Ksantin
| |
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| IUPAC naziv
3,7-Dihydropurine-2,6-dione
| |
| Drugi nazivi
1H-Purin-2,6-diol
| |
| Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| DrugBank | |
| ECHA InfoCard | 100.000.653 |
| KEGG[1] | |
| UNII | |
| |
| Svojstva | |
| C5H4N4O2 | |
| Molarna masa | 152,11 g/mol |
| Agregatno stanje | beli prah |
| Tačka topljenja | razlaže se |
| 1 g/ 14,5 L @ 16 °C 1 g/1,4 L @ 100 °C | |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
Ksantin (ksantinska kiselina, 3,7-dihidro-purin-2,6-dion) je purinska baza koja se nalazi u većini ljudskih tkiva i fluida kao i u drugim organizmima. Brojni stimulansi su izvedeni iz ksantina, npr. kofein i teobromin.[5]
Ksantin je proizvod na putu purinske degradacije.
- On se formira iz guanina posredstvom guaninske deaminaze.
- On se formira iz hipoksantina posredstvom ksantinske oksidoreduktaze.
- On se takođe formira iz ksantozina posredstvom purinske nukleozidne fosforilaze (PNP)[6].
Ksantin se naknadno konvertuje u uričnu kiselinu dejstvom ksantiske oksidaze.
Avgusta 2011, objavljen je izveštaj baziran na NASA ispitivanjima meteorita nađenih na Zemlji koji sugeriše da je ksantin i srodni organski molekuli, među kojima su komponente DNK i RNK: adenin i guanin, možda mogu da budi formirani ektraterestrijalno u svemiru.[7][8]
Patologija[уреди | уреди извор]
Ljudima sa retkim genetičkim poremećajem ksantinurijom nedostaje dovoljna količina ksantin oksidaze, te ne mogu da konvertuju ksantin do urične kiseline.
Klinički značaj derivata ksantina[уреди | уреди извор]
Derivati ksantina, poznati kolektivno kao ksantini, su grupa alkaloida koja je u širokoj upotrebi zbog njihovog dejstva kao blagi stimulanti i bronhodilatori, npr. za lečenje simptoma astme. U kontrastu sa drugim, potentnijim stimulansima, njihov glavni efekat se sastoji od suprotstavljanja dejstvu adenozina, što i čini u nekoj meri manje efektivnim stimulansima od simpatomimetički amina. Posledica širokodosežnosti njihovog dejstva je da oni imaju veoma ograničen terapeutski index, uglavnom se koriste za lečenje astme. Terapeutski nivoi su 10-20 ug/mL u krvi. Znaci toksičnosti su tremor, mučnina, nervoza, i tahikardija/arithmija.
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.
- ^ Spiller, Gene A. (1998). Caffeine. Boca Raton: CRC Press. ISBN 0-8493-2647-8.
- ^ Voet, Donald; Voet, Judith; Pratt, Charlotte (2008). "The Major Pathways of Purine Catabolism in Animals," Fundamentals of Biochemistry: Life at the Molecular Level, pp. 840.
- ^ Steigerwald, John (8. 8. 2011). „NASA Researchers: DNA Building Blocks Can Be Made in Space”. NASA. Архивирано из оригинала 11. 05. 2020. г. Приступљено 10. 8. 2011.
- ^ ScienceDaily Staff (9. 8. 2011). „DNA Building Blocks Can Be Made in Space, NASA Evidence Suggests”. ScienceDaily. Приступљено 9. 8. 2011.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Spiller, Gene A. (1998). Caffeine. Boca Raton: CRC Press. ISBN 0-8493-2647-8.
