драперијом одеће. Неки фризови су из персијских и пелопонеских ратова. Фризови су садржали сцену коњице из битке код Маратона и грчке победе над Персијанцима у бици код Платеје. Битке представљају грчку и атинску доминацију кроз војну моћ и историјске догађаје.[12] Статуа Нике стајала је у цели. Ника је првобитно била богиња "крилата победе" (крилата Ника са Самотраке). Одсуство крила код статуе Атине Нике навело је Атињане у каснијим вековима да је назову Apteros Nike или победа без крила, а појавила се прича да је статуа лишена крила како никада не би могла да напусти град.

Фотографија Акропоља из 1893. на којој су приказана капија Беуле, Пропилеји и храм Атине Нике

Кровни венац[уреди | уреди извор]

Венац прати стандардни архитектонски дизајн и налази се непосредно изнад фриза и обавија целу структуру. Верује се да су многи делови венца који су откривени део храма Атине Нике, међутим, неки археолози сматрају да неки од делова пронађених у близини храма можда нису део храма. Ови делови венца су изнутра обложени низом рупа, подржавајући идеју да је венац држан на месту помоћу типли, који су га повезивали са фризом. Многи од ових делова венца су толико истрошени да се рупе за типле више не виде.[13]

Цима[уреди | уреди извор]

Непосредно изнад венца, на северној и јужној страни храма, налази се цима, под углом са обе стране, стварајући нагиб који чини кров и забат. Протежући се дуж циме је ред лављих глава окренут ка споља. На сваком крају циме, где би углови прелазили у источну и западну страну храма, налазе се усеци непосредно изнад циме где је била постављена акротерија.[13]

Акротерија[уреди | уреди извор]

Главно тело централне статуе која је чинила акротерију било је састављено од бронзе, а не мермера. Постоје докази о златној фолији и златним жицама кроз главно бронзано језгро. Истраживачи су поставили хипотезу о облику статуе, али нема трага оригиналне скулптуре који би указивао на то како је централна акротерија заиста изгледала. Исто се може рећи и за статуе које би чиниле источну и западну акротерију. Обе су биле направљена од бронзе и немогуће је знати које су фигуре могле бити. Теорије око фигуре централне статуе укључују Химеру или Пегаза. Међутим, ове теорије могу бити мало вероватне јер се пропорције тела ових животиња не поклапају са местима где би њихова стопала била смештена у основном блоку акротерије.[14]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Фусноте[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Connelly, Joan Breton, Portrait of a priestess: women and ritual in ancient Greece, Princeton University Press, Princeton, NJ, 2007
  2. ^ а б STEWART, ANDREW F. (1985). „History, Myth, and Allegory in the Program of the Temple of Athena Nike, Athens”. Studies in the History of Art. 16: 53—73. ISSN 0091-7338. JSTOR 42617835. 
  3. ^ Nikolic, Maja (2016). „The greatest misfortune in the Oikoumene Byzantine historiography on the fall of Constantinople in 1453”. Balcanica (на језику: енглески) (47): 119—133. ISSN 0350-7653. doi:10.2298/BALC1647119N. 
  4. ^ James, N. (децембар 2009). „The Acropolis and its new museum”. Antiquity. 83 (322): 1144—1151. S2CID 160355685. doi:10.1017/S0003598X00099427. 
  5. ^ Duamato, Lamia (1980). The temple of Athena Nike. Monticello,Ill.:Vance Bibliographies. 
  6. ^ Hurwit, Jeffrey (2004). The Acropolis in the Age of Pericles. Cambridge University Press. стр. 183. ISBN 0521527406. 
  7. ^ Pemberton, Elizabeth Gummey (јул 1972). „The East and West Friezes of the Temple of Athena Nike”. American Journal of Archaeology. 76 (3): 303—310. ISSN 0002-9114. JSTOR 503923. S2CID 155917173. doi:10.2307/503923. 
  8. ^ Rhodes, Robin (1995). Architecture and Meaning on the Athenian Acropolis. Cambridge University Press. стр. 120. ISBN 0521469813. 
  9. ^ „ACROPOLIS RESTORATION SERVICE”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2016. г. Приступљено 22. 05. 2022. 
  10. ^ Young, Yael (јул 2015). „Binding, Loosening, or Adjusting Her Sandal?: On Nike from the Parapet of the Athena Nike Temple”. Source: Notes in the History of Art. 34 (4): 2—9. ISSN 0737-4453. S2CID 190844675. doi:10.1086/686280. 
  11. ^ Gardner, Helen (2013). Gardner's art through the ages : a global history. Kleiner, Fred S. (14th ed., [revised and enlarged] изд.). Australia. ISBN 978-0-8400-3078-8. OCLC 894921256. 
  12. ^ Gorham, Stevens (1908). „The Cornice of the Temple of Athena Nike”. American Journal of Archaeology. 12 (4): 398—405. JSTOR 497041. S2CID 192945630. doi:10.2307/497041. 
  13. ^ а б Gorham, Stevens (1908). „The Cornice of the Temple of Athena Nike”. American Journal of Archaeology. 12 (4): 398—405. JSTOR 497041. S2CID 192945630. doi:10.2307/497041. 
  14. ^ Schultz, Peter (2001). „The Akroteria of the Temple of Athena Nike”. Hesperia: The Journal of the American School of Classical Studies at Athens. 70 (1): 1—47. JSTOR 2668486. doi:10.2307/2668486. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Duamato, Lamia (1980). The temple of Athena Nike. Monticello,Ill.:Vance Bibliographies. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Храм_Атине_Нике&oldid=27678129”