Пређи на садржај

Италијанска комунистичка партија

С Википедије, слободне енциклопедије
Италијанска комунистичка партија
Partito Comunista Italiano
Историјски лидериАнтонио Грамши,
Палмиро Тољати,
Енрико Берлингвер.
Основана21. јануара 1921
Распуштена3. фебруарa 1991 (70 год.)
НаследникДемократска партија левице и Партија комунистичке обнове.
СедиштеРим
 Италија
НовинеL'Unità
Омладински огранакФедерација комунистичке омладине Италије
(Federazione Giovanile Comunista Italiana)
ИдеологијаЕврокомунизам,
Марксизам,
Антифашизам.
Политичка позицијаКрајња левица
Национално чланствоНародно-демократски фронт
(1948)
Међународно чланствоКоминтерна,
Информбиро.
Застава странке
Први секретар КП Италије Антонио Грамши.
Секретар КПИ Енрико Берлингвер (први лево) и лидер ДР Немачке Ерих Хонекер (у центру).

Италијанска комунистичка партија (итал. Partito Comunista italiano, PCI) је била једна од већих странака у Италији и најјача комунистичка партија на Западу.

Историја

[уреди | уреди извор]

Прве године

[уреди | уреди извор]

Основана је 21. јануара 1921, издвајањем из Италијанске социјалистичке партије (итал. Partito Socialista Italiano, PSI), због идеолошког сукоба са њеним вођама.

Одмах након расцепа главне комунистичке вође: Антонио Грамши (први секретар), Амадео Бордига, Палмиро Тољати и други улазе у састав Комунистичке Интернационале.

Међутим фашистички режим 5. новембра 1926. проглашава ИКП за незакониту и врши крваву репресију.

Већина дирекције бежи у иностранство, углавном у СССР и Француску где је 1926. у Лиону одржан III конгрес. Након слома фашизма (8. септембра 1943), главне вође се враћају у Италију и отпочињу заједно са другим антифашистичким организацијама борбу против Немаца и против италијанских фашиста.

Од ослобођења до Хладног рата

[уреди | уреди извор]

По завршетку рата, комунисти учествују у провизорној влади под вођством генерала Бадоља.

Међутим када је председник владе постао лидер Хришћанске демократије (DC), Алчиде Де Гаспери, комунисти су избачени из ње, под притиском САД-а.

Од тада КПИ остаје у опозицији током читавог послератног периода.

У децембру 1947. комунисти склапају коалициони пакт са социјалистима, стварајући тзв. Народно-демократски фронт (Fronte Democratico Popolare), који је међутим поражен на изборима 1948. од стране хришћанско-либералне коалиције окупљене баш око Де Гасперијеве Хришћанске демократије.

НДФ је након пораза распуштен, док је коалиција комуниста и социјалиста трајала до Мађарске Револуције 1956, кад се Социјалистичка партија дистанцирала од империјалистичке политике СССР-а и тиме напустила и коалицију с комунистима, који су остали одани Совјетима.

Након расцепа коалиције социјалисти улазе у савез са Хришћанском демократијом, стварајући тзв. Центро-левичарску владу.

'70-те године и „историјски компромис“

[уреди | уреди извор]

Почетком '70-их година двадесетог века долазак на место секретара Енрика Берлингвера, доводи до радикалних промена:

  • Прекидање зависности од СССР-а и стварање евро-комунистичке струје, са другим западноевропским комунистичким партијама;
  • „Историјски компромис“, то јест спремност од стране комуниста на парламентарну сарадњу са демохришћанима и социјалистима.

Међутим након неког времена сарадње комунистима ипак није дозвољено учешће у влади, а затварајућа политика социјалистичког вође Бетина Краксија почетком '80-их је дефинитивно пласирала комунисте у опозицију.

Криза и распуштање(1989—1991)

[уреди | уреди извор]

Средином '80-их смрт Берлингвера и опште слабљење партијске структуре је означило спори улазак у кризу.

Осим тога пад Берлинског зида и слом комунизма на Истоку, је довео до распуштања ИКП-а 3. фебруара 1991.

Већина је прешла у нову политичку партију социјалистичке оријентације, Демократску партију левице, док је мањина која се противила распуштању ИКП-а, створила Партију комунистичке обнове.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]