Храм Светог Василија (Песочин)

Храм Светог Василија (Песочин)
Храм Светог Василија (Песочин)
Василівський храм (Пісочин)
Основне информације
Локација	село Песочин
Религија	православље
Јурисдикција	Украјинска православна црква
Епархија	Харковска епархија
Држава	Украјина
Ознака наслеђа	Објекат културног наслеђа народа Украјине.
Архитектонски опис
Тип архитектуре	црква
Оснивање	1828.

Храм Светог Василија је активна парохијска православна црква у селу Песочин, у саставу Украјинска православна цркве (Московска патријаршија) – УПЦ (МП) као самоуправна православна црква са посебним статусом у оквиру Руске православне цркве у Украјини.^[1]

Назив[уреди | уреди извор]

Храм је добио име по једном од три велика јерарха - Светом Василију Великом (грч. Ἅγιος Βασίλειος ὁ Μέγας; око 329–379), познатом као Василије из Цезареје, утицајном теологу и епископу Цезареје (Кесарије) у Кападокији (Мала Азија) и оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству.^[2]

Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.^[3]^[4] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем^[5]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.^[6]

Положај[уреди | уреди извор]

Храм Светог Василија се налази у оквиру Дњепарске низије и Средње руског узвишења, у насељу Песочин на адреси улица Првог маја 6а.

Писочин је насеље урбаног типа у Харковском округ на северу Харковске области, предграђе Харкова на Полтавској магистрали и Ново-Баварској авенији. Административни је центар сеоског савета Писочин , који обухвата и села Надточија , Олешки и село Рај-Олењивка . У околини храма налази се неколико античких насеља која су постојала у периоду од 2. миленијума пре нове ере до 3. века пре нове ере. У послератном периоду, Песочин се развија као индустријско предграђе Харкова.^[7]

Историја[уреди | уреди извор]

Први помен Песочина је 1732. године. Име потиче од реке Песочне, која се улива у Уди. Крајем 18. века Песочин је наведен као војно насеље. Касније, ово је село у Пересечненској области Харковског округа, које се ни по чему не истиче.^[7]

Прва православна црква у Песочину, према књизи православног светитеља и историчара Филарета Гумилевског, подигнута је од дрвета 1670. године. Храм је добио име по једном од три велика јерарха - Светом Василију Великом.^[8] Црква је у том периоду била потчињена манастиру Курјаз, а он заузврат - Белгородској епархији (Слобода Украјина није имала своју епархију, па је морала да призна своју зависност од белгородског епископа, како би у војним и политичким пословима зависила од војвода). Али белгородске епископе нису много занимали обичаји Слободанско-украјинске цркве. Они су одмах почели да уводе своје законе: тако се митрополит Аврам супротставио украјинском обичају поливања новорођенчади и одлучио да их (на руски начин) потопи на крштењу.^[8]

Камена црква у част „васељенског учитеља“; изграђена је 1823. године, мада је у црквеним књигама из 1830. године записано је да се први (камени) храм у Песочину појавио 1828. године. Храм је саградио свештеник Руске православне цркве Симеон (Теленговскиј). Помагали су му управник цркве Абрахам Шутка и мештани. У храму су тада били сребрни евхаристијски сасуди, пун црквени круг књига и четири звона на звонику.

Укупан број парохијана те 1828. године био је 488 мушкараца и 549 жена. Тако је, према овом документу, у Писочинској Васиљевској цркви 1828. године било 1037 парохијана. Тај број се значајно смањио 1870. године када је почела је епидемија колере, која је усмртила велики број људи и стоке, па је 1864. године у селу Писочин било само 393 мушкарца и 409 жена. Крајем 1880-их година становништво се полако повећавало и појавила се потреба за проширењем храма.^[8]

Године 1888. поднета је „молба” Конзисторији за проширење Василијеве цркве. А 22. јануара 1890. године примљен је извештај од свештеника насеља Олшанскаја - Алексија Грекова, у којем је овако обавестио архиепископа харковског и октирског Амвросија о завршетку Писочинске цркве:

У селу Песочина Васиљевска црква је проширена са две бочне камене ивице - северном у име Иверске Богородице и јужном - у част првих апостола Петра и Павла, као и проширена западним делом црква, која ради у јулу 1889. године, јуче и завршена.^[8]

Али са завршетком цркве материјално стање локалног свештенства није се поправило, па чак ни погоршало. Разлог је била лоша жетва и недостатак земље, због чега свештенство није добијало ни храну ни новац, јер су парохијани од јесени били принуђени да купују хлеб.

Средином 19. века , после Кримског рата , кнез Дмитриј Иванович Свјатополк-Мирски , који је командовао пуком, уз помоћ својих војника ископао је и изградио 15 бара (ттопе ) у ланцу од Песочина до Љуботина укључујући и Песочин.

Године 1890. храм је посетио познати проповедник, касније свети праведни Јован Кронштатски , о чему се на храму налази спомен -плоча . Он је у овом храму служио у цркви молебан за водоосвећење. Том приликом из Харкова је пуштен додатни приградски воз до станице Рижов, јер је према речима савременика, за време боравка протојереја Јована Кронштатског у Песочину, дошло више од сто хиљада људи да прими његов благослов. Везано за овај храм постоји веровање да је Јован Кронштатски изрекао пророчанство, које се и обистинило, да овај храм неће бити разорен ни у годинама тешких времена.^[8]

Храм у време совјетске власти[уреди | уреди извор]

Пре Велике октобарске револуције црква је била поуздан ослонац и гарант понизности становништва. Али почетком 1920-их година указом Комесарског већа забрањена је делатност цркве. По овом указу, сва имовина Василије Василијевог храма била је потчињена локалној управи – Војнореволуционарном комитету.^[8]

У периоду 1920-их и 1930-их година Васиљевска црква је била канонски православна и припадала је Харковској и Ахтирској епархији Руске православне цркве. Према записима у њој је 1932. године свештеник био је Ковалевски Павел Дмитријевич, рођен 1876. године.

Током 1926. године у околини храма основана је Курјажска дечија колонија названа по Горком, коју је водио познати учитељ Антон Макаренко. Радила је до краја 1930-их.^[7]

Храму Другом светском рату[уреди | уреди извор]

У августу 1943. године, приликом ослобађања Харкова од немачке окупације , совјетске трупе су напредовале преко Коротича и Реј-Еленовке како би опколиле немачку харковску групу са југозапада. Фашистичке јединице су се браниле, а минобацачку батерију Немци су поставили у јарку реке Песочне североисточно од Песочинске цркве. На срећу, храм није оштећен од узвратне ватре.

Новоизграђене светиње[уреди | уреди извор]

У Песочину су 2010 -их година подигнуте две православне капеле: у част Светог Пантелејмона код санаторијума „Гров” и у име свештеномученика Александра, архиепископа харковског, у близини округа „Мобил”