Пређи на садржај

Гулаг

С Википедије, слободне енциклопедије
Мапа гулага који су постојали од 1923. до 1961, на основу података Друштва за људска права „Меморијал

Гулаг (рус. ГУЛаг — ГУЛАГ) је била владина агенција која је управљала главним совјетским системом логора за принудни рад.[1] У овим логорима су се налазили осуђеници разноликог типа, од ситних криминалаца, до политичких затвореника, али велики број њих је осуђен по поједностављеним скраћеним процедурама, попут НКВД тројки и других инструмената вансудског кажњавања, и гулази су признати као главни инструмент политичке репресије у Совјетском Савезу.

Совјетски радни камп Перм 36

ГУЛаг је скраћеница од Главна управа за логоре и колоније поправног рада (рус. Главное управление исправительно-трудовых лагере́й и колоний) НКВД-а. Ова управа је званично основана 25. априла 1930. а укинута 13. јануара 1960.[2]Временом је, по метонимији, израз гулаг почео да се користи за целокупан систем казненог рада у СССР.

Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. је овај израз учинио познатим у западном свету објављивањем своје књиге Архипелаг гулаг 1973. године. Књига је правила везу између ових разбацаних логора и „ланца острва“ и описивала гулаге као систем где су људи приморавани да раде до смрти.[3]Неки научници се слажу са овим становиштем,[4][5]док други сматрају да гулази нису били ни велики, нити смртоносни као што се често приказује,[6]и да нису у себи имали логоре смрти,[7] иако је током неких периода њихове историје, у овим радним логорима смртност била висока.[8]

У марту 1940, је постојало 53 засебна логора и 423 радне колоније у СССР.[6]Многи од главних индустријских градова у руском Арктику, као што су Нориљск, Воркута, и Магадан, су некада били логори које су изградили затвореници а којима су управљали бивши затвореници.[9]

Кратка историја

[уреди | уреди извор]

Политбиро је 27. јуна 1929. почео да ствара независан систем логора, који је требало да замени постојеће заточеничке центре широм земље. Требало је да прихвате затворенике осуђене на казну затвора преко три године. Они који су осуђени на краћу затворску казну морали су да остану у затворском систему, којим је управљао НКВД. Сврха стварања нових логора била је да се радни ресурси лица на издржавању казне искористе за колонизацију удаљених и неповољних земаља широм Совјетског Савеза. Стварање велике мреже логора паралелно је са почетком колективизације и индустријализације. Присилна колективизација пољопривреде довела је до репресије над сељацима, посебно међу њиховим имућним слојем - кулацима. Термин "кулак" би такође постао повезан са сваким ко се противио или је био осумњичен да је незадовољан совјетском влашћу. То је довело до тога да је у прва четири месеца одузимања имовине 60.000 људи послато у логоре[10].

14 милиона људи је прошло кроз гулаг „радне логоре“ од 1929. до 1953, додатних 6 до 7 милиона је депортовано и послато у егзил у удаљене крајеве СССР, а још 4-5 милиона је прошло кроз „радне колоније“, што је значило служење краћих (мање од 3 године) временских казни.[11]Укупно становништво у логорима је варирало од 510.307 (1934) до 1.727.970 (1953).[6]Према студији совјетске архивске грађе из 1993, укупно 1.053.829 људи је умрло у гулазима од 1934. до 1953.[6]Ове процене искључују оне који су умрли убрзо након пуштања, а чије смрти су биле последица суровог третмана у логорима;[12]такви случајеви су били чести.[13]Студије које узимају у обзир и ове случајеве за исти временски период наводе број од 1.258.537, уз процењених 1,6 милиона од 1929. до 1953.[14]

Број људи који је прошао кроз Гулаг у периоду од 1929. до 1953. године

Већина затвореника у гулазима нису били политички затвореници, мада је њихов удео био значајан.[15]Људи су могли да заврше у гулагу због дела као што су ситна крађа или причање вицева о владиним званичницима.[16][17]Око половине политичких затвореника су послати од стране Комунистичке партије Совјетског Савеза у Гулаг логоре без суђења; званични подаци наводе више од 2,6 милиона затворских казни у случајевима које је истраживала тајна полиција у периоду од 1921. до 1953.[18]Гулаг логори су драстично смањени након Стаљинове смрти 1953. године. Међутим, политички затвореници су остали присутни у Совјетским затворима и у доба Горбачова.[тражи се извор]

Познати затвореници у гулазима

[уреди | уреди извор]
Логори за принудни рад ван СССР

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Други совјетски системи казненог рада који нису били укључени у систем ГУЛаг су били: (а) логори за ратне заробљенике заробљене од стране Совјетског Савеза, под управом ГУПВИ (б) филтрациони логори настали током Другог светског рата за привремено затварање совјетских остарбајтера и ратних заробљеника док су били под проверама безбедносних органа како би се „исфилтрирале“ црне овце, (в) „специјалне насеобине“ за интерни егзил које су укључивале „кулаке“, депортоване етничке мањине, попут Немаца са Волге, Пољака, Балтичких народа, Кримских Татара, и других. Током одређених периода совјетске историје, свака од њих је у себи имала милионе људи. Бројне стотине хиљада су такође осуђене на принудни рад без утамничења на својим уобичајеним радним местима (Applebaum, pp. 579–580)
  2. ^ Меморијалhttp://www.memo.ru/history/NKVD/GULAG/r1/r1-4.htm
  3. ^ Applebaum 2003
  4. ^ Yakovlev 2002, стр. 15
  5. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. стр. 247. ISBN 978-0-415-77757-5. .}-: „Служили су као поља за убијање током већег дела Стаљиновог периода, и као огроман извор јефтине радне снаге за државне пројекте.“
  6. ^ а б в г Getty, Rittersporn, Zemskov. Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence. The American Historical Review, Vol. 98, No. 4 (Oct., 1993), pp. 1017–1049
  7. ^ Stephen Wheatcroft. "The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930-45", Europe-Asia Studies, Vol. 48, No. 8 (Dec., 1996), pp. 1319–1353
  8. ^ Applebaum 2003, стр. xxxix
  9. ^ „Gulag: a History of the Soviet Camps”. Arlindo-correia.com. Приступљено 6. 1. 2009. 
  10. ^ Khlevni︠u︡k, O. V. (Oleg Vitalʹevich) (2004). The history of the Gulag : from collectivization to the great terror. Internet Archive. New Haven : Yale University Press. ISBN 978-0-300-09284-4. 
  11. ^ Роберт Конквест у "Victims of Stalinism: A Comment." Europe-Asia Studies, Vol. 49, No. 7 (Nov., 1997), pp. 1317–1319 каже: „Сви нагињемо ка томе да прихватимо Земсковљеве бројке (мада можда не као потпуне) које говоре о 14 милиона људи само унутар Гулаг 'логора', чему мора бити додато 4-5 милиона који су послати у Гулаг 'колоније', а да не причамо о 3,5 милиона који су већ били, или су послати у, 'радне насеобине'. Како год узете, ово су сигурно 'високе' бројке.“
  12. ^ Ellman, Michael. Soviet Repression Statistics: Some Comments Europe-Asia Studies. Vol 54, No. 7, 2002. pp. 1151–1172
  13. ^ Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Doubleday. стр. 583. ISBN 978-0-7679-0056-0. : „и архиве и мемоари наводе да је била уобичајена пракса у многим логорима да се пуштају заробљеници који су били на ивици смрти, како би се умањиле статистике смртности логора.“
  14. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. стр. 67. ISBN 978-0-415-77757-5.  „...комплетнији архивски подаци повећавају број страдалих у логорима за 19,4 процента на 1.258.537“. pp. 77: „Тренутно најбоља процена броја страдалих у гулазима, заснована на архивским подацима, је 1,6 милиона од 1929. до 1953.“
  15. ^ „Repressions”. Publicist.n1.by. Архивирано из оригинала 10. 1. 2006. г. Приступљено 6. 1. 2009. 
  16. ^ „What Were Their Crimes?”. Gulaghistory.org. Архивирано из оригинала 05. 11. 2007. г. Приступљено 6. 1. 2009. 
  17. ^ Uschan 2002
  18. ^ „Repressions”. Publicist.n1.by. Архивирано из оригинала 11. 3. 2008. г. Приступљено 6. 1. 2009. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]