Галичко-волинска држава

Галиција-Волинија преусмерава овде. За друга значења, погледајте страницу Галиција (вишезначна одредница).

Галичко-волинских грб

Галичко-волинска држава (струс. Князьство галичьскоє и волыньскоє) била је средњовековна кнежевина, а потом краљевина, која је настала крајем 12. века, уједињењем Галичке кнежевине са суседном Волинском кнежевином. Уједињење је извршено за време владавине кнеза Романа Мстиславича (у. 1205). Његов син и наследник Данило Романович (у. 1264) примио је 1253. године титулу краља Русије (лат. Rex Rusiae), чиме је галичко-волинска област постала језгро новопроглашене Краљевине Русије (лат. Regnum Rusiae; струс. Королѣвство Русь). Пошто је краљевска титула била западног порекла, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима. Данилови наследници су фактички владали само у галичко-волинским областима, а краљевску титулу су употребљавали тек повремено, као израз својих претензија. Галичко-волинска држава је постојала до 1349. године, када је анектирана од стране Краљевине Пољске.

Историја

Галичко-волинска кнежевина (наранџасто) и остале руске државе уочи монголске најезде (1237)

Током 12. века, у склопу поделе Кијевске Русије на удеоне државе, у западним областима су створене две значајне кнежевине: Галичка и Волинска. Након неколико покушаја, поменуте кнежевине су се 1199. године ујединиле у Галичко-волинску кнежевину, што је остварено када је волински кнез Роман Мстиславич (у. 1205) проширио своју власт и на суседну Галичку област. Кнез Роман је 1204. године одбио позив римског папе Иноћентија III да пређе на римокатолицизам.

Галичко-волинска држава у првој половини 14. века

Романов син и наследник, кнез Данило Романович (у. 1264) следио је у прво време очеву политику, али је касније био приморан да постане угарски, а потом и монголски вазал. Пошто је монголска најезда опустошила суседне, првенствено источне и јужне области, укључујући и сам Кијев, кнез Данило је био приморан да потражи ослонац у западним државама, па је 1253. године пристао да од римског папе Иноћентија IV прими краљевску круну и наслов краља Русије (лат. Rex Rusiae). Упркос добијању ове престижне титуле, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима, тако да је његова држава остала фактички ограничена на галичко-волинске области.

Печат Јурија Лавовича са натписима: S[igillum] Domini Georgi Regis Rusie (аверс) и S[igillum] Domini Georgi Ducis Ladimerie (реверс)

Данилов син Лав Данилович (у. 1301) знатно је уздигао моћ Галичко-волинске државе. У неколико наврата сузбио је утицаје и насртаје суседних држава (Угарске, Пољске и Литваније), што му је донело углед међу осталим руским кнежевима. Након његове смрти, држава је почела да слаби, пошто је била непосредно угрожена од Златне хорде и осталих суседа. За време владавине потоњих галичко-волинских кнежева, суседне државе (Пољска и Литванија) су у неколико наврата угрозиле и сам опстанак кнежевине, која је 1349. године и коначно анектирана од стране Пољске.

Између истока и запада

Геополитички положај Галичко-волинске кнежевине био је изузетно сложен, пошто се заједно са осталим руским кнежевинама налазила између западних (римокатоличких) држава Угарске и Пољске на једној, још увек многобожачке Литваније на другој и источних монголско-татарских држава на трећој страни.

Након 1238. године, монголско-татарске снаге су опустошилие готово све руске кнежевине и похарале Кијев. Током напада ушли су и на просторе Угарске и Пољске, а потом су се преко степских повукли крајева у централну Азију. На доњем току реке Волге створили су своје средиште - Сарај које је представљало војно-политички центар западног регионалног каната Монголског царства. Кнез Данило Галички (1228—1264) завршава борбу за престоље у Кијеву тек 1245. године. Он стиче чврсту власт у свим западним кнежевинама и ужем окружењу, али како би задржао независност ствара својеврсни обрамбени савез против Татара и гради јаче политичке везе с Пољацима, Литванцима и Угарима.

Данило сарађује и преговара с Римском црквом као јаким политичким савезником, те 1250. успоставља ново јако војно и политичко средиште - град Лавов, који је испочетка представљао престижно утврђење у борби против Татара. Његов брат Васиљко показао се добрим и образованим сарадником, а такав је био и његов син Владимир Васиљкович, који је говорио неколико страних језика, бавио се књижевношћу и уметношћу, те је изградио неколико градића у Кнежевини Волинији.

Данило временом стиче знатан политички утицај и углед у целој источној Европи, а Галичко-волинска држава територијално представља својеврсни мост између истока и запада. Године 1253. Данило је прихватио краљевску круну од римског папе и пристао на успостављање краткотрајне црквене уније, која није зживела у пракси. Владао је до 1264. године, када је умро у граду Холму где је и сахрањен. Његов брат Васиљко умро је 1270. године.

Данилов син, кнез Лав Данилович (1264—1301) водио је до 1300. године динамичне ратове у целокупном окружењу. Лав је преговарао и с Татарима настојећи да индиректно стекне што већу контролу над окупираним источним кнежевинама, те је настојао да заузме одређене територије у Пољској и Литванији. С немачким Тевтонским редом и Угарима успешно је сарађивао. Оженио се угарском кнегињом Констанцом са којом је имао сина Јурија. За време своје владавине град Лавов је учинио својим новим културним и политичким средиштем.

За време владавине његовог сина Јурија Лавовича (1301—1315) уследило је мирније раздобље у којем су западне руске кнежевине економски и културно јачале. Историјски документи указају да је Јуриј такође био окруњен за краља Русије (лат. Georgius Rex Rusiae) што је био израз претензија на врховну власт над свим руским кнежевима. Развијао блиске везе с утицајном Римском црквом. Почетком 14. века, у новим политичким околностима, Цариградска патријаршија је владарима Галичко-волинске државе понудила засебну митрополију, одељену од опусточеног Кијева. За време владавине Јурија многи племићи из његове кнежевине ступају у брачне и родбинске везе с осталим племићким породицама у суседним европским државама.

Након Јурија, његова два сина Андриј Јуријович и Лав II Јуријович владала су до 1323. године. Оба су погинула у битци против Татара неоставивши мушке наследнике. То је створило нестабилну политичку ситуацију у руским кнежевинама, услед чега је уследила унутрашња борба за превласт. То су додатно подстицали и користили Пољаци и Литавци, те подређени племићи унутар кнежевина. Задњи староруски владар Галичко-Волињске државе био је кнез Јури II Болеслав који је био на власти до 1340. године.

Пропаст и наслеђе

Након смрти Јурија II Болеслава (1340), претензије на власт у Галичко-волинској кнежевини истакли су вадари Пољске и Литваније, што је довело до дуготрајних ратова за галичко-волинско наслеђе (1340-1392), а последњи владар јединствене Галичко-волинске кнежевине био је литвански кнежевић Љубрат Гедиминовић (1340-1349), након чега је на том простору успостављена пољска власт. У оквиру Краљевине Пољске, средишње области бивше Галичко-волинске кнежевине биле су организоване као посебно војводство.

Још од 13. века, претензије на врховну власт над Галичко-волинском државом имали су и угарски краљеи, који су узели титулу краља Галича и Волиније ("Владимирије") односно Галиције и Лодомерије, а ту титулу су касније, заједно са згарском круном наследили Хабзбурзи, којима је 1772. године, у време Прве поделе Пољске, послужила као основа за истицање претензија на власт над Галицијом.

Види још

• Кијевска Русија
• Црвена Русија
• Историја Украјине
• Историја Белорусије
• Краљевина Галиција и Лодомерија
• Монголска инвазија на Кијевску Русију
• Монголско-татарске најезде

Литература

• Engel, Johann Christian (1792). Geschichte von Halitsch und Wladimir bis 1772. 1. Wien: Franz Jakob Kaiserer. 
• Engel, Johann Christian (1792). Geschichte von Halitsch und Wladimir bis 1772. 2. Wien: Franz Jakob Kaiserer. 
• Гарди, Дюра (2002). „Данило Романович медзи татарским ярмом и кральовску коруну”. Шветлосц. 40 (1-2): 90—102. 
• Gebhardi, Ludwig Albrecht (1781). Geschichte des Reichs Hungarn und der damit verbundenen Staaten. 3. Leipzig: Weidmanns Erben und Reich. 
• Gebhardi, Ludwig Albrecht (1804). Geschichte der Königreiche Galizien, Lodomirien und Rothreussen. Pesth: Joseph Leyrer. 
• Котляр, Микола Ф. (1979). Данило Галицький (1. изд.). Київ: Наукова думка. 
• Крипякевич, Іван П. (1984). Галицько-Волинське князівство. Київ: Наукова думка. 
• Кучерук, Олександр С., ур. (2002). Галицько-Волинська держава XII-XIV ст. 1. Львів: Світ. 
• Magocsi, Paul R. (1983). Galicia: A Historical Survey and Bibliographic Guide. Toronto: University of Toronto Press. 
• Magocsi, Paul R. (1996). A History of Ukraine (1. изд.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Magocsi, Paul R. (2015). With Their Backs to the Mountains: A History of Carpathian Rus’ and Carpatho-Rusyns. Budapest-New York: Central European University Press. 
• Subtelny, Orest (2009) [1988]. Ukraine: A History (4. изд.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Харди, Ђура (2002a). Наследници Кијева између краљевске круне и татарског јарма: Студија о државно-правном положају Галичке и Галичко-Волинске кнежевине до 1264. године. Нови Сад: Филозофски факултет. 
• Харди, Ђура (2002b). „Галички кнежеви дародавци манастира Светог Димитрија на Сави”. Споменица Историјског архива Срем. 1: 65—76. Архивирано из оригинала 25. 05. 2023. г. Приступљено 12. 05. 2021. 
• Харди, Ђура (2004). „Руски краљеви Галиције: Дародавци манастира светог Димитрија на Сави”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 15: 49—61. 
• Харди, Ђура (2005). „Rex Ruscie olim Rex Galliciae”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 16: 249—262. 
• Hardi, Đura (2018). „Prvi pomen Galicije u intitulaciji ugarskih kraljeva”. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду. 43 (1): 195—213. 
• Харди, Ђура; Божанић, Снежана (2017). „Краљевство Србије и Краљевство Галиције и Волиније у спољној политици угарског краља Андрије II”. Српска краљевства у средњем веку. Београд: Центар за историјску географију и историјску демографију. стр. 85—100. 
• Hoppe, Jacob August (1792). Ältere und neuere Geschichte der Königreiche Galizien und Lodomerien. Wien: Zierchischen Buchhandlung. 

Спољашње везе

• Галицько-Волинський Літопис. Острозький (Хлєбниковський) список
• Галицько-Волинський Літопис. Переклад Л.Махновця
• Литовсько-білоруські літописи
• Довідник з історії України. За ред. І. Підкови та Р. Шуста. — Київ: Генеза, 1993. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (10. април 2009)
• Карта Галицько-Волинського князівства
• Борис Яценко, «Слово о полку Ігоревім» та його доба («Slovo o polku Ihorevim» ta joho doba)
• Волинська земля у складі Галицько-Волинського князівства (Volynśka zemľa u skladi Halyćko-Volynśkoho kńazivstva)
• За що боролись (Za ščo borolyś) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (11. јул 2009)