Црни орах

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Juglans nigra)

Црни орах
Средњодобно стабло у парку на Бановом брду.
Научна класификација
Царство:
Plantae
Дивизија:
Magnoliophyta
Класа:
Magnoliopsida
Ред:
Fagales
Породица:
Juglandaceae
Род:
Juglans
Врста:
J. nigra
Биномно име
Juglans nigra
Ареал
Синоними
  • Wallia nigra (L.) Alef.
Стабло у Пионирском парку у Београду.
Кора.
Зимска гранчица.
Непарно пераст лист.
Непотпуно развијене мушке ресе.
Плодови у разраслој цветној ложи.
Опали псеудокарп.
Орашице без љуске.

Црни орах припада роду и фамилији ораха (Juglandaceae). Научни назив је скраћеница од лат. Jovis glans = Јупитеров жир, а епитет врсте значи црни због боје дрвета и коре. Назив је први пут публикован у Species Plantarum: 997 (1753)

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Листопадно једнодомо дрво висине 25-30 m (највише стабло налази се у Sauvie Island, Oregon, високо је 34 m, прсни пречник је 2,62 m, а ширина круне 44 m) и старости преко 100 година. Стабло право, често се грана изнад 2 m. Круна је јајаста док је у склопу, а на отвореном је округласта. Кора 5-7,5 cm дебела, дубоко је браздаста, сивоцрна. Младе гранчице су светлобраон, жлездасто длакаве, на уздужном пресеку лествичасто шупље; пупољци су ситни, купасти, фино маљави, ожиљци листа крупни са три трага спроводних судова.

Листови су непарно перасти, дуги преко 50 cm, са 9-25 лиски које су јајасто ланцеасте, зашиљене, мало заобљене у основи, 7,5-8 cm дуге и 2,5-3 cm широке, по ободу оштро тестерасте; с лица ретко, с наличја густо меко маљави. Вршна лиска је мања од осталих, или изостаје. Листови су ароматични, пре опадања у јесен постају светложути.

Црни орах је самооплодна, једнодома врста са једнополним цветовима и анемофилним опрашивањем. Мушке цвасти су компактне седеће ресе дуге 8-12 cm; чашица са 6 конкавних режњева маљавих са спољне стране; приперци су троугласти рђасто сомотасто длакави; прашника 20-30 са љубичастим конективом, скоро седећи. Женски цветови су по 2-5 на врху овогодишњих избојака, збијени са длакавим цветним омотачем прилеглим уз лоптасти плодник на коме су два ресаста жига. Цвета током априла-маја.

Плодови појединачни или у пару су лоптастe, коштуничаве орашице - псеудокарп 5-8 cm у пречнику, сазревају у септембру-октобру. Меснати део плода (разрасла цветна ложа) зелен или жутозелен се не одваја од орашице. По опадању постаје црн. Орашица је дебелог перикарпа, тамнобраон, дубоко браздаста, неправилно рапава, пречника 3-3,5 cm. При врху двоока, у основи четвороока. Семе без ендосперма са згужваним котиледонима. Клијање хипогеично. Плодоношење почиње у 10. години, изузетно у 8.[1][2][3][4][5].

Ареал[уреди | уреди извор]

Природно распрострањење: Северна Америка (у 32 државе САД, са тежиштем ареала у Алегенским планинама, Северној Каролини и Тенесију, а ван САД јавља се у јужном Онтарију). На природном станишту се јавља на дубоким, влажним и богатим земљиштима речних обала, на северним и источним падинама и плавним подручјима. Расте у мешовитим шумама, појединачно упрскан између других лишћара, али местимично образује и чисте састојине[6]. На истоку САД сади се као украсна врста. У Европу је унета 1760. године, као врста значајна за шумарство и хортикултуру.

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Најбоље успева на дубоким хранљивим благо алкалним земљиштима, а не сметају јој ни краткотрајна плављења. Подноси краће екстремно високе температуре, а одрасла стабла без оштећења подносе негативне температуре до -28 °C, али је осетљив на ране јесење и касне пролећне мразеве. Сувоћу ваздуха подноси боље од сивог ораха, друге америчке врсте. Захтева више светлости од обичног ораха, односно теже подноси засену. Брзорастућа је врста, тако на чернозему у 7. години достиже 5,6 m, а у 26. години има висину 14,5 m, да би у 50. години достигао 20 m[6].

Значај[уреди | уреди извор]

У хортикултури и пејзажној архитектури као украсна и брзорастућа врста погодан је за дрвореде и у масивима. У исхрани се користи семе - сирово или кувано. Слатког је и богатог карактеристичног укуса па се користи у кондиторској индустрији. Језгро је тешко издвојити, а уље које садржи брзо се ужегне. Незрели плодови се могу киселити као туршија. Користи се као зачин за хлеб, у каши и другој храни [183]. У доба пролећне мезгре бушењем стабла до камбијума добија се слатки сок који се може пити или концентровати у сируп или шећер.

Од плодова, љуске, коре и листова добија се смеђа боја којој није потребно средство за фиксирање. Љуске и листови се могу сушити за каснију употребу. Боја постаје црна ако се припрема у гвозденом лонцу. Од прокуваних зелених љуски добија се жута боја, а љуске дају и висококвалитетни угаљ и који се користи као биолошки филтер (коришћен у гас маскама). Одрвењени перикарп коришћен је за израду накита. Лист и иситњене љуске користе се као репелент за инсекте посебно против мува и у креветима против бува. Лист и иситњене љуске су алтернативни састојак биљног компостног активатора, праха мешавине неколико биљака који се додаје сировини за компост како би се убрзала активност бактерија и тако скратило време потребно за прављење компоста. Поред тога, користи се и као ђубриво и малч јер је динамични акумулатор који сакупља храњиве материје из тла и складишти их у биорасположивом облику.

Дрво црног ораха има велику естетску вредност, тешко је, тврдо, и врло издржљиво. Лако се обрађује, добро се лепи, не савија се, не скупља, не бубри и добро прима лак. Једно од најтраженијег дрвета у Северној Америци, оно се користи у изради ормана, обради ентеријера, намештаја, авиона, градњи бродова, фурнира итд[7].

Црни орах има слаб инвазивни потенцијал, иако испољава алелопатске активности (корен, љуске плода и листови луче супстанцу југлон у земљиште која је инхибитор дисања за неке биљке; посебно су осетљиве јабуке, врсте фамилије Ericaceae, Potentilla spp и неки борови[8]). Семе је микробиотичко и рекалцитрантно, а због велике масе (100 зрна/kg) не распростире се на веће раздаљине, сем ако га глодари и птице не пренесу у зимска складишта под земљом на која забораве. После сече или пожара брзо се регенерише коренским избојцима, дајући велики број нових индивидуа, али се не шири много ван дотадашње површине[9].

Размножавање[уреди | уреди извор]

Размножава се генеративним и вегетативним путем. Продукција семена је највећа после 30. године (стабла старости 10 година плодоносила су 28 kg/ha, док су на истој плантажи стабла после две године плодоносила 112 kg/ha). Сетва се обавља у јесен ако нема опасности од глодара, или у пролеће уз претходно чување у влажном супстрату на температури од 0 до 5 °C. Клијавост семена је виша од 70%. Дубина сетве је 8-10 cm[10].

Вегетативно разножавање, коренским избојцима даје најбоље резултате док су биљке још младе. Размножавање ваздушним положницама није дало позитивне резултате[11]. За калемљење ораха примењује се окулирање на прозор или прстен у доба јесење мезгре. Нека искуства са овим методама указују на продуктивност од 400-500 окаца за 8 сати рада. Код увезивања треба прекрити све резове, а пупољак оставити слободан за шта су најпогоднији лепљива трака или PVC фолија; 10 дана од калемљења везиво се уклања вертикалним резом ножа са супротне стране од пупољка. Може се применити и копулирање током зиме, обичним спајањем или енглеском варијантом. Црни орах је добра подлога за калемљење култивара обичног ораха посебно у подручјима где се јавља Armillaria mellea јер је отпорнији[5][12].

Култивари[уреди | уреди извор]

До 2000. године у Америци било је око 100 синтетисаних клонова црног ораха. Култивари су се разликовали по отпорности на ниске температуре, отпорности на летње припеке, дужини вегетационе периоде, отпорности на болести и штеточине. 'Thomas' је најшире гајен клон на подручју Њујорка; 'Snyder' и 'Cornell' су добри за севернија подручја; 'Wiard', за Мичиген; 'Huber' и 'Cochrane', за Минесоту; 'Sparrow', 'Stambaugh' и 'Elmer Myers' за делове југа; 'Ohio' и 'Myers', за север централних делова САД. Природни хибрид Juglans x intermedia Carr (J. nigra x J. regia) забележен је у САД и Европи[13]. Међуврсни клон Juglans 'Royal' (J. nigra x J. hindsii) добијен је контролисаним укрштањем у Калифорнији[14].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dirr, Michael A. (2009). Manual of woody landscape plants: Their identification, ornamental characteristics, culture, propagation, and uses (6th ed.). Champaign, IL: Stipes Publishing.
  2. ^ Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  3. ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  4. ^ Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
  5. ^ а б Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  6. ^ а б Петровић, Д. (1951): Стране врсте дрвећа (егзоти) у Србији. Српска академија наука, посебна издања књига CLXXXII. Београд.
  7. ^ https://pfaf.org/user/Plant.aspx?LatinName=Juglans+nigra
  8. ^ Huxley. A. (1992): The New RHS Dictionary of Gardening. 1992. MacMillan Press ISBN 0-333-47494-5
  9. ^ Михаило Грбић (уредник) (2010): Инвазивне биљке у биотопима Београда. Студија у оквиру пројекта 21024 технолошког развоја: Екологија, мониторинг и технолошки поступци за контролу инвазивних биљака у биотопима Београда.
  10. ^ Стилиновић, С. (1987): Производња садног материјала шумског и украсног дрвећа и жбуња, Шумарски факултет, Београд.
  11. ^ Wyman, D. (1954): The Arnold Arboretum Garden Book. Toronto, New York, London
  12. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4
  13. ^ Duke, J.A. (1978): The quest for tolerant germplasm. p. 1–61. In: ASA Special Symposium 32, Crop tolerance to suboptimal land conditions. Am. Soc. Agron. Madison, WI
  14. ^ Reed, C.F. 1976. Information summaries on 1000 economic plants. Typescripts submitted to the USDA

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Црни орах на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црни_орах&oldid=27048287”