Голи оток

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Голи оток
Goli otok.jpg
Голи оток
Географија
Површина 4,7 km2
Администрација

Голи оток (или Голо острво) (О овој звучној датотеци изговор ), површине око 4,7 km², налази се у западном делу Републике Хрватске, источно од полуострва Истра у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић.

Само име већ пуно говори о изгледу овог острва. Заједно са суседним острвом Св. Гргур део је кречњачког масива који се протеже паралелно са Камењаком (408 наутичких миља) на острву Раб и острвом Првић. Северна обала острва је гола и неприступачна, а дубина мора уз саму обалу је око 30 m. Јужна и југоисточна обала острва је такође сиромашна зеленилом, али је богата увалицама од којих је највећа увала Мала Тетина.

Намена[уреди]

Део затворског комплекса

Острво је све до новијих времена било ненасељено. У Првом светском рату Аустроугарска је на Голи оток слала руске заробљенике са Источног фронта.

Од године 1949. на Голом отоку и Светом Гргуру се налазио злогласни логор југословенских политичких затвореника, Титових неистомишљеника, пре свега присталица стаљинизма, националиста, као и известан број припрадника демократских покрета и странака из година непосредно после комунистиче револуције. На Голом отоку је био мушки а на Светом Гргуру женски логор. Један од команданата логора био је и контроверзни Анте Раштегорац. Међу логорашима је био висок проценат Народних хероја, доскорашњих министара, предратних комуниста и људи од угледа. Већина зграда на острву сместила се између увале Мала Тетина и увале Мелна које су постале неми сведоци ружне прошлости острва. Последњи политички затвореник је отпуштен 1956. године. То је био крај савезне управе над острвом. Од тада он припада републичкој надлежности Хрватске. Касније су на острву казну издржавали и криминалци и тешки млади делинквенти.

Голи оток је као затвор укинут 1988. године. Од тада се ради на томе да се претвори у туристичку дестинацију тако што би се искористили природни и историјски потенцијали острва.

Формирање политичког логора "Голи оток"[уреди]

Као најзаслужнији за формирање политичког логора "Голи оток" били су шеф УДБЕ за Хрватску, генерал Стево Крајачић и Титова десна рука - Едвард Кардељ. Рачунало се да пета колона броји много Стаљиниста и да ће задавати велике проблеме Партији. Зато је одлучено да се та група изолује на неком далеком острву и да се у случају напада Совјетског Савеза на Југославију може лако ликвидирати на далеком и усамљеном острву.

Тадашњи савезни министар унутрашњих послова, после посете и застрашујућег извештаја којег је добио од Добрице Ћосића после његове посете Голом отоку, генерал Александар Ранковић је наредио да се Голи оток мало дотера и организује као "Раднички прихватни логор за политичке затворенике".

По замисли, тадашње врхушке у Југославији, Голи Оток је требало да буде друштвено-поправни затвор где ће се заведени осуђеници брзо поправити и вратити својој Партији.

Као датум отварања Голог отока узима се 9. јул 1949. године.

Тада је бродовима довезена прва група осуђеника из Хрватске, да би им се ускоро придружила и група из Србије и Црне Горе.

Пре формирања логора Голи оток, први логораши су били у логору Рамски рит код Пожаревца, у Србији али је тај логор из разлога безбедности (постојала је опасност са СССР брзим упадом ослободи логораше), убрзо (после два месеца), логораши су пребачени прво у затвор Забелу па на Голи оток који је био скоро најудаљенија тачка у односу на границе Источног блока.

Положај затвореника[уреди]

На Голи оток затвореници су долазили бродом који се звао "Пунат". На Голом отоку, који популарно нарочито у Хрватској називају хрватским Алкатразом, или Титовим Хавајима, затвореници су обављали најтеже физичке послове, радило се у каменолому, лети на температури 35 до 40 ºС, а зими завејани јаким бурама. Буре су биле толико јаке да се не једанпут десило да Бура одува комплетну бараку са кровом и зидовима и да осуђеници остану на хладној киши и ветру. Било је то "стратиште духа" на ком се губило свако достојанство али и живот. Задатак управе логора је било не само физичко већ и психичко сламање појединца. Све већ познате методе мучења из Сибирских преко нацистичких логора до "прања мозга" су коришћене.

Преко 90% логораша је на ова острва дошло без судског процеса по "Партијској казни", без пресуде и одређене дужине казне. Већина логораша су били српске или црногорске народности. Логораши су се делили на "Банду" и "Ревидиране". Медицинске помоћи углавном није било иако су постојали лекар и амбуланта.

Свако вече су се држали састанци где се обрађивала дневна политика и то је била прилика да припадници Банде ревидирају своје, пре свега, стаљинистичке ставове. Велика већина логораша под великим физичким и психичким притиском је била сломљена и на састанку тражила да буде примљена међу "ревидиране". Скуп логораша је био "демократски", под надзором стражара, где се јавно дискутовало о сваком појединцу, колико је његова молба искрена и сл. Врло често су били кажњавани они који су се слабо или никако јављали за реч.

Ревидирани су имали бољи положај, радили су лакше послове као што је било вађење камена штанглама у каменолому или клесање камена и имали неке изгледе да буду пуштени на слободу. За "Банду" је било резервисано ношење камена на "тачкама" (врста носила за камен који носе два логораша). Главна "забава" чуварима логора је била да се на "тачке" ставе особе различите висине, снаге и сл. да би им се тиме отежало ношење. Ипак, постојао је мали број припадника "Банде" који никад нису попустили и који ни након дугогодишње робије нису ревидирали став. Једна од таквих хероја и мученика је била Миљуша Јовановић. За "најтврђе" затворенике постојао је логор у оквиру логора под називом "Петрова рупа" где је обрачун био посебно суров и где је смртност била веома висока.

Затвореници су одвођени на Голи на мах, често без суда и суђења, у сваком случају са пресудом чије трајање нико није могао унапред знати. Били су приморани да признају да су се заверили против народа, Тита и Партије, присиљени да оптуже своје пријатеље и да потказују своје логорске другаре. Ревидирали су и финоклесирали онолико колико је то истражиоцима било потребно. И када су напокон били пуштени, увек је то било уз одређену ограду, увек с могућношћу да опет буду позвани, увек уз свест да изнова могу бити потказани или да сами опет могу постати потказивачи. Чини се да је та страшна психолошка процедура, а не напросто топли зец или о врат обешена пуна кибла, оно што је права и страшна трагедија Голооточана и разлог њихове немуштости. На Голи су дошли као дојучерашњи победници или бар као људи јаке самосвести. И - скоро сви су ревидирали. Веома мало душегупки овога света може да се похвали таквом успешношћу у преваспитању.

Поједини логораши су по пуштању на слободу били поново хапшени. "Двомоторци" како су их звали су имали посебно суров третман. Известан број усташа, који су такође били у логору, је брзо добио улогу Капоа, те су се истицали у зверствима и премлаћивању логораша. Голооточани су и после издржане казне били проказани и жигосани у друштву, нико са њима није смео јавно да се дружи и састаје и тешко су добијали било какав посао. На чланове породице се вршио притисак да их се одрекну, а на брачне другове да се разведу. Неки су после издржане казне на силу постали доушници УДБА-е (удбаши) у месту или селу где су живели, када су морали повремено подностити извештаје о дешавањима у месту, односима међу становништвом и свему ономе што је тада било занимљиво за апсолутистичку југословенску власт, што је спадало у посебно велик психолошки притисак на бившег затвореника. Сматра се да је кроз логор прошло око 10.000 затвореника. Број убијених и инвалида није познат. Ни једна жена после доласка из логора није могла да постане мајка, иако су биле у питању углавном младе жене.

Постојао је широк дијапазон врста мучења затвореника, почевши од топлог зеца па до уринирања немилосрдних и често пијаних чувара по њима.

Топли зец[уреди]

Топли зец (или "Шпалир" како су ово мучење звали у женском логору Свети Гргур)је садистички ритуал „добродошлице“ новопридошлим затвореницима затвора на Голом отоку. Стари затвореници би се поставили у две врсте окренути једни према другима, а затим би нови затвореник прошао између њих. Током проласка нови затвореник би био пљуван, ударан шакама, песницама, ногама, летвама, држаљима... По изласку из кошмара новопридошли је остајао крвав и изубијан, поломљених зуба или би се чак онесвестио. Овакав начин мучења је узроковао чак и смртност код великог броја нових затвореника, па су се касније летве и остали убојити алати избацили из употребе. Стари затвореник у врсти који није „адекватно ударао“, бивао је кажњен. Топли зец се примењивао и у ситуацијама када је некога требало казнити због непослушности или пасивности.

Суштина топлог зеца је била не толико у пребијању, што су могли да раде стражари и сами, већ у разбијању сваке солидарности и другарства међу логорашима. И иследници и логораши су имали иза себе затворско искуство, као предратни комунисти, и једни и други су знали колико је важно другарство и колективизам у тим тешким тренуцима. Зато је уведена ова метода где је друг ишао на друга и саборац на саборца. Ипак, и поред извесних успеха, ово није сасвим успело болесним умовима који су све то смислили.

Бојкот[уреди]

Бојкот је био још један начин кажњавања логораша. Бојкот је значио да са особом која је под бојктом нико не сме да разговара. Часто јој се око врата окачи одговарајући транспарент нпр. "Ја сам издајник".

Голи оток данас[уреди]

Датотека:Goli danas.jpg
Голи оток данас

Логор је престао са радом 1988., а након 1989. бива сасвим уништен.

Голи оток данас посећују туристи и пастири са острва Раб, који понекад довезу овце на испашу.

На Голи оток се може стићи свакодневно бродићима који возе из Пунта, Крка и Башке. Цене се крећу од 200 до 400 хрватских куна.

Познати „Голооточани“[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Напомена:
За издраду овог чланка, коришћене су слике са сајта goli-otok.com. Дозволу вебмастера можете погледати овде.